Browning HP 35 (High Power)

Browning Model HP 1935, M 35, Grande Puissance ili High Power (Velika Snaga ili moć), je pištolj velike vatrene moći, pouzdanosti, uopšte doteranosti i usavršenosti u svakom pogledu. Početak njegove konstrukcije datira oko 1920. ili 1921. godine. U to vreme je Fabrique National (FN) iz Herstala u Belgiji saopštila Džonu Brauningu (John Moses Browning) da je francusko Ministarstvo rata zainteresovano za jedan novi model poluatomskog pištolja kalibra 9 mm Parabellum, velikog kapaciteta. Džon Brauning i njegov brat Ed započeli su posao na konstrukciji u svojoj radionici u Ogdenu, Juta (Ogden, Utah). Posle nekoliko nedelja bila su završena dva radna modela, oba sa magacinom od 15 metaka smeštenih u dva reda. Jedan od tih prototipa imao je nezabravljenu cev koja se klizala u nazad. Bio je to i nov dizajn ali nikada nije dospeo dalje od eksperimentalnog nivoa.

Drugi prototip imao je cev sa rebrima koja su se bravila za „ramena” unutar navlake. Pošto se tako
zabravljeni usled trzaja pomera unazad za nekoliko milimetara, ispust na donjem zadnjem kraju cevi naleteo bi na poprečnu osovinu rama pištolja koja bi ga spustila na dole, odbravljajući (i zaustavljajući) tako cev od zatvarača posle perioda visokog pritiska. Taj osnovni princip danas se koristi u HP-u. Oscilujuća cev (koja se pomera gore-dole) već je bila iskorišćena u jednoj ranijoj Brauningovoj konstrukciji — Koltu M 1911 kalibra .45 ACP (razvijenom iz modela 1900, 1902, 1903 odnosno 1905). Kod Kolta je cev vezana za ram posebnim člankom (verižicom) i dvema osovinama koje se odbravljuju kružnim kretanjem. Taj system je komplikovaniji i skuplji od jednostavnog ispusta na cevi HP-a. 

Patent 1927
Patent 1,618,510 iz 1927 god.

Oba prototipa koja su braća Brauning izgradila imali su udarne igle sa oprugom (udarače) za razliku od M1911. Udarni mehanizam im je bio smešten u posebnom zatvaraču koji nije bio deo navlake pištolja već je samo bio u nju smešten. Vertikalno klizajuća kočnica zatvarala je zadnju stranu zatvarača. Dugme magacina bilo je s leve strane na spoju drške i branika obarača, kao kod Parabelluma, Kolta M1911, i niza drugih konstrukcija. I taj će detalj ostati sve do današnjeg HP-a. 

Pošto su prototipovi prošli prve testove u Ogdenu, sin Džona Brauninga Val odneo ih je „Koltu” u Hartford, Konektikat (Colt, Hartford, Connectiat). Kako „Kolt” nije pokazao interesovanje, Val ih je odneo u Belgiju. FN se zainteresovao samo za model sa zabravljenim zatvaračem i pod Valovim rukovodstvom otpočela je izrada projekata po kojima su izrađena dva radionička prototipa u kalibru 9 mm Para. Jedan je bio kraća verzija, dugačak 207 mm. Drugi je imao cev od 200 mm i ukupnu dužinu od 277 mm. Oba su imali magacine od po 15 metaka, po visini podešive zadnje nišane tangentnog tipa i predviđena mesta za montažu kundaka na zadnjoj strani drške.

Prototip Hi Power

Ti pištolji (prototipovi) nazvani Model 1922 bili su predmet patentnog zahteva koji je Džon M. Brauning podneo u SAD pod brojem 1,618,510. Zahtev je podnesen 28. juna 1923. godine, ali je priznat tek 22. februara 1927. godine, tri meseca posle smrti Džona M. Brauninga. Na patentnim crtežima zapaža se nekoliko bitnih osnova kasnijeg HP-a. Za razliku od Kolta M1911, na zatvaraču modela 1922 ispod prednjeg otvora za cev nema uobičajenog čepa povratne opruge, odnosno povratna opruga se oslanja na ”slepu rupu” u prednjem delu navlake. lako patentni crteži ne pokazuju čahuru koja služi kao prednji oslonac i vođica cevi, autoritativni izvori tvrde da je na pištolju ugrađena, ali fiksna a ne demontaža kao na Koltu M1911.

I mehanizam za okidanje Modela 1922 poslužio je u kasnijim HP-u. Obarač koji se okretao oko svoje osovine u ramu pištolja imao je polugu koja je pokretala polugu zapinjače. Ta poluga zapinjače bila je smeštena u navlaci. Povlačenjem obarača, preko ove dve poluge, pokretala se zapinjača. lako sistem nije tako jednostavan kao onaj kod Kolta M1911, radio je dobro, a osobina mu je da prenosna poluga ne prolazi oko magacina ili pored njega kao kod svih ostalih konstrukcija već iznad njega, „premošćujući” ga na neki način. To omogućuje da magacin bude deblji bez bitnog povećanja debljine drške, odnosno kapacitet pištolja se povećava sa minimalnim povećanjem ukupne zapremine. 

Inglis Hi Power

Tokom 1922. godine Val Brauning i predstavnici firme FN predstavili su Model 1922 komisiji francuske armije. Prema njenom izveštaju, nakon testova, oba prototipa su bila precizna, udobna za gađanje i uopšte funkcionisala su zadovoljavajuće. S druge strane, nedostajali su im indikatori koji su pokazivali da li su napunjeni ili zapeti, bilo ih je teško rastaviti i sastaviti i bili su preteški.

Posle tih testova FN je skoncentrisao napore na kraću verziju modela 1922. Da bi zadovoljio francuske zahteve pištolj je pretrpeo nekoliko izmena. Šef projektnog biroa FN-a bio je Diedon Sev (Diedonne J. Saive) i zasluge za dalji razvoj Brauningovog modela pripadaju njemu. Prvi rezultat bio je model 1923 Grand Reudement, u kalibru 9 mm Para. Uveden je vanjski oroz koji je ujedno služio i kao indikator da li je pištolj zapet, još jedna osobina koja će ostati. 

Sklapanje pistolja HP u pogonu John Inglis za Kinu 1944
Sklapanje pistolja HP u pogonu John Inglis za Kinu 1944

Francuska komisija testirala je i Model 1923. Bilo je to 1925. godine. Sa zadovoljstvom su prihvaćena rešenja Seva: spoljašnji oroz, kočnica, olakšano rastavljanje i posebna kočnica koja se aktivira vađenjem magacina. Kapacitet je i dalje bio 15 metaka, kao kod Modela 1922. Međutim, modelu 1923 nedostajao je indikator metaka u cevi i rupe na magacinu kroz koje se moglo videti koliko metaka ima u njemu. Takođe je još uvek bio pretežak. Inače, bio je visoko ocenjen od strane komisije francuske armije. Sev je težinu Modela 1923 smanjio skrativši mu navlaku i cev po dužini i dršku po visini. Ovo izmene smanjile su kapacitet okvira na 13 metaka.

Sev je u daljnjem razvoju kombinovao rešenja sa Kolta M1911 i FN-ovog modela 1923. Rezultat je
bio pištolj FN M1928. Među najvažnijim promenama bila je eliminacjija rešenja sa posebnim zatvaračem i navlakom. Zadnja strana drške bila je ravna umesto uglasto zakrivljena i uvedena je čaura-vođica cevi sa dugmetom povratne opruge kao utvrđivačem. Ostala rešenja slična Koltu M1911 bila su ustavljač zatvarača u zadnjem položaju i kočnica smešteni sa leve strane rama pištolja. Kao i kod mnogih drugih pištolja, posebno evropskih, gornja strana oroza kod modela 1928 bila je zaobljena i poprečno probušena. 

Već sledeće, 1929. godine razvijena je sledeća verzija sa poboljšanim ustavljačem zatvarača posle ispaljenog zadnjeg metka, poboljšanom kočnicom a zadnja strana drške ponovo je elegantno izvijena kao na modelu FN 1923.

nemacki vojnik sa HP35
Nemacki vojnik sa HP35

Tokom 30-tih godina FN je i dalje radio na razvoju svog pištolja, a Francuzi su nastavili potragu za vojnim pištoljem prema svojim zahtevima. Iako su se ovlašćeni predstavnici veoma povoljno izražavali o modelu FN 1923, postalo je jasno da su zapravo skloni da prihvate oružje francuskog dizajna. 

FN je 1933. godine na prvo testiranje podneo još dva eksperimantalna pištolja. Bile su to obe Sevove konstrukcije. Jedan je bio već pomenuti Model 1928, a drugi je bio Model 1933 — pištolj sa slobodnim zatvaračem u kalibru  7.65×20 mm Long (7.65 mmFrench Longue). Imao je sistem za okidanje u kojem su oroz i zapinjača bili „spakovani” u jedan posebni sklop koji se sastavljao i rastavljao sa pištoljem kao posebna jedinica (iste godine uveden je i Tokarev TT M33). Francuzi su cenili FN-ov model ali za pobednika na konkursu proglasili su francuski MAS 1932 Type B N° 3. 

FN-ov kandidat na sledećim testovima iz 1935, bio je jedan model sa zabravljenim zatvaračem u kalibru 7,65 mm Long. Bila je to Sevova konstrukcija sa oscilirajućom cevi. Mehanizam za okidanje bio je sličan onom iz 1933. a magacin je imao 8 metaka, u jednom redu. lako se oružja pokazalo veoma dobro, usvojena su dva francuska modela: 1935 A i 1935 S. FN-ov pištolj Model 1935 Francuzi su nazvali Model 1936, valjda da bi se njihove konstrukcije pojavile pod što originalnijim imenom. 

Varijante FN modela 1929 razvijena je pod rukovodstvom Seva 1931. godine imala je fiksnu prednju vođicu cevi a ponovo je izostavljen čep povratne opruge. Sa samo nekoliko malih izmena, ta varijanta je predstavljena 1934. kao FN-ov HP (Hi Power). Kalibar je bio 9mm Para (9×19 mm), težine oko 900 grama prazan, a oko 1050 grama sa punim magacinom od 13 metaka (zrna od 8 grama). Cev je bila duga 118 mm, sa šest žljebova desnog konstantnog koraka od 25 cm. Ukupna dužina pištolja bila je 197 mm. Kočnica sa leve strane rama osiguravala je zapinjaču i blokirala zatvarač kada se okrene na gore. Takođe se koristila da se zadrži zatvarač u zadnjem položaju prilikom rastavljanja. Ta kočnica je sprečavala okidanje i ako bi strelac držao pritisnut obarač
pri umetanju magacina. 

Kao i Kolt M1911, HP je imao „leteću” udarnu iglu, malo kraću od rastojanja između oroza i kapisle metka. U zadnjem položaju držala ju je njena opružnica a konstruisana je kao sigurnosni uređaj, odnosno opaljenje je bilo moguće samo kod potpunog udarca oroza. 

Još jedan sigurnosni uređaj predstavlja i prvi zub oroza. Namenjen je da spreči slučajno opaIjenje ako oroz isklizne ispod palca prilikom zapinjanja ili spuštanja, ili ako oroz „preskoči” zub za zapinjanje zbog slučajnog udarca, pada ili slično. 

Šine ili vođice na gornjoj strani rama sledile su odgovarajuće žlebove na unutrašnjoj strani zatvarača. Kao dodatak na prednjem delu rama postoje još jedne vođice ali postavljene sa unutrašnje strane, a odgovarale su kratkim šinama na kućištu prednjeg dela povratne opruge. To je pomoglo da se spreči bočno pomeranje zatvarača i pridonosilo je preciznosti… Ilustracije u knjizi The Browning High Power Automatic Pistol od Blejka Stivensa (R. BIake Stivens) prikazuju da su takve dodatne vođice imali i FN Model 1928 i dva kasnija prototipa. 

HP35 predratne proizvodnje sa tangentnim nisanom
HP35 predratne proizvodnje sa tangentnim nisanom

Nišani su bili V oblika, i mušica i zadnji nišan, koji je mogao biti podesiv, tangentni, što je češće, ili fiksan, ugrađen u zatvarač „lastinim repom”. Kao i razni drugi pištolji iz tog vremena proizvođeni širom Evrope, i HP je imao žljebove za montažu kundaka na zadnjoj strani drške. Kundak je u početku bio od „daske” na koju je bila pričvršćena kožna futrola sa desne strane. Jedan od kasnijih modela imao je, slično Mauseru C96, šuplju drvenu futrolu koja je služila kao kundak. 

Iako je HP jednostrukog dejstva (SA) usavršavan tokom godina, osnovni dizajn ostao je u biti nepromenjen u odnosu na onaj model iz 1934.godine. To je priznanje naporima Brauninga i Seva. U svojoj knjizi Stivens je primetio da je svetski prihvaćeni trgovački naziv „Browning” (Brauning) naopravdano zapostavio Seva i sprečio ga da stekne slavu koja mu je pripadala. 

HP je nuđen komercijalno i proizvođan u velikim količinama za raznr nacije tokom niza godina. FN j u maju 1925 godinee otpočeo isporuku 1.000 komada Belgiji. Da bi se označila ta godina, i oružje HP je dobilo oznaku „Model 1935”. 

Tokom kasnih tridesetih napravljena je mala ali važna izmena. Otkriveno je da zaobljen oblik izreza na ispustu cevi predstavlja slabo mesto koje može da dovede do loma ispusta posle više hiljada opaljenja. Problem je otklonjen tako da je prednji rub izreza izmenjen i izveden ravan umesto zaobljen. 

Britanski Pistol No 2 Mk 1 posle II svetskog rata
Britanski Pistol No 2 Mk 1* posle II svetskog rata

Kina, Peru, Litva i Estonija sledile su Belgiju u usvajanju HP-a. U knjizi „International Armament” od Džordža B. Džonsona i Hansa Berta Lokhovens (George B. Johnson, Hans Bert Lockhoven) takođe se navodi i Letonija. U septembru 1939, nekoliko nedelja od početka II svetskog rata, FN je prodao i 1.000 komada Francuskoj. Tome su sledile i isporuke Švedskoj i Finskoj u toku prve dve polovine 1940. godine. 

Nemci su preuzeli pogone FN-a odmah po zauzimanju Belgije u maju 1940. i upravljali fabrikom sve do svog povlačenja u septembru 1944. godine. U tom periodu proizvedeno je približno 319.000 HP-a za nemačke oružane snage. Uz oznake FN-a, ti pištolji imaju male znakove prijema Vafenamta (WaffenAmt) koje su u obliku nemačkog orla sa kukastim krstom i kodnog broja koji identifikuje jedinicu „Ureda za oružje” (Waffenamt). Mnoge od tih oznaka udarene su slabo ili nakrivo tako da nisu naročito čitljive ali su prepoznatljive po svom karakterističnom obliku. Nemci su koristili HP kao standardni pištolj i označavali da kao Pistole 640(b) (B od Belgijski). Pod nemačkom upravom HP je u početku imao „čekirane” drvene korice od orahovine, podesiv zadnji nišan i žljebove za kundak. Vremenom, urađeno je nekoliko izmena u cilju da se pojednostavi proizvodnja, tako da neki od pištolja imaju samo po neku od ovih osobina. Poslednji pištolji koje su usvojili Nemci imaju plastične smeđe korice i običan nišan a nedostaju žljebovi za kundak i sigurnosna kočnica okvira. Opšti kvalitet je naravno slabiji od predratnog, a kod poslednjih primeraka i prilično loš. Zapravo, najlošiji je finiš, završna dorada, dok je kvalitet materijala ostao dosta visok, što bi značilo da se ovi pištolji i danas mogu doterati, polirati i brunirati ali bi im to umanjilo kolekcionarsku vrednost. 

Od februara 1944. do septembra 1945. firma John Inglis Co.Ltd. iz Toronta u Kanadi proizvela je približno 151.800 HP-a za kinesku i kanadsku vladu. Deo pištolja koji su isporučeni kanadskoj armiji kasnije su podeljeni britanskim trupama. Stručnjaci Sev i Rene Lalu (Rene Laloux) bili su od velike pomoći Inglisovoj firmi i njihova je zasluga je da je proizvodnja otpočela za tako kratko vreme. Obojica su prebegli u Veliku Britaniju kratko vreme po okupaciji Belgije i bili su deo male grupe iz FN-a u egzilu. 

Vojnici belgijske brigade sa HP Inglis No 2 Mark I
Vojnici belgijske brigade sa HP Inglis No 2 Mark I

Proizvedene su dve osnovne verzije Inglisovog pištolja. Ranija verzija označena sa No.1 Mk1 imala je podesiv nišan (50-500 m) i mesto za kundak. Obično se naziva kineskim tipom. Druga osnovna verzija označena je kao No.2 MK1. Konstruisana je da ispuni zahteve kanadske armije, sa fiksnim zadnjim nišanom četvrtastog izreza. Normalno je izrađivan bez izreza za montažu kundaka, ali pojedini primerci ih imaju. 

Iako je No.2 MK1 bio rađen po ugovoru za kanadsku armiju, mnogi od pištolja No.1 MK1 podeljeni su kanadskim i britanskim trupama. Kodni znak, slovo T u serijskom broju, služio je kao identifikacija za oružja rađena po ugovoru za Kanađane. No.1 Mk1 proizvedeni za Kineze imali su slova CH u svojim serijskim brojevima. Zatvarači ranih primeraka tog tipa imali su kineske oznake koje su kasnije izostavljene. 

Već na početku proizvodnje Inglis je preduzeo neke izmene, male modifikacije u cilju sigurnijeg i pouzdanijeg funkcionisanja. Delovi koji su izmenjeni bili su izvlakač, izbacivač i zatvarač. 

Sledeća izmena je bila ravan umesto zaobljen izrez na ispustu cevi u cilju bolje izdržljivosti. Montaža oroza takođe je promenjena. Te oznake označene su sa Mk1* na zatvaraču. 

Britanski vojnici oko 1960 sa HP35 Inglis No. 2 Mark I
Britanski vojnici oko 1960 sa HP35 Inglis No. 2 Mark I

Tokom ranih 50-ih Kanadski arsenal (Canadian Arsenal Ltd.) proizveo su veću količinu tih pištolja. Svi su bili tipa No.2 Mk1*, verzija sa fiksnim nišanima. 

Manji broj olakšanih pištolja proizveden je u kanadskim arsenalima u cilju testiranja. Imali su ram od aluminijske legure i nekoliko žljebova na zatvaraču koji su smanjivali ukupnu težinu. Jedan primerak nije imao te žljebove nego skraćenu cev zatvarača i povratnu oprugu. Dva od tih olakšanih kanadskih primeraka testirani su u Velikoj Britaniji ali nisu dospeli dalje od toga. Smit (W.H.B. Smith) navodi da su ta oružja rađena od slabe aluminijumske legure i da je poprečna čivija koja spušta cev prilikom trzanja u tako slaboj leguri proširivala svoje ležište pod opterećenjem već posle nekoliko metaka, rasklimavajući tako oružje i čineći ga opasnim. 

U septembru 1944. fabrika FN vraćena je Belgijancima i ponovna proizvodnja HP-a otpočela je pre završetka II svetskog rata. Ovi pištolji proizvoteni u FN-u tokom tog perioda i kratko vreme posle rata bili su isti kao i oni proizvođeni pod nemačkom komandom. Nisu imali automatsku kočnicu magacina i njihovi serijski brojevi počinjali su sa slovom A.

Sva proizvodnja HP-a u FN-u u ranim posleratnim godinama bila je za vojne ugovore. U tom periodu HP su kupile sledeće države: Austrija, Belgija, Kambodža, Kolumbija, Danska, El Salvador, Francuska, Indokina, Holandija, Indonezija, Liban, Paragvaj, Portugal, Sirija, Venecuela, Velika Britanija, Zapadna Nemačka i Jugoslavija (zapadni izvori sve državne ugovore nazivaju vojnim, ali izgleda da su HP za Jugoslaviju završili u Miliciji odnosno Službi državne bezbednosti). 

Tokom kasnih 40-ih na HP-u su urađene brojne izmene. Neke minimalne ali važne dimenzionalne izmene poboljšale su pouzdanost. Ostale su unapredile ekonomiju prozvodnje i poboljšale performanse. Jedan primer tih izmena je preprojektovana kočnica magacina koja je uvedena oko 1950. godine. 

Pored navedenih, još neke države kupile su HP tokom 40-ih godina. To su: Belgijski Kongo, Kina (Tajvan), Irak, Japan, Luksemburg, Nikaragva, Peru, nekoliko britanskih policijskih agencija te rajnska i vestfalska policija Zapadne Nemačke. Britanska vlada naručila je jos nekoliko kontigenata od 1951 do 1953. godine.

Sredinom 50-ih godina HP je uveden i na komercijalno tržište SAD-a ”Brauning arms kompanija” (Browning Arms Co.) iz Sen Luja (St. Louis, Mi), kasnije iz Morgana, Juta (Morgan, U) bila je prvi severnoamerički distributer. To je nadopunjeno 1958. osnivanjem kanadske Browning Arms kompanije u Montrealu. 

Daljnje izmene vršene su između 1958 i 1962. godine. Izmenjene su zapinjača i njena poluga da se smanji prazan hod obarača i tako poboljša okidanje. Tome je sledio i izvlakač klasičnog oblika sa oprugom i poprečnom osovinom od lima (roll pin). Limena osovina uvedena je i za polugu zapinjače umesto mnogo skuplje i komplikovanije na ranijim pištoljima. Cev je sada iz dva dela.  Zadnji deo sa ispustom navrnut je na „pravu” cev. To je zadovoljavajuće rešenje ali mnogo jeftinije nego cev sa ispustom rađena iz jednog komada. Takvu verziju iz 1962. po izvorima iz FN-a kupile su Argentina, Australija, Burma, Kambodža, Kuba, Dominikanska Republika, Portugal, Tajland i Jugoslavija. 

Verzija iz 1965. nazvana je Standardni Model. Imala je plastične drške, prsten za gajtan, četvrtast prednji i fiksni zadnji nišan V oblika. Usvajili su je Britanci i nazvali po svome „Pistol, Automatic, L9A1”. 

Novi oroz sa dugim ispustom za palac i poboljšana prednja vođica cevi koja je štitila usta cevi uvedeni su 1973. godine. „Vigilante” verzija uvedena u to vreme mogla se nabaviti i sa crno anodiziranim ramom od aluminijumske legure. Bila je namenjena prvenstveno policiji gde je smanjena težina veoma poželjna.

Uz standardni kalibar 9mm Para proizveden je i izvesni broj HP-a ukalibru 7,65mm Para (7.65×21 mm). Naime, u pojedinim zemljama su oružja u kalibru 9 mm Para bila (i još uvek su) zabranjena za civile jer se kalibar 9 mm Para nalazio u naoružanju vojske. S druge strane 7,65mm Para bio je dozvoljen jer nije spadao u kategoriju vojnih kalibara. Veća količina HP-a u kalibru 7,65 mm Para nedavno je ponuđena na tržištu SAD-a.

Tokom 1970-ih proizvodena je i verzija nazvana „Kapetan” (Captain). Zamišljena kao pištolj-karabin, imala je podešljiv zadnji tangentni nišan i izrez za montažu kundaka. Prodavala se relativno slabo i njena ponuda je prestala 1979. godine. 

Kompanija Brauning i FN rano su uočili potrebu za streljačkim modelom HP-a. Verzija sa potpuno podesivim zadnjim nišanom pojavila se 1971 godine. Iako je donekle zadovoljila tržište, nije zadovoljila i ozbiljne strelce takmičare. Rad na “takmičarskom” (Competition) GP modelu sa dugom cevi otpočeo je 1975. godine. Cev je bila duga 152 mm i deo koji je virio iz zatvarača opremljen je protivtegom. Prednji nišan četvrtastog takmičarskog oblika bio je montiran na taj kontrateg tako da je nišanska linija dosta produžena u odnosu na standarani pištolj. Posebna pažnja kod GP „Takmičarskog” modela posvećena je mehanizmu obarače kako bi se dobio lagan i „čist” hod. Zahvat zapinjače i oroza je smanjen i sigurnosna automatska kočnica magacina preprojektovana je tako da ne utiče na otpor obarača. Sledeća izmena je bila opruga unutar zatvarača koja održava konstantan pritisak na cev gurajući je na dole i dovodeći je svaki put u isti položaj tokom pucanja. U izvedbi FN-a pištolj je imao gumene Peičmejerove (Pachmayer) obuhvatne drške takmičarskog tipa. 

Uprkos svim nabrojanim dobrim osobinama, ni ovaj model se nije dopao takmičarima i izrađen je u veoma ograničenoj količini. Najverovatnije je razlog bio u tome što američki sportski strelci koji su većina potencijalnih kupaca, naprosto obožava „svoj” Kolt u poboljšanim i ručno doteranim takmičarskim verzijama i, naravno, u kalibru .45 ACP. Drugi razlog je bio u nedostatku stvarno dobre takmičarske municije u kalibru 9 mm Para. To je na neki način ubrzo popravila firma „Federal” svojom „meč” (Match) municijom, ali bolja zrna za precinija punjenja takmničarske municije u ovom kalibru, u sopstvenoj režiji, kako je to uobičajeno u SAD, pojavila su se tek poslednjih godina XX veka.

Verzija MK II, ”dobrog starog” HP-a pojavila se 1982. godine. Za razliku od starijih modela, imala je kočnicu sa obe strane. Same poluge kočnica produžene su znatno unapred radi bolje pristupačnosti i lakšeg rukovanja. Novost je takođe bila i obostrani naslon za palac na „čekiranim” plastičnim drškama. Taj naslom daje dodatnu udobnost prilikom rukovanja pištoljem. Nišani su bili fiksni sa četvrtastim izrezom i mušicom. lako je u svemu ostalom isti kao i komercijalni modeli ovaj pištolj se spolja razlikovao i crnim mat finišom. 

Posle II svetskog rata postalo je na neki način moderno lansirati nove modele pištolja sa obaračama dvostrukog dejstva (DA). Za taj trend uglavnom je bio „odgovoran” nemački pišrolj Vafter (Walther) P38. Sev jo razvio i HP „dvostrukog dejstva” koji je poznat kao Model 1952. Pored obarače dvostrukog dejstva, pištolj je doneo i novi oblik ispusta cevi, poboljšanu kočnicu i izmenjen dizajn mehanizma oroza, slično Valteru, kao i sa spoljnom prenosnom polugom koja je delom zaklonjena zidom desne strane rama. Uprkos svojoj uopšte dobroj konstrukciji i lepom izgledu, Model 1952 nikada nije otišao dalje od stepena prototipa. Naime, tokom 50-ih godina XX veka HP sa obaračom „jednostrukog dejstva” prodavao se tako dobro da je donesena odluka da se verzija sa „dvostrukim dejstvom” odloži za neka druga vremena. 

Novost koja je trebala unaprediti šanse strelca da pogodi „pucajući prvi” uvedena je na verziji HP-a u kalibru 9 mm Para iz 1970-ih godina, nazvanoj „brzo dejstvo’’ (Fast Action); umesto mehanizma dvostrukog dejstva, Fast Action je imao mehanizam oroza iz dva dela. Sam oroz je odvojen od svoje „baze”, zapravo cevi, navučene na osovinu. Ta cevčica je prenosila pritisak udarne opruge i imala zub za zapinjanje a oroz se oko nje mogao okretati iako ga je jedna opruga vraćala u zadnji položaj. Kada je zatvarač povučen u nazad i pušten, oroz ostaje zapet kao i kod svih ostalih pištolja, ali onda ga je moguće ručno gurnuti napred, protiv snage jedne male opruge. Kad ode potpuno napred, tu se i zakači. Ako se tada povuče obarača, oroz najpre „skoči” unazad, u zapet položaj, a zatim, ako i dalje povlačite obaraču, pod dejstvom udarne opruge krene napred i ispali metak ako je u cevi. Na taj način je omogućeno da se pištolj nosi sa metkom u cevi i spuštenim orozom što je bezbednije u slučaju pada, udarca i slično, a ako se želi brzo pucati prvi metak, nema jak otpor obarače kao kod pištolja „dvostrukog dejstva”, što dekoncentriše strelca i utiče na stabilnost oružja, već je po otporu obarače gotovo jednak „jednostrukom dejstvu”. Sistem je složeniji nego standardni HP, ali ne više od najjednostavnijih sistema dvostrukog dejstva. Mali nedostatak je i što se udarac oroza ne može ponoviti ako metak ,,slaže”, ali to se u suštini i ne radi već se uvežbava brzo, potpuno automatsko i nesvesno repetiranje oružja koje je zatajilo.

Novost na tom modelu bili su sigurnosna automatska kočnica udarne igle koja je takođe prvi put
viđena na Walther-u P 38, a danas je standardna na svim modernim pištoljima. Dugme okvira se moglo premeštati i na levu i na desnu stranu, a okvir je imao kapacitet 14 metaka. Ovde treba napomenuti da se i kod starijih modela HP-a donosač metaka mogao skratiti i time se kapacitet sa 13 povećati na 14 metaka ali to nije baš preporučljivo jer se tako preopterećuje opruga. 

Uprkos navedenim prednostima i povoljnim ocenama stručnjaka za oružje, Fast Action nije uspeo na tržištu. Bio je previše nov i tražio je posebno uvežbavanje u rukovanju. Propao je na testovima za vazduhoplovstvo SAD, kao i jedan rani model „dvostrukog dejstva” iz iste „familije”. Proizvedeno ih je samo 11 komada.

U FN-u je donesena odluka da se odustane od modela Fast Action i da se poveća intezitet razvoja modela „dvostrukog dejstva”. Pored prvog (zapravo drugog, ako brojimo i M52) modela koji je propao. Na pomenutim testovima razvijeni su drugi i treći, pojednostavljeni i lakši za proizvodnju. Oba modela su imala kočnicu udarne igle, izmenjivo dugme magacina i kapacitet 14 metaka. Ručnu kočnicu nisu imali. Ona je zamenjena polugom za sigurno spuštanje oroza. 

Proizvedene su i kompakt verzije HP-a dvostrukog dejstva. Jedna je imala skraćenu cev (i zatvarač). Kod druge je skraćena cev i drška (naravno i magacin). Te verzije nisu razvijene dalje od prototipova. 

Iako je treći model HP-a „dvostrukog dejstva” standardne dužine prikazivan u katalozima Brauninga i FN-a, na kraju je odlučeno da se odustane od proizvodnje i projekat napusti. Prema informacijama iz FN-a, HP „jednostrukog dejstva” je još uvek ostao na proizvodnim linijama i nije bilo planova za njegovo napuštanje u dogledno vreme. 

Polirana i brunirana varijanta sa „čekiranim” plastičnim drškama dugo je bila glavni adut među Brauningovim pištoljima i za 1989. godinu je bila to još uvek. Po izboru se mogao nabaviti sa fiksnim ili podešivim zadnjim nišanom, ali to je bio moderni nišan koji se pomerao pomoća vijaka, a uz njega je išao i prednji nišan u obliku „rampe”. 

Brauningovoj liniji HP pištolja 1985. godine pridodana su još dva modela. Jedan je bio „jednostrukog dejstva”, mat bruniranog finiša i „čekiranih” plastičnih drški bez oslonca za palac. Po izgledu je isti kao Vigilante koga smo pomenuli ranije. Kapacitet HP-a „jednostrukog dejstva” ponekad se u katalozima navodio kao 13, a ponekad kao 14 metaka.

Drugi novitet iz 1985. godine bio je HP „dvostrukog dejstva” sa obostranom polugom za spuštanje oroza, obuhvatnom crnom plastičnom drškom sa osloncima za palac sa obe strane i zakrivljenim branikom obarače radi držanja sa obe ruke. Kapacitet je bio 14 metaka, a prikazan je u katalozima za 1986 i 1987. godinu. 

Fotografija modela jednostrukog dejstva sa crnim „čekiranim” drškama i osloncem za palac pojavila se u katalogu za 1986. Nazvana je modelom sa „zaglavljenim” ili „konturnim” drškama i imala je standardnu kočnicu sa leve strane, fiksne nišane i poliran/brunira finiš. U tom katalogu za oba pištolja DA i SA dejstva navodio se isti kapacitet od 14 metaka.

U katalozima za ’87. ’88. ’89. Godinu bio je prikazan SA model HP-a mat finiša sa obostranom kočnicom i crnim plastičnim drškama sa osloncima za palac. Imao je niske fiksne nišane i izgledao slično modelu FN Mark II. 

U SAD, pored firme Brauning, jedini uvoznik je bio Howco Distribitors Inc. Laurel. Md. Verzija koju je on prodavao bila je mat, sa fiksnim nišanima, kočnicom na levoj strani i crnim „čekiranim” drškama bez oslonaca za palce. Hauko (Howco) ju je nazvao Model 88 iako igleda da je to bio model Vigilante. Prodavala se do 1984. godine. U nekoliko izdanja „Gan Dajdžesta” (Gun Digest), počev od 1983, Model 88 je nazivan HP 88 Auto Pistol II.

Krajem XX veka je Brauning, povodom stogodišnjice firme FN, ponudio i ogrančenu seriiu od 100 komada posebno graviranih pištolja u renesansnom stilu. Na gornjoj strani zatvarača u krugu je bio znak FN-a i godine 1889-1989. 

Tačni brojevi proizvedenih modela HP-a „jednostrukog dejstva” nisu poznati. Smatra se da ih je do 1979. proizvedeno oko 1,5 miliona. Kako je rečeno, Džon Inglis je izbacio približno 151.800, a Kanadski Arsenal znatno manje. Kopije su se proizvodile po licenci ili bez nje u Argentini, Venecueli, Nigeriji Mađarskoj, Vijetnamu i Indoneziji. Argentinski i mađarski modeli su se nudili u SAD i krajem XX veka. Prema podacima iz FN-a, SA verzija HP-a bila je izabrana kao službeno vojno ili policijsko oružje u 68 država. Među njima su se nalazile i mnoge specijalne jedinice kao npr. Britanska specijalna Vazduhoplovna služba ili izraelske odbrambene snage (British Special Air Servies, Israel Defense Force). Bez sumnje to je jedan od klasičnih pištolja u svojoj klasi. I više od toga, to je bilo odlično oružje bez suvišnih i nepotrebnih detalja, i sotaje to do danas. 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.