Početkom devedesetih godina XX veka ‘’Iz Rusije s ljubavlju” stigli su smrtonosni „Gjurza” – ‘’Vektor’’ i „Bagira MP 444”.
Krajem 1993. godine NATO je bio siguran da Rusi ne mogu proizvesti ništa što bi iole pokolebalo superiornost zapadne vojne tehnologije. Međutim, samo koji mesec kasnije, Rusi su na Sajmu tehnike i naoružanja u Turskoj, u najboljem zapadnom marketinškom stilu promovisali pištolj namenjen specijalnim jedinicama vojske i policije 6P35 pod komercijalnim nazivima SR-1MPGjurza i ‘’Vektor’’.. Već samo ime otrovnice sa Kavkaza (iz roda poskoka i šarke – vipera lebetina) koja svojim hematoksinom brzo i sigurno ubija žrtvu, deluje preteće. Međutim, zapadni stručnjaci su bili šokirani tek kada su spoznali sve taktičko-tehničke karakteristike novog oružja.
„Gjurza” je duga 200, visoka 145 a široka 30 mm. Sa dvorednim magacinom kapaciteta 18 metaka 9×21 mm SP10, SP11, SP12, 7N28, 7N29, 7BT3 (oznaka u zaviznosti od tipa zrna), ima masu od 1248 grama a iz oružja se može dejstvovati brzinom od 40 metaka u minuti. Posebno fascinira preciznost „otrovnice”. Strelac iz sedećeg položaja, sa tri serije od po 10 hitaca, na meti udaljenoj 25 m postiže maksimalno rasturanje u krugu prečnika od 3,5 do 8 santimetara (sa 100 metara – od 17 do 33 santimetara)! Vrhunac iznenađenja predstavlja probojnost zrna: na 50 metara projektil „Gjurze” probija zaštitne prsluke I, II i III klase prema NATO standardima, jednu ili dve titanijumske ploče debljine 1,4 mm i 30 slojeva kevlara, čeličnu ploču debljine 4 milimetra prislonjenu uz borovu dasku debljine 25 mm ili čelični šlem ojačan titanijumskim pločama! Znači, pištoljem se mogu uništavati ne samo živi ciljevi zaštićeni opremom predviđenom za „vojnika 21. veka” (sajber – vojnik), nego i transportna vozila, radari, helikopteri i projektili.
Ovaj pištolj u više varijanti (SPS / SR1 / SR1M Vektor / SR1MP) razvili su Pjotr Serdjukov (Пётр Иванович Сердюков) i Aleksej Jurjev (Алексей Юрьев, konstruktor municije) u „Centralnom naučnoistraživačkom institutu precizne mehanike Točmaš” u Klimovsku. Do danas nije sasvim razjašnjeno da li su konstruktori bravljenje zatvarača rešili na Beretinom (ideja primenjena još na valteru P-38) ili Brauningovom principu (pad cevi u vertikalnoj ravni). Pištolj je prilagođen i levorukim strelcima, a ima dvostruki sigurnosni sistem; princip automatske kočnice na zadnjem delu drške i „šiber” na obarači (obarača iz dva segmenta) – rešenje već viđeno na austrijskom Gloku. Međutim, tajna ubojitosti ovog oružja prvenstveno leži u – municiji. Naime, Rusi su pošli od ideje ojačavanja standardnog metka 9x19mm Parabellum. Čahura je produžena na 21 mm, laborisana specijalnom vrstom baruta i opremljena zrnom sa jezgrom od volframa, specifičnog aerodinamičnog oblika, mase 6,7 grama; tako je postignuta početna brzina projektila od 415 m/s i energija od 608J. Na paralelnim testovima, Rusi su ustanovili da „gjurza” po ubojnoj moći prevazilazi američki vojni pištolj 9 mm M9 (Beretta 92FS) za 1,3 do 1,4 puta. Gjurza je kasnije na ustima cevi dobila dodatak koji je omogućavao montažu kolimatorskog nišana, laserskog obeleživača cilja, taktičke lampe i prigušivača zvuka.
Na prvi pogled, koncepcija „gjurzinog” metka predstavljao je samo reinkarnaciju jedne stare ideje. Naime, firma „Sellier & Bellot je 1909. godine za pištolj „Štajerovog” inženjera Konrada Murgtalera projektovala metak 9 mm (9mm Steyr M.12) sa čahurom dužine 23,2mm i zrnom mase 7,5g, koje je postizalo početnu brzinu od 362 m/s i energiju od 495,5J. Ovaj metak je iz iracionalnih razloga brzo zaboravljen. Tek 1984. godine, u želji da ojača „dugu devetku” (9×19 mm), italijanska firma „Jager” se vratila staroj austrijskoj municiji; čahuru je sa 23,2 skratila na 21 mm i opremila je zrnom metka 9×18 mm Ultra (9mm Polise) mase 6,45 grama. Nova italijanska municija raspolagala je početnom brzinom od 370 m/s i energijom od 442J. Ponesen komercijalnim uspehom najnovijeg italijanskog „izuma”, „Israel Military Industries Ltd” (IMI) iste godine je razvio svoj metak 9x21mm (tehničari Ramat Hasharona su izabrali lakši put – jednostavno su čahuru 9x19mm Parabellum produžili za 2 mm). Ipak, očito je da same dimenzije nisu puno značile; „gjurzin” metak daleko je nadmašivao austrougarsku, italijansku i izraelsku municiju. No, Rusi se nisu zaustavili na Gjurzi; sajmu IWA 98 u Nirnbergu Mihail Dragunov mlađi je promovisao modifikovanu „otrovnicu”, prilagođenu novoj modi „plastičnog” oružja – tzv. „BAGIRU MP (Mechanical Plant) 444″. To su bili počeci buđenja ruske vojne industrije i konstruktorske misli. Pri tome, otvoren je niz novih, privatnih i državnih kompanija koje će do danas preplaviti tržište najrazličitijim tipovima pištolja.
Navedimo da je Bagira bila zamišljena kao zamena za stari Makarov ali izgleda da nije postigla naročiti uspeh jer se ubrzo pojavilo oružje Vladimira Jarigina (Владимир Александрович Ярыгин) u proizvodnji Zavoda iz Iževska (”Ижевский механический институт”, danas poznat kao ”ИжГТУ имени М. Т. Калашникова”). No, ovo je priča o novoj generaciji ruskih pištolja.