Švajcarski patentni zavod je 20 aprila 1892. izdao patentni list №. 5030 na rešenje pištolja sa slobodnim zatvaračem mađarskom časovničaru Otu Brausveteru (Otto Brauswetter) i nemačkoj firmi Aktiengesellschaft Eisenwerke Gaggenau. Ovu komapaniju je 1873. godine osnovao Mihael Fliršajm (Michael Flürscheim, 1844-1912) a 1879. godine u njoj počinje da radi nemački konstruktor Teodor Bergman (Theodor Bergmann, 1850-1931). Brausveter se, između ostalog, bavio konstruisanjem i proizvodnjom vazdušnog oružja. Bergman se pridružio razradi ovakvog tipa pušaka i pištolja, sa željom da ih razvije u pravo vatreno oružje. Bergman je 1884. godine, smatrajući da je rešenje pogodno za prepravku na sistem sa slobodnim zatvaračem, u ime Eisenwerke Gaggenau, otkupio prava na licencu za vazdušni pištolj američkog konstruktora Henrija Kuakenbuša (Henry Marcus Quackenbush, 1847 –1933). Tako se 1892. godine uz Brausveterovo, na patentnom listu našlo i ime Teodora Bergmana. Uz to, Bergman je pošao od tvrdnje da Brausveterovo rešenje ima puno sličnosti sa rešenjem Kuakenbuša, koje se nalazilo u njegovom vlasništvu, te da mora izdati saglasnost na priznavanje patenta. Od tog trenutka, Bergman postepeno potiskuje Mađara i nastavlja sam ga radi na usavršavanju konstrukcije. Međutim, bez dovoljno iskustva na ovom polju, nikako nije uspevao da odredi optimalnu snagu povratne opruge. Tokom 1893, zadatak da usavrši Bergmanovu (u suštini, Brausveterovu) konstrukciju dobio je Luis Šmajser (Louis Schmeisser,1848- 1917). Patentnim rešenjima DRP 76571 (9. maj 1893) i DRP 75800, Šmajser je uspešno rešio amortizaciju impulsa slobodnog zatvarača. Tako se pojavio Bergman M1894, označavan i kao M1893(2), u komercijalnim kalibrima 5, 6 i 8 mm.
Kako je u to vreme švajcarska armija raspisala konkurs za službeni pištolj, Bergman i Šmajser su odmah razvili i M1894 u kalibru 7,5 mm, koji se na prvim testovima nije pokazao naročito uspešnim. Tokom 12 meseci, Bergman i Šmajser otklonili su adolescentske mane oružja i tržištu ponudili ”Bergmanm Pistole Nr.3” ili M1896, u kalibru 6,5 mm. Tokom 1897, konstruisali su i ”vojni model” sa zabravljenim zatvaračem, ”Pistole Nr.5”, kalibra 7,8 mm.
Švajcarsko Mininistarstvo vojno je 22-23. juna 1897. nastavilo testove za službeni pištolj. Tom prilikom, ponovo je testiran 7,5 mm Bergmann M1894/M1893(2). Svesni mana ovog modela, Bergman i Šmajser su 5. oktobra 1898. u Švajcarsku poslali ”Bergmann Pistole Nr. 5” (M1897) sa zabravljenim, te poboljšani ”Bergmann Pistole Nr.3” (M1898), sa slobodnim zatvaračem. Oba prototipa bila su proizvedena u kooperaciji ”V.C.Schilling & Cie” iz Sula i ”Eisenwerken Gaggenau”. Na kraju testova, pištolj Gerga Lugera (budući P-08) dobio je 95, a Bergmanovi modeli – 67 poena (3 poena više od famoznog 7,63 mm Mausera C-96). Još uvek u nadi da će se probiti na konkursu, Bergman i Šmajser su, kombinacijom najboljih rešenja sa svih ranijih modela, 1899. godine konstruisali ”Bergmann Pistole Nr.6”. Kada je i ovaj model propao na švajcarskim i britanskim vojnim testovima, Bergman je konačno odlučio da se okrene civilnom tržištu.
Uskoro su se u prodaji pojavili pištolji sa slobodnim zatvaračem ”Simplex”, te pištolji sa bravljenjem ”Mars” M1903. Što je najčudnije, vojska je tek tada obratila pažnju na ovo oružje: španska armija je naručila 3000 pištolja ”Mars” u kalibru 9x23mm Bergmann (9 mm Largo), a aspiracije je pokazala i Grčka. Tada je iskrsao novi problem: male firme ”Šiling” i ”Gagenau” nisu bile u stanju da pokrenu serijsku proizvodnju i zadovolje oštre uslove vojne komisije za prijem. Tako je vojni kontrakt prenet na belgijsku firmu ”Anciens Etablissements Pieper” (”AEP”, Herstal kraj Liježa), koja je oružje prekrstila u ”Bayard”. Kako se osvajanje proizvodnje i ispunjavanje pojedinih španskih tehničkih zahteva odužilo, prvi vojni pištolji isporučeni su tek 1908. godine (kao M1903/1908).
U to vreme, za robustan i siguran pištolj zainteresovala se i Danska. Kod ”Pajpera” je naručila 4840 vojnih pištolja 9×23 mm, pod domicilnom oznakom M1910 (prvi primerci dostavljeni 1911). Belgijanci oružje nisu isporučili sa serijskim brojevima u bloku; međutim, Danci su u državnom arsenalu na sve pištolje puncirali arsenalske brojeve od 1 do 4840.
Nakon početka Prvog svetskog rata i okupacije Belgije, danska armija izgubila je liferanta pištolja. Što je još gore, ”AEP” je nakon oslobođenja, 1918. godine, sa proizvodnog programa potpuno izbacio, po njima zastarele, pištolje ”Bajard”. Tako je Danska bila primorana da se snalazi; domaći stručnjaci su do 1921. godine izvršili beznačajne izmene na oružju (umesto dugmeta za fiksiranje bočnog poklopca mehanizma uveden je zavrtanj, a bakelitne korice zamenjene su drvenim), a proizvodnju je osvojio državni arsenal. Vojsci je odmah isporučeno prvih 900 pištolja, sa novom oznakom M1910/21 i natpisom ”Haerens Tojhus 1910/21”. Do 1925, armija je dobila još 1304 primeraka, samo sa izmenjenim natpisom (”Haerens Rustkammer 1910/21”). Oružje je nosilo serijske brojeve od 1 do 2204 i arsenalske brojeve koji su se nastavljali na predratne – znači, od 4841 do 7044. Osim toga, do 1935. godine i predratni belgijski ”Bajardi” M1910 rekonstruisani su prema novim tehničkim zahtevima (M1910/21) i prežigosani novim serijskim brojevima.
Tokom 1935, dansko Ministarstvo vojno odlučilo se da modernizuje naoružanje; za novi službeni pištolj odabran je belgijski FN Browning M1935, odnosno, poznati 9 mm Parabellum FN ”High Power”. Ali, istorija se ponovila; u trenutku kada je ”Fabrik Nasional” Dancima isporučio samo 35 novih pištolja, Nemci su ponovo okupirali Herstal! Tako je danska armija sve do 1943, kada je Wermacht raspustio poslednjih 5400 danskih vojnika, dužila stare modele M1910/21 (Nemci su zaplenjene pištolje uveli u svoje naoružanje, pod oznakom ”Pistole 644 (d)”). Takozvana ”Danska brigada”, sastavljena od boraca koji su uspeli da se povuku u Švedsku, zadužila je švedske pištolje 9 mm Lathi M40 (pod oznakom ”40S”). Nakon rata, danska armija je nastavila sa nabavkom oružja 9 mm FN Brauning ”Haj Pauer” (pod oznakom ”9mm P M/46”), da bi se konačno opredelila za 9mm SIG P47/8 (pod oznakom 9mm P M/49).
Bergman je vizuelno podsećao na Mauzer C-96: punio se u uvodnik ispred branika obarače, okvirom kapaciteta 6 metaka. Međutim, slično Mauzeru, mogao se puniti i sa gornje strane, pomoću rama, kada je kapacitet oružja iznosio 6 + 1 metak. Sistem bravljenja takođe je podsećao na Mauzerov (kratko trzanje cevi sa padom reze u vertikalnoj ravni), kao i preambiciozni zadnji nišan, predviđen za distance do 1000m. Za razliku od Mauzera, Bergman je koristio izuzetno snažnu miniciju, sa zrnima koja su imala početnu brzinu od 314 do 349 m/s i energiju od 399 do 513 J. Samo oružje bilo je izvrsnog kvaliteta, pouzdano, ali isuviše velike mase (prazan – 1032 g). Prema savremenim testovima, grupa pogodaka od 5 hitaca, ispaljenih sa 25 m, bila je grupisana u prečniku od 66 do 160 mm (u zavisnosti od korišćene municije, odnosno, laboracije i proizvođača).
Tehnički podaci za Bergmann M1910/22
- Kalibar: 9 mm Bergmann-Bayard (9 mm Largo)
- Kapacitet: 6 + 1 metak
- Dimenzije: 250 х 32 х 143 mm
- Dužina cevi: 100 mm, 6 žlebova, uvijanje ulevo
- Masa: 1032 g (prazan)
- Bravljenje na principu kratkog trzanja cevi sa padom reze u vertikalnoj ravni, jednostruko dejstvo obarače, zadnji fiksni nišan do 1000 m, drvene korice, punjenje okvirom kapaciteta 6 metaka u uvodnik ispred branika obarače.
