Surovi rekviziti baroknih lovaca
Lov se danas smatra vrstom sporta ili grane privrede a lovačko oružje skreće pažnju kvalitetom, umetničkom obradom i ponekad astronomskim cenama. Mnogi misle da je ono „humanije” i „miroljubivije” od vojničkog oružja. Međutim, u svojoj dugoj istoriji lov je jedno vreme predstavljao surovu zabavu, „dostojnu” samo odabranih učesnika, za koju je razvijeno i adekvatno oružje – Hiršfenger I Plaute.
Sve do kraja 16. veka lov je više bio uslovljen ljudskom potrebom za hranom a manje je upražnjavan kao sport i rekreacija plemstva. Međutim, barok, poznat po svojim preterivanjima, potrebom za efektima, dramatizacijom i spektaklima, uspeo je da ostavi i pečat na način odstrela divljači, U to vreme je preovladao stav da već usavršene puške lov ne čine dovoljno „uzbudljivim” za elitu i da se njima koriste samo profesionalni lovci i – sirotinja!
Tako se u apsolutističkim monarhijama, u kojima su lovišta bila neomeđena, pojavila specifična vrsta baroknog lova koji se odvijao na velikim prostranstvima, sa neograničenim brojem učesnika nenaoružanih vatrenim oružjem i – sa samo jednom žrtvom – najčešće jelenom ili divljom svinjom (u Engleskoj, gde je ova vrsta lova još uvek popularna, žrtva je lisica, ređe zec). Takozvani „parfors” lov je praktično predstavljao masovni spektakl.
Lovci su deljeni u dve grupe. U prvu su ubrajani kralj ili vlasnici velikih poseda sa svojim gostima koji su na konjima gonili nesrećnu životinju a u drugu grupu – „releji” (tragači, hajkači i osmatrači) koji su se kretali pešice, vodili pse i tražili i izgonili divljač. Kada bi „releji” otkrili životinju, trubnim znacima bi lovcima na konjima javili njen položaj i puštali pse u hajku. Tada bi se „neustrašivi” lovci dali u besomučan galop, prateći kretanje divljači na osnovu zvučnih signala koje su dobijali od osmatrača. Žrtva je imala malo šanse; njeno kretanje je posmatralo stotine ljudi a „releji” bi u igru neprestano uvodili nove, odmorne pse. „Najuzbudljiviji” deo predstave nastupao je u trenutku kada bi psi životinju saterali u tesnac. Nečija izvitoperena mašta je izmislila dve specijalne vrste hladnog oružja koje je služilo za egzekuciju nesrećne lovine. Naravno, lovci su oba sečiva licemerno proglasili „sredstvima samilosti” kojima je životinja „spasavana” iz ralja razjarenih pasa i kojima su joj „muke prekraćivane milosrdnim udarcem”. Prvu vrstu oružja predstavljapa je tzv. „plute” ili „plaute” – bastard između lovačkog noža i mača (tačnije, sablje) sa zakrivljenim, jednooštričnim sečivom.
Parfoce lov. Johan Jacob Bruun. Parforce lov u XVIII veku
Pošto je postojala „opasnost” da se jelen probije iz okruženja pasa i lovaca ili, što je još gore, rogovima nekog povredi, jedan od lovaca bi mu prilazio sa zadnje strane, snažnim i veštim udarcem ”plaute” presecao tetive na zadnjim nogama i tako žrtvu obarao na tle i onesposobljavao za bekstvo ili ozbiljniji otpor. Ovaj udarac se nazivao „hesen” (bukvalno, „tetiva”). Nakon toga, na scenu je stupao posebno „počastvovan” lovac sa nešto drugačijim oružjem – tzv. „hiršfengerom” odnosno „lovcem jelena”.
Ovaj trenutak je označavao početak svojevrsnog rituala. Naime, „hiršfenger” je imao pravo, jedno ili dvooštrično sečivo, dugo od 550 do 750 mm, sa vrhom u osi. Balčak sa drškom od roga, kosti, drveta ili nekog plemenitog materijala, bio je opremlln nakrsnicom, često sa dodatkom, oblika školjke, povijenim ka sečivu. Ovaj dodatak nije služio za zaštitu šake ili fiksiranje noža u kanijama, nego je prekrivao pomoćni pribor (mali nož – „skiner” ili „beštek” – nožić i viljušku, koji su nošeni u posebnom dodatku na kanijama). Lovac bi vrh noža prislanjao iza lopatice jepena i snažnim pritiskom između rebara – pogađao srce. Ukoliko bi pred njim ležao vepar, udarac je bio nešto drugačiji – vrh se prislanjao iza temena i potiskom kroz grudni koš pogađao srce.
Sam postupak ubijanja životinje otkriva i pravu namenu „plaute”; naime, samo dovoljno vešt i hrabar lovac bi ovakav precizan udarac uspeo da nanese jelenu ili vepru koji se još uvek držao na nogama, slosoban za kakvu-takvu odbranu. U svakom slučaju, svi ostali lovci bi tokom ove „ceremonije” lupkali svojim „hiršfengerima” (delimično ih izavačeći i ponovo uvlačeći u kanije) i svečano uzvikivali „Halali”. Pretpostavlja se da koren ove reči leži u turskom helal odnosno persijskom halal, odnosno, da se radilo o blagoslovu duši životinje („Neka mu je prosta duša”). Zaista patetičan gest nakon višečasovnog mrcvarenja!
Od 19. veka, kada su ove surove „zabave” pale u zaborav, „hiršfenger’’ je pravdan kao neophodna alatka lovaca prilikom probijanja kroz gusto rastinje ali i oružje u slučaju neočekivanog napada vepra ili neke opasnije zverke (kada lovac iznenada postane lovina). U svakom slučaju, „hiršfenger” je vremenom sve više postajao statusni simbol državnih lovaca i šumara (16. januara 1932. je propisan i kao obavezni deo uniforme državnih lugara Kraljevine Jugoslavije), ukrasni element opreme „rekreativnih” lovaca ali i oružje nekih specijalnih vojnih jedinica (kao bajonet ili kao „tesak’’ – oruđe za sečenje fašina i krčenje terena).
