Da li je Rusija zaista mogla da obori 14 do 24 ukrajinska aviona za 5 dana?

Jedna od najzanimljivijih vesti u poslednje vreme je zvanična izjava Ministarstva odbrane RF da је za samo pet dana oboreno čak 14 do 24 neprijateljskih letelica. 

Zvuči tako impozantno da je bilo ljudi koji su se prema ovim informacijama odnosili, ako ne sa nepoverenjem, a ono bar sa priličnom dozom skepticizma. Na društvenim mrežama i elektronskim medijima pojavilo se bezbroj analiza, pobijanja ili potvrđivanja ovih podataka.

Osnovno pitanje je koliko se ovde radilo o istini ili o medijskom marketingu u službi  dezinformisanja protivnika i podizanja ličnog morala?

Pljusak oborenih ukrajinskih letilica

Pometnju je izazvao zvanični izveštaj ruskog Ministarstva odbrane za period od 14. do 20. oktobra 2023, koji je sadržao sledeće podatke:

“Kao rezultat efektivnih dejstava borbene avijacije i jedinica PVO, tokom protekle nedelje uništeno je 12 aviona, uključujući 10 Mig-29 i dva jurišna aviona Su-25, kao i dva helikoptera Mi-8 ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva.  Samo u protekla 24 sata, sedam ukrajinskih aviona Mig-29 je oboreno od sistema PVO. Pored toga, za nedelju dana uništeno je 314 ukrajinskih bespilotnih letelica i presretnuto 35 projektila HIMARS, pet operativno-taktičkih raketa, dve protivvazdušne rakete S-200 pretvorene u udarne verzije i šest vođenih bombi JDAM.”

Ova vest je zvučala pomalo senzacionalno i izazvala je razne vojne stručnjake i paravojneblogere da spekulišu kako je izveden pravi „pljusak oborenih ukrajinskih letilica“. Iznošene su verzije o vazdušnoj zasedi „a la Brjansk“ uz pomoć ruske PVO, kao i o nekoj vrsti specijalne operacije dezinformisanja neprijatelja, kojom je navodno namamljen u udarnuzonu, odnosno, primoran da koncentriše svoje letelice na jedan aerodrom, po kome je, nakon toga, izvršen masovni udar.

Međutim, 27. oktobra ruski ministar odbrane Šojgu je na sastanku sa vojnim osobljem jedinica grupe „Istok“ uzjavio da su se „u ruskoj armiji pojavili PVO raketni sistemi (ZRK) pomoću kojih je za pet dana oboreno 24 letilice vazdućnih snaga Ukrajine“. Ovo je izazvalo još veću pometnju; prvo, broj oborenih aparata povećan je na 24 a, drugo, pojavila se vest o novim raketnim sistemima neobične efikasnosti.

Koliko se zna, S-400 je najnoviji od ruskih sistema PVO dugog dometa koji je upotrebi. Njegov domet je od 250 do 380 km, a po visini – od 5 m do 60 km. Efektivni domet akvizicijskog osmatračkog radara 91N6E koji  je deo sistema je do 600 km. 

Tako ispada da, ako bi se na Krimu i na teritoriji Belorusije stacioniralo desetak diviziona S-400, skoro cela teritorija “Nezaležne Ukrajine” bi bila pokrivena protivvazdušnim kišobranom, a time bi se mogla zaboraviti opasnost koju predstavljaju britansko-francuske krstareće rakete lansirane sa ukrajinskih Su-24.

Nažalost, čak ni veoma dobar S-400 „Trijumf“ 40R6 ne predstavlja Wunderwaffe – „čudotvorno oružje“. Ukrajinska posadna ili besposadna avijacija radije leti na malim i ultra malim visinama kako bi ih bilo teže otkriti zemaljskim radarima.

Optimalno rešenje za otkrivanje ovakvih aparata je podizanje radara na što veće visine, bilo pomoćuspecijalizovanih AWACS (Automatic Verification and Analysis of Complex Systems) aviona tipa AEW&C A-50U, bilo pomoću hipotetičkih bespilotnih letelica i AVACS/DRLO (дальнего радиолокационного обнаружения) balona.

Prema izvoru TASS, u navedenom slučaju je upravo to i učinjeno, što je dalo zapanjujuće rezultate.

No, stav prema ovim informacijama je donekle upitan. S jedne strane, upotreba nekoliko ruskih A-50/A-50U za izviđanje iz vazduha i odašiljanje podataka raketama o cilju je nešto što je trebalo da se uradi još od prvih dana „specijalne vojne operacije“, a šta svi razumni vojni stručnjaci i paravojni blogeri ponavljaju više od godinu i po dana.

S druge strane, sasvim je moguće da su navedeni brojevi ukrajinskih gubitaka i realni, a za ukrajinski Generalštab i njegove savetnike iz NATO bilo je iznenađenje da su Rusi konačno počeli da se bore protiv njih kao prema uputstvima iz udžbenika. 

Biće šta bude

Međutim, poznati vazduhoplovni bloger i penzionisani vojni pilot, koji objavljuje pod nadimkom Fighterbomber, prokomentarisao je navedeni „pljusak oborenih letilica” prilično suzdržano: Čak i da nisu oboreni, nego samo oštećeni, ne 24, nego 2,4, je ipak dobrar rezultat. Ovo je mnogo bolje nego da ništa ne oborite a podatke možete prihvatiti onako kako želite. 

Fighterbomber je ipak smatrao da je moguće detaljnije komentarisati ogromne gubitke ukrajinske avijacije: Protivavionski raketni sistemi (SAM), kao i sredstva IA, širom sveta rade „u sprezi“ sa avionima tipa RLDNiU (na primer, ruski A-50) još od njihove pojave, znači, već oko 60 godina. Naravno, takve letelice mogu da vide mnogo dalje od zemaljskih radarskih stanica. One mogu da vide metu (ne samo vazdušnu) i izračunaju otprilike gde će se meta nalaziti u određeno vreme. 

Ista saznanja može da podeli i dete sa mobilnim telefonom koje svojim očima vidi avion. Pitanje je da i avion RLDNiU i klinac sa telefonom nemaju više čime da pomognu ni lovcu ni sistemu PVO.

I jedan i drugi nemaju nišane i stanice za osvetljenje cilja, koji ga označavajutako da raketa leti ka njemu, sve dok ne proradi njen „nišan“, tzv. poluaktivnaradiolokaciona glava samonavođenja PARLGSN (ako ga ima, naravno).

Kao opcija, može se pretpostaviti da je raketi dodata normalna aktivna glava za navođenje (nije bitno koja je baza), koja, stižući na približne koordinate cilja (bez obzira odakle je primljena) sa ozbiljnih udaljenosti zaključa metu i pogodi je.

Moguće je da je Šojgu tokom davanja izjave mislio na nove, poboljšane rakete sa novim sistemima. Ali, ovo je samo hipoteza blogera Fighterbomber. Kako god bilo, početak aktivne upotrebe ruskih aviona tipa AWACS u zoni „specijalne vojne operacije“ i njihovo korišćenjeza predviđenu svrhu, znači efikasniju upotrebu postojećeg naoružanja.

Čini se da je racionalno rešenje da se u zoni „SVO“ šire koriste radarski sistemi kontejnerskog tipa „Sič” koji bi se podvesili ne samo na lovce-bombardere Su-34, već i na druge tipove aviona – Su-24, Su-27, itd. Ovo bi omogućilo stvaranje neprekidnog radiolokacionog polja iznad neprijateljskе borbene linije (LBS) i njegovoj dubokoj pozadini.