Pod njom se zaklinjemo, za njom jurišamo, njome se prekrivaju kovčezi poginulih boraca. Njeno veličanstvo – zastava, ponos, prestiž i obaveza da se sačuva i ni po koju cenu ne oskrnavi ili dozvoli da je zapleni neprijatelj. Sve države su zastavu, kao jedan od tri državna simbola, najvišim pravnim aktom zaštitili i propisali kako se ona koristi.
Upoznajmo se, po običaju, najpre s etimologijom ove reči, toliko puta izgovorene. Prilično je interesantna. Širom sveta za zastavu kažu flag (eng. Flag, nem. Flagge, rus. Флаг). Romanski jezici koriste francuski osnov – Drapeau, pa i Rumuni za zastavu kažu Drapel. Italijani je zovu bandiera (obojena traka), Španci – bandera.
Reč flag došla nam je iz holandskog – vlag, platno pravilne geometriske forme (najčešće pravougaonik zlatnog reza – 1:1,618, ali i u razmeri 3:2, 2:1 i drugim ). Imaju poseban šifarnik po kojima neke boje precizno određuju suštinu ili glavnu delatnost pojedine države, njenu konfiguraciju (planinska, nizinska), veru, itd.
Pri tom se propisuje proporcija za koju smo rekli da je najbolja u pravougaonom obliku, ali ima i drugih oblika (kvadratna, trouglasta, dvostrukog trougla). Naučna disciplina koja se njima bavi zove se veksikologija (lat. vexillum – znamenje, zastava).
Vratimo se zastavi. Slovenski narodi je različito zovu (Ukrajinci – prapor, Slovenci – Vlajka, Hrvati – zastava, Bugari – zname, Makedonci isto). Međutim, koren reči zastava nalazi se u staroslovenskom jeziku. U trećem izdanju ”Vukovog rječnika” štampanom 1898. godine navodi se da je ”zastava mjesto na dnu stola, prema gonjem čelu”.
Međutim, zastava je i ”zasijeda”, dok u u Hrvatskoj već u to vreme ona znači ”stijeg, bandijera, barjak.” Eto nas i kod rusko-slovenske imenice zastava: suprotno površnom verovanju prosečnih znalaca ruskog jezika, to nije ono što mi mislimo, već karaula, mesto gde se stražari, nadgleda i proveravaju oni koji prolaze. To mesto je svakako obeleženo državnim simbolom. Zastava je bio i đeram u gradu.
Danas se glagol заставать koristi u značenju – zastajati, zaticati, ali i primorati (заставлять). Eto, ako je neko sumnjao da je u pitanju jednostavna pojava, već ga etimologija, korensko značenje te reči, može razuveriti, a jeste važno da znamo šta se nalazi u korenu neke reči, pogotovo ovako važne.
Neke države imaju samo jednu zastavu za sve prilike. Zastava može biti zvanična, svečana, ali i narodna, bez grba, za svakodnevnu upotrebu, kakav je slučaj kod nas. Neke države imaju posebne zastave za svaki vid vojske, a čest je običaj da reoni, oblasti, pa i sami gradovi imaju svoju zastavu. Zastavu imaju i sportski klubovi, navijači, razna udruženja, pokreti i stranke.
Najkraće govoreći – može da je ima svako, pod uslovom da ne vređa tuđa nacionalna, verska, rasna i druga osećanja. Koliko je ona simbolički i dizajnerski jasna, ostaje njenim tvorcima, ali i onima koji su je usvojili, da sude. Tako, npr. na nekim zastavama imamo oružje, životinje, ali i zvezde, alate, napise, itd. Sve je dozvoljeno ako toj skupini čija je zastava to odgovara.
Zastave nisu samo simboli država ili udruženja. Mnoge korporacije svoje zaštitne znake štampaju i na zastavicama. Tada ih koriste u u reklamne ili reprezentativne svrhe, kao poklon (dekorativne zastavice stonog tipa). Međutim, one imaju i svoju pragmatičnu upotrebu. Na moru se one i danas redovno koriste kako se ne bi narušio režim radio-tišine, pa se između brodova komunicira ”jezikom zastavica” koji je isto tako precizan kao Morzeova azbuka, ili bilo koji drugi dogovoreni sistem znakova, a pri tom nečujan.
Kada se i kako pojavila zastava? Istoričari tvrde da je najstarija zastava ”Derafš” ili ”Šahdad” pronađena u istoimenom gradu u Iranu i da je nastala 2400 godina pre nove ere, gotovo pre četiri i po hiljade godina. Napravljena je bila od bronze. Prema simbolici (muškarac i žena sede klečeći jedno prema drugom, a između njih je zvezda), smatra se da je taj predmet bio simbolične prirode, a ne upotrebne.
Prvi poznati veksiloidi (oznake, predmetni simboli koji nisu samo zastave, već i obeležja jedinica, ustanova, itd) bili su vojni i ceremonijalni. Već u XII veku oni se koriste kao znaci vladara i njihovih oblasti, a na moru predstavljaju znak raspoznavanja pripadnosti brodova i svih vrsta plovila.
Kao i uvek, prednjačili su Kinezi. Pojavom svile nastale su i platnene zastave. Jaka i lagana tkanina bila je pogodnija za nošenje od veksiloida ili vimpela, koji su morali da se nose dvema rukama (kao naši crkveni barjaci za bogosluženja). Takva zastava se brzo prenela preko Mongolije, Indije i Persije u Rim i ostatak Evrope.
Vredi, sa stanovišta istorije i uticaja, spomenuti i njhove komšije, Japance. Oni su koristili tokom srednjeg veka zastave ne samo kao simbol pojedinih ratnika samuraja, već i kao upotrebni element njihovih armija. Služile su za identifikaciju tokom bitke. Tako se japanska heraldika razvila u vrlo složen sistem, neobičan za Evropljane, koji su navikli na jednostavnost. Zastava u Evropi najčešće je služila za osnovnu identifikaciju, dok je japanska zastava bila i sredstvo piktogramskog komuniciranja.
Kakva je uloga modernih zastava?
Ništa se značajno u odnosu na prvu njenu pojavu nije promenilo. Ona je predmetni izraz nečijeg legitimiteta i suvereniteta. Promenili su se materijali i način nanošenja oznaka. Sada se za svečane zastave koje se nalaze kao stalni deo dekoracije službene prostorije, koristi teška svila ”atlas”, često s ukrasnim resama ili obrubom. U jevtinijim verzijama za spoljnu upotrebu prave se od mešavine poliestera koji je najotporniji na razorno delovanje vetra i vlage.
Neke se prave i na rupičastoj podlozi koja propušta jače nalete vetra. Fizičari su dokazali da krajevi zastave pri jakom vetru lepršaju nadzvučnom brzinom pa se mogu čuti karakteristični zvuci. Nanošenje znakova i simbola obavlja se raznim vrstama štampe (sitoštampom, preslikačem, printerom), a kod luksuznih primera i vezenjem, jer je ono najtrajnije, ali i najbogatije izgleda.
Zastava je već u XVII potisnula grbove kao glavno znamenje jer su oni bili teški za izradu, skupi, pa i ograničene primene. Grbovi su se kasnije, kao likovni motiv, pojavljivali i na zastavama, ali ređe. Tada se moglo videti neverovatno šarenilo ikonografije, jer u tom prelaznom periodu vladari su hteli da zadrže i tradicionalne grbove. Tako se na zastavama korišćenim na brodovima (ne vidi se čiji su dok ne istaknu zastavu), pojavljivali grbovi s oružjem, ordenima s lancima, raznim porukama na maternjem ili latinskom jeziku.
Prva savremena zastava nastala je u Holandiji i to je poznati revolucionarni Prinsflag (”kneževa zastava”). Sastojala se od jednostavnih pojaseva, poprečnih polja (traka) umesto teških, heraldičkih figura i znamenja. Takva je ostala do danas. Slične, prugaste zastave, nastale su i u Rusiji, Severnoj Americi, Francuskoj, Italiji, Srbiji, kao i nešto geometrijski bogatije zastave Velike Britanije i i skandinavskih zemalja. Ako su korišćeni ili se koriste neki amblemi ili simboli, oni su veoma jednostavni i stilizovani.
Posebna priča, pomalo iznenađujuća, vezana je za petrokraku.
Ona je jedan od najpopularnijih amblema, u različitim bojama i veličini. Ima ih belih (22 države), žutih (15, među kojima i EU), plavih dve (samo Panama i Hoduras), crvenih devet (među njima i Novi Zeland; imalo ih je ranije 25 država); zelenu petrokraku nose četiri države, a crnu pet. Ukupno 59 država (sa bivšim korisnicima 84), od 195 suverenih država. Gotovo polovina imala je ili ima zvezdu na zastavi.
Ona predstavlja simbol slobode i nezavisnosti. Njena simbolika je znatno složenija. Standardna zvezda, upisana u krug, može značiti pet prirodnih elemenata (vatra, voda, zemlja, vazduh, etar), pet ljudskih ekstremiteta (udovi i glava), pet čula, ali i zrake Sunca.
Već u holandskim rukopisima iz 1667. i 1669. godine, kao i rukopisu Francuza J. Moutona iz 1670. godine možemo videti i zbirke zastava koje su korišćene na brodovima. Prvu tabelu sastavio je Kornelijus Dankers oko 1700. godine. Nazvao ju je ”Tabela zastava podignutih u svim delovima sveta u mornaricama”. Njemu se pridužio Žan van den Kim koji je objavio knjigu ”Poznavanje zastava ili barjaka koje države dižu u moru”. Godine 1967. osnovana je Međunarodna federacija veksikoloških udruženja. Više od 50 organizacija iz 32 zemlje su njeni članovi. Mnoge države proslavljaju i Dan zastave kao poseban praznik, nezavisno od Dana državnosti.
Naveli smo gde se sve koristi zastava. Praktično, svuda gde je to moguće – kao identifikacija, zaštitni znak, reklamni materijal. Možemo često videti da se koristi i kao deo sportske opreme. Dresovi se dizajniraju u skladu s bojama zastave (crven dres, plav šorts, bele ”štucne”). Viđaju se čak i na letnjim kapama, kupaćim kostimima, itd.
Vojska, koja je izvorište korišćenja zastave, ima vrlo jasno napisana pravila kada se i kako koristi zastava. Veoma su retke prilike kada se ona iznosi pred stroj (zakletva, promena komandnog sastava, državni praznik ili praznik jedinice, roda ili vida). Tada se ona prati zastavnim vodom, elitnom, probranom jedinicom koja prema posebnom protokolu, uz paradnu muziku, izvodi sve neophodne počasne radnje. U ratu se ona čuva na poseban način i, shodno tradiciji, za nju se vode najžešće borbe.
U taktičkom smislu gubitak zastave nije nenadoknadiv, ali je sa stanovišta morala veoma veliki, pogotovo ako iz neprijateljskog rova razmahuju zaplenjenim primerkom. Bez obzira na ogromnu šarolikost zastava, ipak postoji relativni konsenzus na međunarodnom nivou o izgledu i korišćenju univerzalnih zastava. Najpoznatije u tom smislu jesu bela zastava (predaja ili poziv na pregovore, privremeni prekid neprijateljstava, itd), crna zastava (znak žalosti) i zastave na pola koplja, takođe znak nesreće.
Od imenice zastava izveden je i najstariji podoficirski čin – zastavnik (odnosno zastavnik prve klase). Pojavljuje se još kod Petra Velikog (Прапорщик). Naziv je nastao od staroslovenske reči prapor – zastava, koja se i sada koristi u Ukrajini. I kod nas je to posle Drugog sv. rata bio najmlađi oficirski čin. Englezi zastavnika zovu Warrant officer, Francuzi Adjutant, a Nemci Unteroffizier. Iako je ovaj naziv tipično vojnički, zastavnici se mogu pojaviti i u drugim ulogama (predvodnik olimpijskog tima, itd).
Kako stoje stvari sa srpskom zastavom? Najstarija se javlja kod kralja Vladislava (1232-1243), sina Stefana Prvovenčanog, odnosno unuka Stefana Nemanje. Ona je, prema jednom dubrovačkom dokumentu iz 1281. godine, bila od crvene i plave svile. Naša prva, novovekovna zastava, odobrena je sultanovim fermanom 1836. godine.
Nešto kasnije, aprila 1838. godine ferman je precizirao da je zastava crveno-plavo-bele koje, s tim što su na crvenom polju stajale četiri šestokrake zvezde, a na srednjem, plavom polju, knežev grb. Naša zastava je, kao i državna uređenja kojima je služila, prošla takođe interesantan put do današnjeg rešenja, pa ćemo tome nekom prilikom posvetiti posebnu pažnju.
