Volvo ”TP-21” – terenac sa severa

Kraljevina Švedska je veoma uspešno iskoristila period Drugog sv. rata i svoju neutralnost. Neki istoričari još uvek osporavaju tu neutralnost i za to imaju više razloga. Međutim, ovde se nećemo time baviti, već švedskim tehnološkim dostignućima.

Subpolarni i polarni uslovi života od ljudi su tražili i dobijali ono najbolje. Pri tom je priroda proveravala svaki izum. Mnogo toga je civilizaciji poklonio švedski istraživački, inventivni um i nikada mu nije nedostajalo originalnosti.

Porodica neobičnih i avangardnih Saabovih lovaca, prvi katapult u serijskom avionu, tenk bez kupole, inovacije u svetu podmornica, švedski čelik, podzemni aerodromi, Boforsovi topovi koji se nalaze u gotovo svakoj armiji na svetu, itd.

Švedska je, kao i Švajcarska, odlično naoružana i opremljena i to je, pored mudre politike neutralnosti, još jedan način da se sačuva država. Iz takvog okruženja stiže nam i neobično terensko vozilo ”TP-21”.

Završetkom Drugog svetskog rata potrebe za novim vojnim vozilma postale su prioritet poznate svetske kompanije ”Volvo” (”Aktiebolaget Volvo”), jednog od zaštitnih znakova Švedske. Osnovana je u Geteborgu 1927. godine. U prvim posleratnim godinama ona je nastavila proizvodnju vojnih varijanti komercijalnih kamiona.

Međutim, pedesetih godina u program su stigla punokrvna vojna vozila, razvijena specijalno za oružane snage Švedske i njene susede, tradicionalne kupce. Glavni inžinjer tih projekata bio je Hartelius (Nils-Magnus “Måns” Hartelius), a proizvodnja je tekla u glavnom pogonu u Geteborgu. On je krenuo od proverenog vozila, džipa ”TPV” koji je sa trake izašao 1953. godine. Nije mnogo odstupio od osnovnog, proverenog koncepta, pa je napravio poboljšanu varijantu, štabno vozilo ”Volvo -915” (”RE2104” ili ”TP21”). Ono je zbog specifičnog, zdepastog izgleda, dobilo nadimak ”prasence” (”Sugga” na švedskom). Napravljen je na skraćenoj šasiji aerodromskog tegljača ”Volvo 953” (”TL11”) 4×4,  na koju je, po tradiciji (racionalno i štedljivo) ugrađena karoserija s običnog taksija ”PV 830” kapaciteta do sedam ljudi.

Prilično egzotičan i neobičan izgled vozilu dali su i plinski rezervoari na zadnjem delu vozila. Oni su istovremeno poslužili i kao nosač za dva patrolna bicikla. Vozilo je dobilo šestocilindarski agregat ”ED” od 3,6 litara i s 90 ks, četvorostepeni menjač, diferencijale s penumatskom blokadom, prednji most koji se mogao isključiti i široke gume od 16 inča.

Serija ”TP21” poznata je u putničkoj i teretno-putničkoj verziji. Ovo teško vozilo (masa od 2,6 do 3,2 tone) dostizalo je brzinu od 90 km/h. Zdepast izgled to nije pokazivao, ali dimenzije ovog vozila su zaista impresivene, i po njima ono podseća na čuveno komandno vozilo renomiranog svetskog proizvođača ”Dodž”. Dužina 4,75 m, širina 1, 91 m i visina 2,06 metara jesu impresivne brojke.

Međutim, kada bi vozač seo za volan, smesta bi shvatio zbog čega je ovo vozilo bilo neuporedivo skuplje od svog pandana iz ”Dodža”. Tamo gde je Amerikancima bilo dovoljno nekoliko prekidača i dugmića, terenac ”Volvoa” je imao impresivnu komandnu tablu, kao luksuzno vozilo. Brzinomer sa skalom do 150 km/h, pokazivači ukupne i resetovane kilometraže, senzore goriva, opterećenja, merač pritiska ulja, osam svetlećih indikatora i 14 različitih tastera. Pored toga, vozač je imao mogućnost prednjeg i zadnjeg bravljenja diferencijala, kao i lančić kojim je mogao da podešava grejanje bez traženja dugmeta. Najviše je impresionirao zadnji deo kabine. Za štabski sastav to je bila prava terenska kancelarija. Šveđani su o svemu mislili. Tu je bio veliki rasklopni sto sa mnoštvom pretinaca i ležišta za mape i topografske alate, ali ni to nije sve. Tu su bila i dva produžetka za proširenje radne površine. Imao je i nekoliko električnih utičnica i radio-telefon, a štabski oficiri mogli su se, po potrebi, od vozača ograditi kožnom zavesom. Nasloni dva zadnja sedišta lako su se obarali i tako bi se povećao ionako veliki prtljažni prostor.

Pored toga, ispod levog sedišta nalazilo se široko udubljenje u kome su se nalazile dve akumulatorske baterije od šest volti oko kojih su bile postavljene cevi za hlađenje! One su mogle da se koriste i za grejanje kako bi se sačuvali akumulatori u zimskim uslovima. Na kraju, treba spomenuti i nešto što je apsolutno nesvakidašnje kod ovakvih vrsta vozila, a u to vreme bilo je unikatno: početkom pedesetih godina nijedan automobil osim limuzina (”Kadilak”, ”Rols Rojs”, ”Bjuik”, ”Oldsmobil”, ”ZIL”) nije izazivao takvo oduševljenje osećanjem intimnosti. Kao da to nije bilo vojno vozilo; u njemu su komandanti mogli da se osećaju prijatno i da lakše razmišljaju. Eto po čemu se Šveđani razlikuju od ostatka sveta. 

Ni tu nije kraj iznenađenjima. Dvokrilni šiberi i prednje vetrobransko staklo mogli su se lako otvarati radi stvranja prijatnije atmosfere u letnjim meecima. Ispod haube je tek čekao pravi pogodak: šestocilindrični agregat veoma je ličio na onaj kod Dodža, ali ne samo da je savršeno pedatno izrađen, već je imao izuzetno jak generator snage 600 vati. Izolacija elektrike takođe je veoma precizno urađena, čak i duplirana pa su mreže mogle da zamene jedna drugu za slučaj da prodre voda ili sneg, što je u terenskim uslovima severa moguće. Za vozača je ovo vozilo bilo spas jer je on na terenu bio sam svoj majstor. U vozilu ga je čekao komplet rezervnih osigurača, kutija s šest rezervnih svećica, pa čak i kantica za ulje sa grbom švedske krune.  

Uprkos nešto manjoj zapremini agregata u odnosu na rivalski ”Dodž”,  švedski agregat je isporučivao veću snagu, 90 ks pri 3.600 obrataja u minuti, a maksimalna brzina je bila velika čak i za današnje standarde. Zahvaljujući visokom klirensu i velikim točkovima, i danas ovo vozilo je ispred mnogih savrmenih terenaca.

Izvanredna prohodnost nametnula je i nešto manji prostor za putnike nego što bi se očekivalo spolja gledavši. U celini to je bio udoban automobil jer je, kako smo naveli, radno mesto – zadnja klupa, bilo veoma dobro, čak luksuzno rešeno. U to vreme ”TP 21” (koji se u švedskoj armiji vodio kao ”Lako terensko vozilo vezista 915”) bilo je ekskluzivno i skupo vozilo i izrađen je u maloj seriji. To nije bilo dobro za izvoz u zemlje kojima je trebalo veći broj ovakvih mašina, no uverili smo se da su Šveđani uvek najpre mislili na sebe , pa ni ovo vozilo u tom smislu nije izuzetak. 

Vozilo je proizvođeno od 1953. do 1958. godine. Izrađena su 742 primerka i jedan prototip. Mnogi su, zahvaljujući izvanrednom, vanserijskom kvalitetu izrade, i danas na putevima i po vrletima Švedske i okolnih država. Vrlo retko se može naći na aukcijama i tada je veoma skupo jer ga se vlasnici ne odriču tako lako. To je vozilo napravljeno da traje i to se na njemu vidi.