NaslovnaIstorijaKad topovi utihnu...

Kad topovi utihnu…

Rimski imperatori su svoje vojskovođe ispraćali izrekom: ”Memento te mortalem esse  – seti se da si smrtan”. Kasnije se ta izreka sažela u ”Memento mori – seti se smrti, misli na smrt”. Izreka se vrlo brzo izgubila iz vojne upotrebe i prešla u oblast religije i umetnosti. Vojnike su u, ponekad izvesnu, smrt slali uz bojne pokliče i vatrene govore. O tome smo iscrpno pisali u uvodniku članka ”Matrikula (dog tag) – prvi znaci rata”. Šta se dešavalo sa onima koji nisu imali sreće da se vrate, ili čak nisu ni identifikovani (”ni groba im se ne zna”), to je tema ovog teksta.

asanacija posle bitke kod vaterloa
Asanacija posle bitke kod Vaterloa

Kad utihnu dejstva, kada se s ratišta raziđu ratnici, šta biva s onima koji su se, kako to Rimljani kažu, preselili bogovima? Za duh nije izvesno, ali se za tela zna: red je, ljudski i sanitarni, da se uklone, dostojno pokopaju ili, ako je moguće, otprave svojim porodicama. Lako je pozivati u boj i deliti ordenje, novac, latifundije, činove i zvanja. Šta ćemo s onima koji to nisu doživeli? Poslati samo pismo puno patetike i fraza?

Asanacija bojišta (od lat. sanus, zdrav). Definicija kaže: ”Asanacija bojišta je organizovano preduzimanje mera radi uklanjanja leševa, bioloških otpadaka i svega onog što bi moglo postati izvor zaraznih bolesti na frontu (na prostoru gde se izvode borbena dejstva) ili u naseljima.” Grubo rečeno: sanitarno-komunalna aktivnost. Pronači, identifikovati (ako je moguće) ukloniti i neutralisati izvor zaraze (dekontaminirati); sahraniti ih ili spaliti jer su leševi (dojučerašnji neustrašivi borci za neku ideju) upravo to – izvor daljih problema. Samo tokom Napoleonovih ratova, od 1803. do 1815. godine, od tri i po do šest miliona ljudi je poginulo ili umrlo od posledica ranjavanja, bolesti, isrcpljenosti. Od tog broja vojnika je bilo od 500.000 do dva miliona. Šta se događalo s tom masom leševa? 

Paradoksalno je da se sve do druge polovine XIX veka asanacija, kao službeno propisana i uređena radnja, nije ni spominjala niti organizovano primenjivala iz mnogo razloga (religioznosti, primitivizma, zaostalosti). Istorijski izvori utvrdili su nepobitno da su leševi  ljudi i životinja bili uzrok mnogih epidemija i zaraza masovnog obima. Ratnike starih vremena (osim vojskovođa i bogatih vojnika) čekali su maroderi, truljenje, vrane, životinje. Ružno? Da, ružno, ali smrt i zaborav takođe nisu lepi. Tek pojavom vatrenog oružja, masovnih armija i sve veće ubilačke moći oruđa, počinju naglo da rastu i brojevi poginulih i ranjenih. Prvi svetski rat pokazao je svu složenost ovog ozbiljnog i odgovornog zadatka, nezavisno od moralnih, društvenih, religioznih i formalno-pravnih obaveza prema mobilisanom vojniku.

asanacija u pensilvaniji 1864
ASANACIJA U PENSILVANIJI 1864

Pojava i upotreba bojnih otrova, kao i razorno dejstvo artiljerije (tada je i nastao izraz ”topovsko meso”), znatno je ubrzao organizaciju asanacije. Nemogućnost odvajanja sastava borbenih jedinica za tu svrhu (iz taktičkih i psiholoških razloga) naterali su zaraćene strane da za to koriste građanska lica ili čak i ratne zarobljenike. Asanaciju je pratila i dekontaminacija. S obzirom na to da je korišćeno više miliona grla (konja, volova, mazgi, pasa, kamila, itd), organizovane su i kafilerije. One su bile stalne i pokretne. Težina trupa životinje komplikovala je njeno uklanjanje pa su obe strane pokretne kafilerije privlačile čak i u neposrednu pozadinu fronta, od šest do osam kilometara. Tom prilikom od stoke je korišćena koža, mast, pravljen je lepak i sve drugo što je nedostajalo kao sirovina, jer je rat bio ogromni i nemilosrdni potrošač svega što se moglo zamisliti. 

Drugi svetski rat doneo je još veće probleme. Ogroman broj stradalog građanskog stanovništva dodatno je komplikovao situaciju. Svi su na svoj način rešavali taj problem. U toku operacija to su radile trupne jedinice na bojištu, često je angažovano i stanovništvo, ratni zarobljenici, itd. Međutim, s obzirom na to da je već postojala značajna međunarodna pravna regulativa koju su usvojile sve države, obaveza asanacije je zadata logističkim formacijama (inžinjerija, pozadina). Primena atomskog oružja pokazala je da ni to nije dovoljno, jer je pristup kontaminiranoj prostoriji mogao biti dozvoljen i moguć samo specijalizovanim jedinicama PNHBO koje su tada bile u začetku.

Pravni osnov 

Prva Ženevska konvencija o zaštiti žrtava rata donesena je 22. VIII 1864. godine i ona je obavezivala potpisnice da prikupljaju ranjenike i da ih neguju bez obzira na pripadnost. Na osnovu te konvencije razrađivane su i ostale. Tako je početkom Rusko-japanskog rata (maj, 1904. godine) japanska armija usvojila propis o sahranjivanju ruskih i spaljivanju svojih vojnika i svih umrlih od zaraznih bolesti. Kako su posledice ratovanja bivale sve žešće, tako su se i koncencije menjale. Nova Ženevska koncencija iz 1907. godine i druga Haška konvencija iz iste godine obavezivale su potpisnice da posle borbe pronađu, identifikuju i sahrane poginule, a da njihove stvari popišu i pošalju njihovim snagama. Završetkom Velikog rata i nizom lokalnih ratova širom sveta na snagu je stupio nov aneks Ženevske konvecije, 27. VII 1929. godine. U njemu su definisani i precizirani pojmovi primirja radi asanacije, odnosno prekid vatre. Preporučeno je da sve oružane snage formiraju posebne službe sa odgovarajućim ljudstvom i opremom, kako bi se uspešno bavile asanacijom. 

sahrana ameriČkog admirala, japanska obala 1868.
Sahrana američkog admirala, japanska obala 1868.

Drugi svetski rat doveo je do novih okolnosti, pa je Ženevska konvencija o zaštiti žrtava rata doneta već u avgustu 1949. godine. Potpisnice su se obavezale u preduzimanju novih  mera. Većina armija je za taj posao odredila organe pozadine koji su potom formirali posebne (privremene ili stalne) jedinice i upravne organe. Načelno, jedinice za asanaciju na nivou puka ili bataljona bile su zadužene za evakuaciju, identifikaciju i sahranu. U jedinicima u kojima to nije bilo predviđeno, komandanti u trupi bi po potrebi izdvajali posebne snage i starešine. Mnoge armije formirale su posebne stalne službe, pri tom ostavljajući mogućnost da usled velikog broja žrtava i same jedinice mogu obavljati asanaciju. Ista Konvencija propisivala je da se bez odlaganja preduzmu sve mere za pronalaženje brodolomnika i utopljenika. Tu konvenciju prihvatile su i države koje su bile neutralne, kao i one koje su svoju doktrinu zasnivale na teritorijanoj odbrani.

Iskustva, praksa, običaji

Nemačka

Nemci su u Prvom svetskom ratu izgubili preko dva i po miliona ljudi (760.000 građanskih žrtava). U Drugom svetskom ratu taj broj se popeo na gotovo devet miliona (prema drugim podacima, čak i po rečima Hitlera, do dvanaest), od kojih je polovina vojnog sastava. Sigurno je da su imali veliko iskustvo u asanaciji. Ovom prilikom ne pominjemo milione pobijenih zarobljenika i logoraša čije leševe je trebalo ukloniti, kao ni industriju smrti (korišćenje ljudskih ostataka), što je posebna tema.

Nemački pukovnik Valter Zontag (Walter Sonntag, inače lekar, ratni zločinac, streljan posle rata zbog vivo eksperimenata) izdao je opširno uputstvo za oficire u kome je opisano kako treba da se kopaju i koriste masovne grobnice. Pored preciznih detalja o pripremi tla, rastojanju sanduka, dimenzijama, itd, navedeno je i to da grobnice treba da budu što bliže putnim pravcima, s namerom da se posle rata pretvore u uređena ratna groblja – memorijale. Kako je rat dobijao na zamahu, praksa na terenu je prinudila trupe da se drugačije ponašaju, pa su ova pravila, uglavnom, ignorisana. 

SAD

U vojsci SAD ovim poslom bavi se poseban servis – ”Mortuary Affairs” (u slobodnom prevodu – mrtvačnica). Reč je o službi pri intendantskom korpusu američke vojske (”United States Quartermaster Corps”) čiji je zadatak da pronađe, identifikuje, transportuje i pripremi za sahranu američka i saveznička vojna lica. Ta služba obavlja trijažu i, prema spomenutoj Konvenciji, posmrtne ostatke i neprijatelja i saveznika vraća njihovim državama.

sahrana na groblju arlington, sad
sahrana na groblju arlington, sad

USAF ima sličnu službu u AFB (Air ForceBase) u Doveru, Delaver. U njemu službuje osoblje ”Mortuary Afairs”. Do 1991. godine vojne mrtvačnice bile su poznate kao ”Služba za registraciju grobova” (”GRS” ili ”GRREG -Graves Registration Service”). Služba je stvorena nekoliko meseci nakon ulaska SAD u Prvi svetski rat. Prema trenutnom opisu koji se može naći u MOS (”Military occupational speciality code”), američkoj verziji VES (vojno-evidenciona specijalnost) opšta šifra lica koji služe u intendantskom korpusu je 92М. Pri tome oni moraju da imaju završen kvalifikacioni kurs 4V kategorije.

SSSR

SSSR je imao ogromne gubitke za vreme Prvog svetskog rata – 10,3 miliona ljudi. Za vreme  Drugog svetskog rata, prema podacima general-pukovnika Krivošejeva i njegove ekipe saradnika (”Drugi svetski rat bez oznake poverljivo – knjiga gubitaka”, Moskva 2009) gubici su bili dva i po puta  veći -26,6 miliona ljudi! Na to treba dodati i prirodne demografske gubitke van ratne zone – 11,9 miliona ljudi. Taj mortalitet bi svakako bio manji da su uslovi života bili bolji, pa se deo stradalih i u toj brojci može smatrati ratnim žrtvama, s tim što za njih nije bila potrebna asanacija.

snimak iz arhive mČs rusije
SNIMAK IZ ARHIVE MČS RUSIJE

Sovjeti su pitanje asancije regulisali ”Naredbom o sahranjivanju palih na bojnom polju”. Ona je nosila broj 138 i izdata je pred rat, 15.marta 1941. godine. Dokument je obavezivao trupne starešine da po svaku cenu uklanjaju poginule s ratišta i da ih sahranjuju. Komandant puka je imao načelnu obavezu da određuje jedinice za tu namenu. Predviđeno je sahranjivanje u pojedinačnim i masovnim grobnicama, pri čemu se insistiralo da se starešine sahranjuju pojedinačno. Grobnice su mogle biti privremene, a propisana su morfološki podobna mesta: da budu blizu naselja, na brdu radi izbegavanja ocednih i bujičnih voda, itd. U najboljem slučaju – to bi bila groblja, pa čak i parkovi ili trgovi. Propis je nalagao da se mrtvi sahrane u uniformi, pantalonama, donjem vešu i čizmama. Iznad groba bilo bi postavljeno obeležje (piramida) sa nazivom čina, imena i datuma smrti. Sve je to za vreme blickriga palo u vodu, pa su Nemci, ali i Rusi u žurbi, za grobnice koristili jaruge, jame pored puta, pa čak i dublje kratere bombi i granata. Isto to se dešavalo i kod Nemaca kada su se povlačili, a posebno retko je bilo pojedinačno sahranjivanje oficira, čak i kada je za to postojala mogućnost, jer saborci nisu hteli da ih razdvajaju. Mnogo leševa je postalo plen vrana ili pobesnelih pasa. Tek kasnije, pri smirivanju dejstava, meštani bi pristupili sahranama, a često se događalo da budu sahranjeni i branioci i neprijatelji. Veliki broj sovjetskih zarobljenika Nemci su jednostavno streljali, a meštane bi naterali da ih sahrane kako bi se izbegla epidemija. 

Obratimo pažnju na jednu aktuelnu šifru koja se opet pojavljuje ovih meseci, a to je zloslutni ”Gruz 200”, odnosno ”Tovar 200”. Izraz je nastao u toku rata (ograničene vojne operacije) u Afganistanu  kada je Ministarstvo odbrane izdalo naredbu broj 200 od osmog oktobra 1985. godine ”O stavljanju na snagu uputstva za organizaciju prevoza i troškova”. U tom uputstvu stajalo je da se za sanduk izdaje transportni kupon na masu od 200 kilograma, ukoliko se sanduk prevozi avionom, a na 300 kilograma ako se šalje železnicom. Telo poginulog se po pravilu smeštalo u pocinkovan letovan sanduk koji bi se potom smeštao u drveni sanduk. Kad već spominjemo te šifre, evo za radoznale i ostalih šifarnika; nemaju direktne veze s temom, ali da ih ne bismo pomešali: ”Gruz 100”  – municija, ”Gruz 300′ ‘- ranjeni, ”Gruz 400” – kontuzovani ili zarobljeni, ”Gruz 500” – lekovi, ”Gruz 600” – vangabaritni teret, ”Gruz 700” – prevoz novca i ”Gruz 800” – posebno ili hemijsko oružje.

Srbija, Jugoslavija, Srbija…

Mlada srpska država imala je već prilično iskustvo u ovoj oblasti. Na osnovu odredaba spomenutih konvencija iz 1907. godine, doneseno je 1909. godine ”Pravilo bolničarske službe”. Njime je propisano kako se obavlja asanacija bojišta i predviđalo je da to rade posebna odeljenja vojnika pod rukovodstvom lekara. Ubrzo su dolazeći ratovi pokazali da se ne može raditi na ovaj način jer su naprezanja ljudstva bila ogromna, žrtve takođe, pa se za asanaciju nisu mogli odvajati vojnici iz stalnog sastava. U značajnom broju, dok je front još bio stabilan, u taj posao bili su uključeni i civili. Posao je otežavalo i to što se neprijateljske armije uglavnom nisu pridržavale međunarodnih ugovora. Posle Prvog svetskog rata navedene dopune Ženevske konvencije od 27. VII 1929. godine dale su mogućnost da se pravila promene i dorade. Na osnovu toga Jugoslovenska vojska unosi dopune u već postojeće propise: ”Uredbu o uređenju pozadine i pozadinske službe” 1935. godine i u pravilo ”Sanitetska služba u mobilnom i ratnom stanju” 1939. godine. Tim propisima predviđeno je formiranje asanacionih odreda sa dva odeljenja: za održavanje reda i za sahranjivanje (pokopavanje) sa lekarima kao starešinama. Veći odredi mogli su biti formirani na nivou divizijske i armijske bolničarske čete, uz pomoć iz trupe. Pripadnici takve formacije morali su da nose oznaku Crvenog krsta. 

Posle Drugog svetskog rata u JNA izlazi ”Uputstvo o asanaciji bojišta” 1958. godine koje biva dopunjeno 1964. godine. Prema tim propisima za asanaciju su bile odgovorne starešine (komandanti) jedinica, a za neposrednu organizaciju bili su zaduženi organi pozadine koji su uključivali u postupak zdravstene, veterinarske, higijensko – epidemiološke i komunalne institucije. Po potrebi, komandanti su mogli angažovati i organe narodne vlasti i lokalno stanovništvo. ”Zakon o narodnoj odbrani SFRJ” iz 1969. godine proširio je tu obavezu na opštinske skupštine, kao i na sve druge sanitetske i sanitarne ustanove i institucije. Pored standardnih zadataka asanacije, jedinice angažovane na tom poslu bavile su se i pronalaženjem, obeležavanjem i uklanjanjem pa i uništavanjem (ako je nemoguće uklanjanje) neeksplodiranih ubojnih sredstava, kao i prikupljanjem krupnijih ostataka nepravilno ili delimično aktiviranih. Za tu svrhu angažovala bi se inžinjerijska jedinica jer formacijski raspolaže sredstvima i stručnjacima. U toku asanacije obavlja se i prikupljanje sve vojne imovine i ličnih stvari ranjenih, poginulih i umrlih vojnih lica. Po obavljenoj asanaciji obavezno se obavlja dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija. Pošto je reč o složenom postupku koji se mora izvoditi u neometanom statusu, smatra se da je asanacija neprekidan proces i da se ona sprovodi kad se steknu bezbedni uslovi po prestanku borbenih dejstava.

Republika Srbija je dvojako rešila pitanje asanacije kako u miru (prilikom nesreća u većem obimu i s većim brojem lica), tako i u ratu. Kada je reč o Civilnoj zaštiti, na osnovu člana 102. stav 3 ”Zakona o vanrednim situacijama” (Sl. glasnik RS, br. 111/09), ministar unutrašnjih poslova donosi Pravilnik o organizaciji i načinu upotrebe specijalizovanih jedinica Civilne zaštite. Taj pravilnik je objavljen u ”Sl. glasniku RS, br. 26 od 15. aprila 2011. godine”. Novi ”Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama” (objavljen u ”Sl. glasniku  RS” br. 87/2018) u članu 56 stav 13 precizira obavezu Civilne zaštite da se bavi i asanacijom terena prema pomenutom Pravilniku. Važno je naglasiti da u članu 76. tog pravilnika stoji: U otklanjanju posledica i sprovođenju asanacije, u skladu sa svojim ovlašćenjima i dužnostima, učestvuju državni  organi, jedinice lokalne samouprave, veterinarska inspekcija, komunalna inspekcija, zdravstvene i veterinarske ustanove, komunalna preduzeća, kafilerije i drugi subjekti od posebnog značaja za zaštitu i spasavanje, snage Ministarstva, Vojske Srbije, jedinice civilne zaštite i građani.”. 

U ovom članu eksplicitno se navodi i obaveza Vojske Srbije. Nesumnjivo je da i sama Vojska Srbije ima svoje uredbe, odnosno Pravilnik iz ove oblasti, ali on nije dostupan za javnu upotrebu. Povodom jednog sudskog spora u javnosti se pojavila neformalna fotografija naslovne stranice i prve stranice Pravilnika iz 1999. godine gde se vidi da je za asanaciju bojišta bio odgovoran Sektor za pozadinu – Operativno pozadinska uprava. Pretpostavljamo da je u nove pravilnike uneto iskustvo iz ratnih sukoba i  agresije na SR Jugoslaviju.

Možda zvuči trivijalno, ali i u ovoj sumornoj temi našao se način da mnogi profitiraju. Posle Prvog svetskog rata britanske pogrebne službe napravile su veoma unosan posao prenoseći ostatke poginulih boraca u zemlje širom Komonvelta. No, nije to njima prvi put. Već za vreme Napoleonovih ratova, a posebno posle bitke kod Vaterloa, istorija svedoči o bizarnoj, gotovo maroderskoj situaciji: zubi poginulih vojnika bili su veoma traženi, jer je reč o relativno mladim ljudima. Britanska stomatološka industrija pravila je od njih proteze koje su crnohumorno nazvane ”Vaterlo zubi” i to je trajalo više od jedne decenije. Ne znamo da li Englezi imaju poslovicu sličnu našoj – ”nekom rat, nekom brat”, ali je očigledno da ih moralna strana ovog postupka nije mnogo tangirala.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave