Legenda sa pogrešnim imenom MP 38 i MP 40

Mit o nemačkom automatu MP 38 / MP 40 počeo je da se stvara još prvih ratnih godina. Kod protivnika, on je predstavljao sinonim nemačke vatrene moći i ”Blickriga” uopšte; sami Nemci su, s druge strane, isto oružje iskoristili u sjajnoj marketinškoj kampanji – na plakatima su se mogli videti ”hrabri vojnici kako protivnike kose rafalima” iz ovog kratkog oružja. Pravi bum, međutim, automat je doživeo zahvaljujući posleratnim holivudskim spektaklima. 

Realnost je bila daleko prozaičnija. Kao prvo, ”schmeisser”-i su bili relativno retko zastupljeni u naoružanju Vermahta. Od 1939. do 1945. proizvedeno je ukupno 908.317 automata oba modela, što je malo u poređenju sa višemilionskom produkcijom karabina K98k. Automat je na bojištu bio inferioran u odnosu na K98k, a pogotovo u odnosu na MG34, MG42 i Stg-44. Istina, on je i zamišljen kao oružje tenkista, padobranaca, te za blisku borbu u urbanim sredinama – znači, prvenstveno za specijalne trupe a ne za opšti sastav Wehrmacht-a. Konačno, tokom eksploatacije, iskazao je i nekoliko opasnih nedostataka.

Posebno je zanimljivo da su još tokom rata automati MP 38 i MP 40 u legendu ušli pod potpuno pogrešnim imenom – kao ”schmeisser”-i. Danas je teško ubediti čak i relativne poznavaoce ove problematike da  ”šmajser” nema nikakve veze za opštepoznatom vizulenom predstavom spornog oružja. Tačno je da je Hugo Schmeisser konsturktor prvog nemačkog automata, MP-18,I (sva prava preneo na firmu ”Theodor Bergman”, Suhl). Šta više, Hugo Schmeisser je 1941. godine, u sklopu ”Waffenfabrik C.G. Haenel/Suhl”, pristupio proizvodnji automata ”Schmeisser MP-41” –  čudne mešavine rešenja MP-40 i  MP-28,II, usavršene verzije MP-18,I.

Tako nastaje dopadljivo oružje arhaičnog oblika, sa drvenim kundakom, svakako neopravdano skupo za ratne godine u kojima je nastalo. ERMA je, međutim, Schmeisser-a odmah tužila privrednom sudu u Berlinu zbog neovlašćene ugradnje trodelne teleskopske obloge udarne opruge, zaštićene još 29. juna 1933. godine. Schmeisser i ”Haenel” su glatko izgubili spor. Bez obzira na to, izgleda da je u kratkom roku masa vojnika, prema inače retkom MP-41, sve automate počela na naziva ”schmeisser”-ima. Osim toga, ovo ime je, već po tradiciji, u Nemačkoj predstavljalo sinonim za automat. Nešto slično  dogodilo se i u odnosu na drugo oružje; ”colt” je, primera radi, sinonim za revolver u celom svetu.

Početak

Početkom 1938. godine, nemački Vojni ured za oružje je od ”Erfurter Maschinenfabrik” (ERMA) zatražio razvoj automata pogodnog za naoružanje tenkista, odnosno, oružje za dejstvo kroz otvore oklopnih vozila. Većina autora slaže se sa podatkom da je zahtev proistekao nakon iskustava koje su, iz Španskog građanskog rata, doneli pripadnici legije  Condor. Već početkom juna iste godine, ERMA je armiji ponudila MP 38 (Maschinenpistole 1938). Čak i za marljive Nemce, ovaj rok izgleda nerealno. Treba, međutim, imati u vidu da je firma iz Erfurta već imala spremnog ”keca u rukavu”.

Talentovani nemački konstruktor Heinrich Vollmer (1885-1961) je svoju karijeru započeo 1912. godine, ponudivši vojsci zaštitni streljački štit. Deceniju kasnije, pristupio je rekonstrukciji automata sa slobodnim zatvaračem, 9mm Luger MP18. Novine su predstavljale rukohvat na prednjoj drvenoj oblozi, lakše rukovanje, te bolja kontrola oružja pri rafalnoj paljbi. Vojska je, međutim, novom oružju, VMP 25 (Vollmer MP 25), stavila niz zamerki, od kojih je najkarakterističnija velika dužina povratne opruge. Bez obzira na to, ignorišući odredbe Versajskog ugovora, odobrila je subvencije za dalji razvoj automata. Folmer je imao  peh i sa usavršenim varijantama; na VMP 26 loše se pokazala zaštitna obloga cevi, dok se za VMP 30 smatralo da ima isuviše visoku kadencu (700 metaka/min).

Bez obzira na primedbe, oktobra 1931. godine ERMA otkupljuje Vollmer-ova patentna prava i nastavlja sa stimulacijom njegovog rada. Direktor fabrike, Berthold Geipel, pravilno je procenio značaj Vollmer-ove konstrukcije masivne, vazduhom hlađene cevi (kao i alternativne, orebrene obloge), te trodelne teleskopske obloge udarne opruge i igle (pronalazak zaštićen patentnim listom DRP 580620 od 29. juna 1933). ERMA uspešno izvozi automate ERMA-MP (EMP, bivši VMP 31) u Bugarsku, zemlje Južne Amerike te, prema nekim indicijama, u Kraljevinu Jugoslaviju. Berthold Geipel je, vizionarski, još 1936, EMP prilagodio taktičko-tehničkim zahtevima oklopnih trupa. Kao prvo, klasični drveni kundak zamenjen je preklopnim, metalnim; za sigurno držanje oružja predviđen je pištoljski rukohvat; uklonjena je prednja drvena obloga a za prihvat automata levom rukom predviđen je usadnik okvira, koji je, zbog ergonomije, postavljen pod uglom od 30 stepeni ulevo i nagnut nešto unapred; osigurač okvira rešen je polugom plasiranom sa zadnje strane usadnika; zadržan je sistem teleskopske obloge opruge, regulator za jedinačnu i rafalnu paljbu, a na ustima cevi ugrađena je preklopna kuka koja je služila za kačenje o spoljnu površinu puškarnice pri dejstvu iz oklopnog vozila.

• Šturmgever 44 sa krivom cevi
• Narodna puška Tećeg rajha
• Nemačka poluautomatska puška G43 (K43)
• NEZASLUŽENA SLAVA FG-42

Zadovoljni ovim rešenjem, pripadnici Waffen-SS-a su naručili oko 10.000 primeraka EMP 36. Tako je fabrika 1938. godine, kada je stigao zahtev Vojnog ureda za oružje, imala već uhodanu produkciju relativno kvalitetnog automata. Za kratko vreme, na oružju su izvršene minorne izmene: masivni sanduk od glodanog čelika zamenjen je sandukom od profilisanog lima; automat je prilagođen samo automatskoj vatri; usadnik okvira postavljen je na sanduk pod uglom od 90 stepeni u obe ravni; utvrđivač okvira zamenjen je dugmetom sa leve strane usadnika (tako okviri M36 i M38 nisu bili izmenljivi), a sa obe strane usadnika plasirani su kružni otvori; zadnji drveni usadnik zamenjen je bakelitnim; preklopna kuka na ustima cevi zamenjena je specifično dizajniranim stalnim nastavkom; konačno, na donjem delu cevi dodata je šina za oslonac automata na zid otvora oklopnog vozila. 

Ured za oružje je 29. juna 1938. prihvatio novo rešenje EMP pod oficijelnim nazivom MP 38, a serijska proizvodnja započeta je 2. avusta iste godine.

Kako je oružje projektovano po mirnodopskim standardima, uz primenu tehnologije izrade delova glodanjem, iz punog čelika, Vermaht je, do napada na Poljsku, dobio samo nekoliko hiljada MP 38. Već u prvim danima rata pokazalo se da je neophodno preći na jeftiniju i bržu, masovnu  proizvodnju oružja. U tom duhu, Hitler lično je 2. decembra 1941. izdao naređenje o preorijentaciji vojne privrede na masovnu proizvodnju uz primenu jeftinih materijala. Vojna industrija je, međutim, novim uslovima počela da se prilagođava još tokom 1939. godine. Kao osnova za preorijentaciju poslužile su ideje šefa razvojne grupe fabrike ”Grosfus” iz Debelna, Vernera Grunera, koji je, oktobra 1937, predložio primenu presovanja limova u proizvodnji puškomitraljeza MG 39 (preteča MG 42). Ured za oružje odmah je formirao Grupu za razvoj i probe (WaPruf2), u kojoj je dr Peter (poznatiji pod nadimkom ”limeni Peter”) pristupio razradi tehnologije ”štampanja” limova. Proizvodnja MG 38 uz primenu novih tehnologija startovala je u periodu između marta i jula 1940. godine. ”Novi” automat, MP 40, imao je sanduk i rukohvat od presovanih limova a usadnik okvira je bio bez bočnih otvora (prvi primerci imali su orebren usadnik, koji je, kasnije, bio gladak). Masovna produkcija MP 40 poverena je firmama ERMA, ”Haenel” i ”Steyr”. Pri tome, presovane elemente isporučivali su jedan proizvođač pisaćih mašina – ”Merz-Weke”, Frankfurt-Rodelheim, te proizvođač registarskih kasa, ”National-Krupp Registrierkassen GmbH”, Berlin-Neukolln. ”Grazer Zweigwerk von Steyr” isporučivao je pribor, okvire i punjače okvira.

Tokom borbene eksploatacije, još u Poljskoj, vojnici su zapazili nekoliko nedostataka novog automata. Kao prvo, dešavali su se zastoji nakon prvog ispaljenog metka. Nemci su dugo proučavali razlog ove, po vojnike smrtonosne mane. Uočeno je nekoliko uzroka; vojnik je levom rukom obuhvatao okvir (po propisu, smeo se hvatati samo usadnik), čime je, tokom trzanja, dolazilo do krivljenja istog i fatalne promene ugla hranjenja. Vojnici su, prema uputstvu, podmazivali okvir; prašina koja je zapadala u unutrašnjost, vezivana je za ulje, što je trenje između zidova okvira i municije povećavalo sa koeficijenta 0,15 na 0,3. Osim toga, raspored municije u okviru sam po sebi je dovodio do nepovoljnog međusobnog pritiska, povećanog trenja, te promene položaja metka za 30 stepeni u vertikalnoj i 15 stepeni u horizontalnoj osi. Ova mana nikada nije u potpunosti otklonjena iako je izdato strogo uputstvo o pravilnom držanju oružja, uvedena pojačana opruga donosača (što je kapacitet okvira smanjilo sa 32 na 28 metaka), te novi propis o čišćenju i održavanju.

Drugu manu predstavljalo je slučajno opaljenje kada je zatvarač u prednjem položaju. Prilikom jačeg potresa, naime, dešavalo se da zatvarač, usled inercije, ”poleti” unazad te izvrši punjenje i opaljenje. Kao privremeno rešenje, izdato je uputstvo o primeni specijalnog kožnog remena; remen je fiksiran oko cevi a specijalnim jezičkom ručica zatvarača čvrsto je fiksirana, obezbeđujući stabilno naleganje čela zatvarača na čelo ležišta metka. Ovo provizorno rešenje je čak i pohvaljeno jer je remen prekrivao otvor za ekstrakciju čahura, te sprečavao prodor nečistoće. Nemci su, međutim, znali da problem hitno treba prevazići. Naredbom od 25. maja 1942, na svim proizvedenim automatima M38 i M40, stara ručica u vidu kuke zamenjena je novom, sa osiguračem koji je u prednjem položaju zatvarača upadao u izrez sanduka. Zamena je izvršena do 20. maja 1943. (adaptirani automati M38 označeni su kao MP38/40), a svi novoproizvedeni automati opremani su novim ručicama.

Za nemačke vojnike pravu moru su predstavljali sovjetski automati PPD 40 (nemačka oznaka za zaplenjeno oružje MP-715 r) i PPŠ 41 (MP-717 r); popularna ”balalajka” ”hranila” se iz tanjirastog okvira kapaciteta 71 metak, što je više nego dvostruko prevazilazilo vatrenu moć MP 38/MP 40. Nemci su se na ruskom frontu grabili za zaplenjene dektjareve i špagine, a 1943. godine određeni broj trofejnih PPD 40 i PPŠ 41 preklaibrisan je na 9 mm Luger.  Još oktobra 1942. Waffen SS je od domaće industrije zatražio da se ispita mogućnost povećanja kapaciteta automata MP 40. Tako je nastalo oružje sa duplim uvodnikom okvira (autmat je primao dva okvira kapaciteta po 32 metka), koje je u tajnom spisku opreme D.97/1, 1. jula 1943, označeno kao ”aparat 3004”, odnosno, ”automat MP 40/1” (danas ga neki autori pogrešno označavaju kao MP 40/II).

Ovaj očajnički pokušaj nije imao većeg uspeha tako da MP 40/1 predstavljaju samo svojevrstan kuriozitet.

Pobrojane mane, ali i pojava daleko efikasnije jurišne puške Stg 44, uticala je da se tokom rata postepeno smanjuje produkcija automata MP 40.

Taktičko-tehnički podaci:

• Kalibar 9 mm (9×19 mm, 9 mm Luger)
• Sistem: slobodni zatvarač, samo automatska paljba
• Dužina sa sklopljenim kundakom 625 mm
• Dužina sa rasklopljenim kundakom 856 mm
• Ukupna masa 3700 g
• Masa punog okvira 640 g
• Masa punjača okvira 150 g
• Dužina cevi 248 mm, 6 žlebova, uvijanje u desno
• Nišan stalni, za 100 m, preklopni, za 200 m
• Kadenca cca 400 metaka/min
• Praktična brzina gađanja 80 do 90 metaka/min
• Kapacitet okvira 32 metka
• Kundak metalni, preklopni