O sovjetskoj varijanti operacije ’’spajalica’’ već je pisano na sajtu. Tom prilikom, napomenuto je da je i čuveni nemački konstruktor Hugo Šmajser odveden u SSSR. No, naš prijatelj, Aleksej Klišin, imao je priliku da prvi put posle sedam decenija vidi i neke zajedničke radove Šmajsera sa sovjetskim ekspertima. O tome je još 2014. godine objavio članak u časopisu ”Мир увлечений: Охота и Оружие” br. 4.
Tu su najinteresantniji podaci o razvoju takozvane ’’zakrivljene cevi’’ (Krummlauf Vorsatz Pz).
Na takve instalacije bila je pričvršćena jurišna puška modela 1944. (Stg-44, Sturmgewehr 44). Do danas je opstalo nekoliko konstrukcija koje su prethodile Šmajserovom radu. Šmajserov sistem je bio misterija, istorija njegove proizvodnje i tehnička dokumentacija bili su nepoznati. Verovalo se da su svi ovi podaci izgubljeni 1945. godine, tokom bombardovanja firme u Sulu.
Šta je ovo otkriće? Album, približno formata A4, koji se sastoji od tekstualnog dela na ruskom i nemačkom jeziku i 13 listova sa crtežima. Album je rađen na papiru lošeg kvaliteta, tekstualni deo je štampan na pisaćoj mašini. Crteži su reprodukcije sa originala dobijenih kontaktnim štampanjem na fotoosetljivom papiru, takozvani „blueprint”.
Na prvoj stranici albuma naznačena je njegova pripadnost – ‘’SSSR / Ministarstvo naoružanja’’ (СССР/МИНИСТЕРСТВО ВООРУЖЕНИЯ), mesto nastanka – ‘’Tiringija, grad Zul’’ (ТЮРИНГИЯ, Г. ЗУЛЬ), godina – „1946.“ i, naravno, naziv ‘’Kriva cev’’ (КРИВОЙ СТВОЛ). Listajući stranice albuma, postaje jasno da je ovo tehnički izveštaj posvećen testiranju ‘’tenkovskog uređaja za krivu cev’’ (Krummlauf Vorsatz Pz) kompanije ‘’C.G. Haenel, Suhl (Schmeisser system)’’. U izveštaju se nalazila sačuvana dokumentacija koja je pružala informacije o rezultatima ispitivanja i istoriji razvoja ove konstrukcije, kao i mišljenje osobe koja je potpisala ovaj izveštaj. Bili su to šef 7. specijalne grupe Ministarstva naoružanja SSSR-a, potpukovnik Дуеинин, izvođač Дуеинин i … Hugo Šmajser (Hugo Schmeisser, 1884-1953).
Šmajaer je, kao što je jasno iz teksta izveštaja, 6. aprila 1946. lično štampao nemački deo izveštaja na zelenom ‘’erzac’’ papiru; ovaj deo je nazvao ‘’Predistorija razvoja krive cevi’’ (Die Vorgeschichte der Entvicklung des Krummen Laufes). Izveštaj na ruskom jeziku sastavio je na osnovu nemačkog, sa dodacima koji se odnose na tehničku stranu uređaja, V. I. Kulikov (В.И. Куликов) pod kontrolom potpukovnika Dueinina.
Ono što je navedeno u izveštaju omogućava nam da predstavimo istoriju stvaranja Krummlauf Vorsatz Pz. Inače, ovaj naziv nije korišćen u tekstu; Hugo Šmajser ga je jednostavno označavao kao ‘’zakrivljena cev’’ (Krümmen Lauf).
Sve je počelo u leto 1943, kada je specijalni komesar ministra naoružanja i municije Nemačke Alberta Špera, major Šede (kasnije pukovnik) predložio Vrhovnoj komandi armije (Oberkommando des Heeres, OKH) da sprovede eksperimente na stvaranju oružja koje puca „iza ugla“, odnosno, automatsko oružje koje bi pokrivalo „mrtve prostore“ oko tenka. Uprkos činjenici da je OKH odbila ovaj predlog, Ministarstvo za naoružanje i municiju Rajha (Reichsministerium für Bewaffnung und Munition) naložilo je da se pristupi razvoju ovakvog uređaja.
Tokom 1944 godine eksperimenti sa cevima zakrivljenim pod uglom od 90°, izvedeni na poligonu Rheinmetall-Borsig AG u Unterlisu (Unterlüß) nisu dali pozitivne rezultate pošto je dolazilo do velikog rasipanja pogodaka. Bez obzira na to, Ministarstvo za naoružanje je u pogonu firme „Rheinmetall-Borsig” iz Gubena (Guben, u blizini poljske granice) naručilo 1000 cevi zakrivljenih pod uglom od 90° koje bi se montirale na kupole tenkova. Cevi su, u suštini, bile montirane na jurišne puške M1944 (7,9 mm Sturmgewehr 44, Stg-44) koje je, prema rešenjima Huga Šmajsera, proizvodila firma ‘’C. G. Haenel Waffen- u. Fahrradfabrik’’ iz Zula (Suhl). Tokom testiranja ovih jurišnih pušaka sa zakrivljenom cevi, ‘’Rheinmetall-Borsig’’ je proizvođača iz Zula obavestio da se na oružju pojavljuju zastoji (kvarovi) nakon ispaljenih 2500 hitaca a 5 ili 6 pušaka je vratio na popravku.
Pravi uzroci kvarova nisu mogli biti utvrđeni, pa je ‘’Haenel’’ zatražio podatke pod kojim uslovima su oni nastajali. Tada se Šmajser prvi put upoznao sa idejom zakrivljene cevi montirane na njegovom rešenju Stg-44. Nakon proučavanja, zaključio je da čitava konstrukcija Rheinmetall-a ima nedostatke te da se produžene cevi, zakrivljene pod 90°, tokom eksploatacije brzo habaju.
Na osnovu ovog izveštaja, Ministarstvo naoružanja je zadužilo Šmajsera da u firmi C. G. Haenel usavrši „zakrivljenu cev” i oružje korišćeno za montažu. Do kraja juna 1944. Šmajser je dizajnirao cev koja je dala zadovoljavajuće rezultate. Naime, iskusni konstruktor je odmah zaključio da u trenutku kada zrno savlađuje krivinu, pritisci gasova naglo rastu i oštećuju cev. Osim toga, deformisao se i vrh zrna, što je uticalo na povećanje rasipanja pogodaka.
Navodno prema Šmajserovoj tvrdnji, zrna se u poboljšanoj cevi nisu deformisala tako da je preciznost oružja bila gotovo ista sa onom koja se postizala sa Stg-44 sa klasičnom, ravnom cevi
(sovjetski stručnjak Kulikov je ove tvrdnje prihvatio sa skepsom).
Šmajser je na uređaj ugradio i specijalne cevi za odvod barutnih gasova čime je eliminisano njihovo štetno dejstvo na strelca pri nišanju kroz optički nišan. Firma “Haenel” je po nalogu Ministarstva naoružanja proizvela 2-3 uzorka “krivih cevi” savijenih pod uglom od 90°, o čijoj daljoj sudbini Šmajser, navodno, nije znao ništa. Navodno je bilo planirano da se postave na tenkove i samohodne topove raznih tipova (Tigar, Panter, itd.). Inače, ‘’Haenel’’ nije bio uključen u eksperimente o ugradnji ‘’zakrivljenih cevi’’ na karabiner 7,9 mm Mauser K98k.
Sačuvana dokumentacija pruža uvid u rešenje Šmajser-Haenel. Glavni zadatak konstrukcije je bio čišćenje “mrtvih” prostora oko kupole borbenog vozila ili utvrđenog blindiranog položaja.
Uređaj za montažu na kupolu se sastojao od:
- dvodelne čelične polulopte (1) sa prorezima za cev, specijalni optički nišan i osovinu, kao i kugličnim ležajevima koji su omogućavali obrtanje za 360°;
- zakrivljene cevi (2);
- cevi za odvođenje barutnih gasova (3);
- držač (4);
- obujmica (5 i 6);
- optičkog nišana ‘’Emil Busch AG – Rathenow’’ (7).
Cev kalibra 7,9 mm, sa spoljašnjim prečnikom od 25 mm, bila je zakrivljena po radijusu od 240 mm. Na prednjem delu nalazila se prava sekcija koja je po dužini odgovarala trostrukoj dužini zrna metka; na zadnjem delu cevi je takođe postojao ravan deo.
Kalibar „krive cevi“, broj žlebova, njihova dubina, širina i korak odgovarali su standardnoj cevi Stg-44.
Cev je na zadnjem delu imala pravu, proširenu komoru, dužine jednake dvostrukoj dužinini zrna, sa dva upravno izbušena otvora za odvođenje barutnih gasova kroz cev (3).
Zahvaljujući ovakvom dizajnu, eliminisano je prevremeno habanje i negativan efekat dejstva barutnih gasova na strelca.
Za ispaljivanje metka kroz „krivu cev“ bilo je neophodno fiksirati Stg-44 u držaču. Ispaljena zrna su prolazila kroz ekspanzionu komoru pre nego što bi doprla do same cevi i započela process urezivanja u žlebove.
Kompletna konstrukcija držača bez puške imala je masu od oko 20 kg.
U fabrici ‘’Gustlof’’ u Sulu, sovjetska administracija je proizvela 2 kompleta postolja sa „krivom cevi“ tipa Haenel, a iz njih je ispaljen relativno mali broj metaka. Ciljevi testova su bili da se utvrdi disperzija pri automatskom ispaljivanju, deformacija metaka i „ispravnost“ njihovog leta.
Gađanje je izvedeno u streljani balističke laboratorije fabrike Gustlof (Gustloff-Werke – Waffenwerk Suhl). ‘’Kriva cev’’ je bila fiksirana na postolje ukupne mase oko 200 kg. Iz oružja se dejstvovalo pojedinačnom i automatskom vatrom.
Za ove testove Sovjeti nisu uspeli da obezbede originalni nišan ‘’Busch AG – Rathenow’’. Kao njegov najjednostavniji analog, napravljen je ‘’nišan’’ (periskop) sa ogledalima za ugradnju na postolje i demonstriranju njegove lokacije. Ovaj nišan nije bio usklađen sa cevi i nije služio za nišanjenje, koje se vršilo „od oka“.
Tokom vatrenog dejstva, polulopta je bila kruto vezana za nosač (bez kugličnih ležajeva), jer se dejstvovalo bez ciljanja u metu.
Rezultati testa opovrgnuli su Šmajserove tvrdnje – rasipanje pogodaka iznosilo je oko 50%. Zrna su, naime, imala deformaciju oživalnog dela, zbog čega su odstupala od normalne trajektorije.
Na udaljenosti od 40 metara, radijus disperzije sa automatskom vatrom i čvrsto fiksiranom instalacijom bio je 6,5 cm (sa 8 hitaca). Jedinačna vatra je dala otprilike iste rezultate. Rezultati testa su se mogli smatrati zadovoljavajućim.
Veoma je interesantan dodatak predstavnika sovjetskog Ministarstva naoružanja da uticaj dejstva zrna na životni vek „krive cevi“ nisu ustanovili ni Nemci ni Rusi..
Sovjetski oficiri zaduženi za testiranje visoko su ocenili „krivu cev“. Njihovo mišljenje citirano je gotovo doslovno:
- Pitanje mogućnosti korišćenja “krive cevi” je novo i zaslužuje pažnju. Smatramo da se kriva cev može i treba koristiti na tenkovima za svestrano pokrivanje mrtvih uglova. Kriva cev u tom smislu isunjava svoj zadatak.
- Pošto je ovo oružje namenjeno samo za uništavanje ljudstva, manje ovalne rupe na cilju ne mogu biti prepreka njegovoj upotrebi. Pomeranje oživalnog dela metka u odnosu na cilindrični deo je neizbežno, pošto metak prolazi duž zakrivljenog dela i deformiše se, a u ravnom krajnjem delu (dužine 3 dužine zrna), ne vraća svoj prvobitni oblik.
- Prilikom izrade uzoraka “krive cevi” potrebno je obratiti posebnu pažnju na tačnost dimenzija polulopte, njenog radijusa (prilikom obrade unutrašnjeg dela) i žleba za cev, jer je to uslov za uspešnu konstrukciju.
Rezultati ispitivanja krive cevi odmah su klasifikovani.’’
U oktobru 1946. Hugo Šmajser je odveden u SSSR, gde je nastavio da radi u Iževsku. Tehnički izveštaj ukazuje na blisku saradnju nemačkog konstruktora sa sovjetskim vlastima i zapravo otvara još jednu stranicu u biografiji ovog čoveka.
Tehnička dokumentacija priložena uz izveštaj nije bila oformljena do kraja, a neki crteži nisu bili dovršeni. Jasno je da je reč o radnim materijalima koji su bili u razvoju u vreme pada Nemačke.
ovi materijali još dugo neće biti u potpunosti dostupni široj javnosti.