Nemačka poluautomatska puška G43 (K43)

Slušaj ovaj članak

U poređenju sa drugim zemljama, Nemci su relativno kasno službeno uveli poluautomatsku pušku u svoje naoružanje. Doduše, još u Prvom svetskom ratu bilo je nekih pokušaja, ali samo u vrlo ograničenom obimu. To je, recimo, slučaj sa poluautomatskim karabinima „Mauzer” (Mauser) i „Mondragon”, koji su korišteni za naoružavanje posada u avionima i vazdušnim brodovima (tzv. „cepelinima”) pre usavršavanja sinhronizovanih mitraljeza. Nemci su ih nazivali „avijatičarskim poiuautomatskim karabinima” – Flieger-Selbstkarabiner.

Peter-Paul Mauzer je svoju prvu poluautomatsku pušku patentirao još 1898. godine. Izgleda da su stvarni konstruktori bila braća Federle, inženjeri zaposleni u .Mauzeru“, ali politika firme je bila da se svi patenti vode na Mauzerovo ime. Ta prva puška radila je na principu kratkog povratnog trzaja i označavana je kao Gew C98 (od nemačkih reči .Gewehr“ – .puška’ i .Construction’ – .konstrukcija’). Kalibar je bio 7.92 mm. Mehanizam je, međutim, bio previše delikatan i osetljiv na blato i prijavštinu, što je dovodilo do zastoja. I pored toga što je čitav jedan pešadijski puk bio 1901. godine naoružan sa C98, nemačke vojne vlasti nisu bile oduševljene pa je proizvodnja obustavljena.

Međutim, Mauzer nije mirovao, već je 1902. patentirao novu konstrukciju. Gew CO2, koja se bazirala na dugom povratnom trzaju. Ni ona nije prihvaćena, iako je u manjem broju bila na testiranju među trupama. Puška je bila preteška i predugačka, tako da se ubrzo odustalo od njene proizvodnje.

Treća Mauzerova poluautomatska puška, Gew 006/08, čija se konstrukcija ponovo zasnivala na kratkom povratnom trzaju, bila je na testiranju kod nemačke armije sve do početka Prvog svetskog rata, ali nikada nije usvojena u većem obimu.

Tek je tzv. avijatičarski poluairtomatski karabin .Mauzer“ mod. 15 koji smo spomenuli na početku teksta, uveden u naoružanje u dovoljnim količinama. Njime su, kako rekosmo, naoružavane vazduhoplovne posade pre efikasne primene mitraljeza. Avaj, ni on se nije pokazao u praksi. Pošto je bio proizveden u dovoljnim količinama, uveden je u naoružonje pešadije, s dodatkom bajoneta i kundoka pune dužine. Ni u toj ulozi se nije iskazao, zahvaljujući ponovo preterano komplikovanom i osetljivom mehanizmu. Ostaje pitanje zašto je Mauzer toliko uporno forsirao princip povratnog trzaja umesto daleko uspešnijeg principa pozajmice gasova.

Drugi .avijatičarski’ poluautomatski karabin koji su Nemci koristili u Prvom svetskom ratu, bio je ‘Mondragon’ mod. 15. Konstrukcija se bazirala na pozajmici gasova, a patentirao ju je Meksikanac Manuel Mondragon 1907. godine u Sjedinjenim Državama. Ali kako Amerikanci nisu bili zainteresovani, a Meksiko nije imao mogućnosti, proizvodnju je preuzela švajcarska firma .SIG’ iz Nojhauzena (Neuhausen). Pušku je 1908. godine usvojila meksička armija kao ‘Fusil Porfirio Diaz Systema Mondragon Modelo 1908′ u kalibru 7 mm Mauser. .SIG’ je pušku proizvodio u nekoliko verzija i kalibara, sa različitim sistemima punjenja. Kada je izbio rat 1914. godine, nemačka vlada je kupila od ‘SIG’-a izvestan broj ‘Mondragona’ za istu namenu kao i ‘Mauzer’ mod. 15. Verzija za Nemce imala je ‘puž’ magacin za 30 metaka. Taj spiralni magacin su izumeli Tatarek i fon Benke (von Benko), austro-ugarski konstruktori, 1911. godine, a njegova manja i modifikovana verzija upotrebljavana je za tzv. .artiljerijski” model .Lugera’ PO8 i za automat .Bergman’ MP 18/1. Međutim, i ‘Mondragon’ je patio ođ istih boljki kao i ‘Mauzer’ mod. 15 – bio je suviše delikatan i osetljiv za blatnjave rovove Prvog svetskog rata. Tako je i pokušaj Nemaca da ga uvedu u pešadijsko naoružanje predstavljao neuspeh, pa je posle kratkog vremena povučen iz prve borbene linije.

I tako, nezadovoljni učinkom tih prvih poluautomatskih pušaka, Nemci su ostali veni .repetirkama“. Mauzer je, doduše, 30-ih godina radio na svojoj novoj poluautomatskoj pušci, ali pravi podsticaj za uvođenje ovog tipa oružja u Vermaht došao je tek nakon početne faze operacije ‘Barbarosa’, nemačkog napada na Sovjetski Savez. Nemci su, naime, bili zbunjeni i zadivljeni vatrenim učinkom sovjetskih poluautomatskih pušaka ‘Tokarev’ mod. 38 i mod. 40.

Tako su nemačke firme .Mauzer’ i Valter’ (VValther) uporedo konstruisale svoje poluoutomatske puške, poznate kao G41(M) odn. G41(W). Oba modela su u manjem broju izdata trupama na probu na Istočnom frontu u toku 1942. I 1943. godine.

359 (Walther) G43 / K43 Foto: fjm44
Foto: fjm44

I jedan i drugi tip imali su na ustima cevi karakterističan kompresor koji je omogućavao da se pritisak gasova iskoristi za repetiranje oružja. Razlog za postavljanje takvog kompresora poticao je od izričitog zahteva nemačke vojne komonde da cev ostane čitava, odn. da se ne buši radi pozajmice gasova. ‘Volterov’ model se pokazao boljim, a i cena proizvodnje mu je bila nešto povoljnija, pa je usvojen kao G41 (slovo “W“ je otpalo), dok je ‘Mauzer’ ispao iz kombinacije. Pušku je od 1942. do 1943. godine proizvodila firma ‘Valter’ (kodna oznaka ‘oo’), a od 1943. do 1944. godine firma Beriin-Libeker (Berlin-Lubecker), pod kodnom oznakom .duv’. U ovom periodu proizvedena je znatna količina ovih pušaka.

Ipak, pokazalo se da komplikovan sistem sa kompresorom nije trajno rešenje, a osim togo I cena proizvodnje je zbog mnogobrojnih mašinskih operacija bila još uvek previsoka. Zato je „Valter“ nastovio sa usavršavanjem I konačno, 1943. godine, izbacio nov model poluautomatske puške, nazvan G43.

Nova puška je imala gotovo identičan zatvarač kao G41, s tim što je ručica zatvarača prebačena sa leve na desnu stranu oružja. Novina je pre svega bila u principu rada na pozajmici gasova, ovoga puta kroz probušenu cev. Promenjen je i sistem punjenja. Dok je G41 imala još uvek .klasični’ integralni magacin, koji se punio odozgore sa 10 metaka, nova puška je imala zaseban, odvojiv odn. izmenljiv magacin, šlo je ubrzalo teoretsku brzinu gađanja.

Primenom novih procesa izrade i malerijala, proizvodnja je postala daleko jednostavnija, brža i jeftinija. Obilato su korišteni delovi od presovanog lima za izradu zatvarača, magocina, branika obarača i dr. Poklopac I sanduk zatvarača rađeni su od livenog materijala, pri čemu su samo radne, funkcionalne površine bile obrađivane odn. glačane. To, međutim, nije nimalo uticalo na dejstvo oružja. G43 je proizvođena do kraja rata, samo je u toku 1944. promenila svoju službenu oznaku: iz G43 u K43, odn. od ‘puške’ je postala „karabin“. Naziv karabin je i bio adekvatnijl, jer je dužina oružja bila otprilike ista kao karabina ‘Mauzer’ 98k.

G43 / K43 Foto: fjm44
Foto: fjm44

Često možemo nalći na tvrdnje o razlikama u konstrukcijl I merama Između G43 i K43, čak i u stručnoj literaturi. Takve tvrdnje najbolje demantuje podatak iz službenog priručnika za karabin 43 (K43), izdatog 11. maja 1944, u kome se kaže (citiramo): „raniji naziv: Gewehr 43 (G43)“.

Jedine tehničke izmene bile su samo u detaljima koji su pojednostavljivali proizvodnju. Tu I tamo vršena su i izvesna konstruktivna poboljšanja, kao na primer na šini za montažu optlčkog nišana (durbina). Naime, skoro svi primerci G/K43 imaju sa desne strane šinu za montiranje durbina, samo što je ta šlna kod prvih primeraka bila glatka, a kasnlje je Imala jedan izrez koji je omogućavao čvršću i sigurniju montažu. Ponekad se može naći i primerak bez šine za durbin. U tim slučajevima verovatno se radi o probnim primercima, ali je moguće da u vreme njihove izrade nije bilo dovoljno napravljenih šina, ili da nije bllo dovoljno durbina pa je šina jednostavno skinuta.

Mada su, kako rekosmo, u principu svi proizvedeni primerci bili snabdeveni šinom za montažu durbina, u praksi je samo jedan manjl deo bio opremljen durbinom (tip ZF4) i odgovarajućom montažom. Razlog za to je bio nedovoljan broj proizvedenih durbina, čija je količina krojem rata bila daleko ispod količine proizvedenih G/K43. Durbine su, inače, proizvodile firme .Fojgtlender i Sin’ (Vogtldnder und Sohn) iz Brgunšvajga (kodna oznako ddx) i .Optikotehna’ (Opticotechna) iz Prerau-a (kodna oznaka .dow’). Nešto malo durbina proizvela je I firma JG. Farben“ iz Minhena, pod kodnom oznakom „bzz“. Nema sumnje da je jedan od osnovnih uzroka nedovoljne proizvodnje durbina bila i njihova visoka cena izrade.

Negde pred sam kraj rata, došlo je do usavršavanja durbina ZF4 od strane firme „Karl Cajs“ (Carl Zeiss) iz Jene. Novi durbin je imao službenu oznaku ZF43/1 i izrađen je u vrio malom broju primeraka, pod kodnom oznakom „rln’. Ovi .Cajsovi” durbini su danas izuzetno retki.

Elem, izgleda da je samo manji deo primeraka bio opremljen durbinima i to – baš kao što je slučaj i sa karablnom 98k – isključivo za snajpersku ulogu. Bilo kako bilo, posle rata je G43 sa durbinom ZF4 bila jedno vreme u naoružanju čehoslovačke armije kao ‘snajperska puška’. Durbini su bili iz bivše produkclje ‘Optikotehne’, čija se fabrika i inače nalazlla na području Čehoslovačke.

Tokom rata, originalno oružje je pretrpelo još neke modlfikacije. Tako je, recimo, zaštitna obloga cevi do kraja 1944. rađena, kao i celi kundak, rađena od lameliranog drveta, a nakon toga od plastike. Razlog za to nije, kako se to obično misli, u štednji, već u čestom lomljenju drvene obloge. Naime, da bi primila gasnu polugu, obloga je morala biti dosta izdubljena, pa se usled upotrebe često lomila. Ipak, izuzev nekoliko probnih primeraka, nikada nije, kako se ponegde navodi, čitav kundak rađen od sintetičkog materijala.

G43 / K43 Foto: fjm44
Foto: fjm44

Sledeća manja modifikacija izvršena je na ručici zatvarača. Dugme na njoj je do kraja 1944. bilo zatvoreno, a nakon toga je sa gornje strane ostajalo otvoreno odn. šuplje.

Nekako u isto vreme, otpao je I karakterističan navoj na ustima cevi, koji je služio za montiranje tromblona. 1945. godine, izvršene su još dve male modifikacije. Prvo je izostavljena bravica-utvrđivač poklopca sanduka, a zatim je i sa desne strane oružja pridodat tzv. obraz za vođenje zatvarača, koji je dotle bio samo sa leve strane. To je doprinelo stabilnosti i sigurnosti pri vođenju zatvarača. A sada, da se malo podrobnije pozabavimo proizvođačima ovog oružja, kao i njihovim kodnim oznakama i žigovima.

Glavni proizvođač G43 bila je firma ‘Valter’, što je i logično, jer je oružje u njoj i konstruisano. Već krajem 1943. čim je proizveden poslednji primerak G41, prešlo se na proizvodnju G43, sa kodnom oznakom ,ac 43″. Ta količina, međutim, nije bila velika. Ali zato je bez sumnje najveći deo proizveden 1944. godine. To oružje je nosilo kodnu oznaku ,ac 44″. Proizvodnja je u ‘Valteru“ nastavljena do poslednjeg dana, kada su fabriku zauzeli Amerikanci. 0 tome svedočl kodna oznaka na priličnom broju primeraka – “ac45″, baš kao i na mnogim ‘Valterovim’ pištoljima P38. Na svim primercima G43 koji su proizvedeni u ‘Valteru’ utisnut je prijemni žig Vermahta – orao iznad broja 359. Žig se po pravilu utiskivao na sanduk zatvarača, cev, kao i na druge manje delove oružjo. Izgleda da je firma ‘Valter’ proizvodila i montaže za durbin ZF4, jer se na nekima od njih nalazi isti prijemni žig – orao iznad 359, iako nedostaje kodni znak.

Drugi glavni proizvodač G/K43 bila je firma BLM (Berlin-Lubecker Maschinenfabrik). Prelazak sa proizvodnje G41 na G43 izvršen je u ovoj fabrici tek tokom 1944. godine. Primerci koje je proizveo BLM svi odreda nose kodnu oznaku ‘duv’ i godište „44″. Do sada nisu poznati primerci sa kodom ‘duv 45″.

Foto: fjm44

Početkom 1945, BLM je promenila svojproizvodni kod. Umesto „duv“ sada je oznaka bila ,qve“. Ovaj kod se često pripisuje firmi „Valter’, čak i u pojedinoj stručnoj literaturi, zahvaljujući najviše tome što su tajne kodne liste uglavnom nestale, pa nije lako pouzdano utvrditi njihovo poreklo. Međutim, kada je u pitanju K43, sve indicije govore da je ,,qve“ kodna oznaka BLM a ne „Valtera“. Jer uz ovaj kod uvek ide godište „45″, a znamo da je „Valterovo“ oružje iz 1945. nosilo oznaku „ac45″. Uz to, takođe znamo da nema primeraka sa kodom „duv 45″, pa je logično pretpostaviti da je u pitanju BLM. U protivnom, to bi značilo da je BLM 1945. obustavio proizvodnju, a „Valter“ koristio dva koda, ,ac 45″ i ,,qve 45″, što je malo verovatno. Osim toga, dalji dokaz je i u prijemnom žigu Vermahta. Naime, oružje proizvođenou BLM (to se odnosi i na karabin 98k) nosilo je brojku ,214′ sa orlom iznad nje. Tako su svi primerci K43 sa kodom ,duv 44″ žigosani sa ovim prijemnim žigom, a takođe i primerci sa kodom „qve 45″. Prijemni žig za .Valterovo“ oružje je, kao što znamo, bio orao iznad brojke „359″. Uostalom, da je 1945. „Valter“ preuzeo kod „qve“, onda bi i njegovi pištolji P38 iz te godine bili žigosani njime a ne sa „ac 45″. A koliko se zna, još nije pronađen nijedan primerak ovog pištolja sa oznakom ,,qve“. Sve u svemu, skoro je stoposto sigurno da su primerci G/K43 sa kodom ,,qve“ proizvedeni u fabrici BLM a ne u „Volieru”. Isto kao „Valter“, izgleda da je i BLM proizvodio montaže za durbin, koji su bili označavani samo sa žigom Vermohta – orlom iznad 214, bez utiskivanja kodne oznake.

Pored „Valtera“ i BLM, G43 je u ograničenom broju proizvodila I firma ‘Vilhelm Gustlof’ (Wilhelm Gustloff) iz Vajmara. O „Gustlofovoj“ produkciji G43 postoji vrlo malo podataka. Oružje je bilo žigosano kodnom oznakom „bcd“, ali bez godišta.

Po svemu sudeći, .Gustlof’ je G43 proizvodio samo jedno kraće vreme, i to krajem 1943. i poćetkom 1944. godine, kada je proizvodnja prebačena u BLM. O tome svedoče detalji na primercima sa “Gustlofovim“ kodom, koji imaju karakteristike rane proizvodnje: delovi sanduka i zatvarača su rađeni glodanjem, čak i na mestima gde nema funkcionalnih površina, šina za montažu durbina je glatka, a zaštitna obloga cevi je od lameliranog drveta. Ostaje samo pitanje zašto je proizvodnja u ‘Gustlofu’ prekinuta. Po svoj prilici uzrok je paralelni razvoj automatske puške Stg 44, koja je na određeni način istisnula G43 iz široke proizvodnje, a može biti da je uzrok prenošenja proizvodnje u BLM bio čisto tehničke prirode. Čudno je i to što na „Gustlofovim“ primercima G43 nije utiskivan uobičajeni Vermahtov prijemni žig za ovu firmu, orao iznad broja 749, već je promenjen u „134″. Taj žig je, mimo ustaljene prakse i za razliku od „Valterovog“ IBLM-ovog oružja, utiskivan samo na sanduk zatvarača i na cev.

Vrlo je verovatno da su pojedine manje delove za G/K43 proizvodili drugi, manji proizvođači, ali kako većina njih nije imala svoje posebne kodne oznake, to je teško utvrditi. Tako, recimo, sanduci zatvarača od presovonog lima imaju na skoro svim primercima G43 utisnut prijemni žig orla iznad ,,WaA 44″ i to nezavisno od proizvođača.

Kad su u pitanju magacini, stvar sasvim drugačije stoji. Oni su rađeni od presovanog čeličnog lima i obično su brunirani ili, još češće, crno lakirani, a na sebi imaju oznaku G43 odn. K43. Pored toga, imali su utisnute i kodove proizvođača i prijemne žigove Vermahta. Zasada su utvrđena dva proizvođača magacina za G43. To su „Olimpija“ (Olympia) iz Erfurta, sa kodom „aye“ i žigom “WaA B 43″, i „Groman i Sin“ (Grohmannund Sohn) iz Virbentala (Wurbenthal), sa kodnom oznakom „gcb“ I žigom ,,WaA B92″. Verovatno da je osim ovih, bilo i drugih proizvođača magacina. Od ostalog pribora, uz G/K43 je spadao i kožni remen mod. 98, koji je bio standardan za vojničke puške „Mauzer“.

Ni G41 ni G43 nisu bili predviđeni za bajonet, pa nema nikakve vrste natičnice za njega. Uz oružje je izdavan i tzv. zaštitnik usta cevi, isti kao i za karabine 98k. To je jednostavna tamno zelena kapica od gume,koja se naticala na usta cevi, a koja se uslučaju nužde mogla bezbedno probiti metkom ukoliko je vazdušni pritsak ne bio duvao još pre prolaska zrna.

Eto, to je u glavnim crtama bio istorijat poluautomatske puške G43 odn. karabina K43. Na kraju treba istaći da je ovo bilo prvo poluautomatsko oružje koje su Nemci usvojili i proizvodili u širem obimu. I pored svega, G43 nije uspela da do kraja rata potisne „repetirku“ Mauzer K98k. S jedne strane, njena proizvodnja je počela relativno kasno, kada su Nemci već gubili rat, a s druge, karabin 98k je već bio proizveden u ogromnim kolićinama. Možda je razlog i u pojavi automatske puške (ili ‘jurišne puške’, kako su je Nemci zvali) Stg 44, koja je već u startu prevazišla G43, jer je u sebi objedinjavala i poluautomatsko i automatsko oružje. Tako je G43 imala relativno perifernu ulogu u naoružanju Vermahta, ali ne i nezamerljivu, barem sa stanovišta izučavaoca naoružanja i kolekcionara.

Ostavite Vaš Komentar: