”Moguće je samo ćutati i mirno sedeti kad se ima luk i strela. Inače se brblja i prepire”
Zaratustra
Na području Bliskog i Srednjeg istoka nastale su države i civilizacija kakvu poznajemo. Tim putem kretali su mnogi osvajači. Svetske sile, nastale na upotrebi sile i prinude, sa istorijatima koji su tek delić trajanja zemalja kao što su današnje države Iran, Irak, Mesopotamija, Egipat, Indija, Afganistan, namerile su se, nepogrešivo osetivši plen, baš na taj pravac. Nisu prve (Aleksandar Makedonski se najpre okušao na tom putu), ali su najupornije. Uz njih su išle i neke evropske državice koje su tu vrstu pljačke nazivali eufemizmima kolonizacija i demokratizacija, privođenje civilizaciji i ”zapadnim vrednostima”. Država koja ima svoje, autohtone, višemilenijumske vrednosti, kombinujući znanja osvajača i mudrost Istoka, zna zbog čega su joj potrebne oružane snage. Tako je govorio Zaratustra.
Oružane snage Islamske republike Iran (pers.نيروهای مسلح جمهوری اسلامی ايران) jesu skup svih naoružanih oblika čiji je zadatak da štite slobodu, nezavisnost i teritorijalni integritet države. Sastoje se iz Armije sa tri vida (KoV, RM i RV/ PVO), kao i Korpusa garde islamske revolucije. Vojni rok se služi dve godine, a postoji mogućnost zakonskog otkupa pod određenim uslovima.
Istoriju ovih oružanih snaga nije lako predstaviti bez uvodnih napomena jer je reč o događajima koji su direktno uticali na sadašnje stanje. Reč je, naravno, o odnosima SAD i Irana. Njihova saradnja je počela već tokom Drugog svetskog rata. Sve je, opet, počelo zbog para. Čuveni zakon o Lendlizu o kome smo već pisali, omogućio je Amerikancima da na teritoriji Irana uspostave svoje baze za prijem, ali i vojne misije: ”ARMISH – MAAG” (”Army Mission Military Assistance Advisory Group Iran”) i ”GENMISH”(”Gendarmerie Military Mission in Iran”). Te misije su se postarale da organizuju i obuče iranske oružane snage. Treba reći da je Iran prvi isplatio sve dugove Lendliza tako što je otkupio svu federalnu imovinu SAD na svojoj teritoriji (!).
Posle rata osnovana je malo spominjana organizacija ”SENTO”; ”CENTO”, ”CenTO” (”Organizacija centralnog dogovora – Central Treaty Organization”), nazvana još i ”Pakt iz Bagdada” (”Baghdad Pact”, tur. Merkezi Antlaşma Teşkilatı, Bağdat Paktı, pers.سازمان پیمان مرکزی, arapskiلف بغداد). On će potrajati od 1955. do 1979. godine. Bila je to vojno-politička struktura Bliskog i Srednjeg istoka koju su inicirali Velika Britanija, SAD i Turska. Već početkom šezdesetih iranska armija bila je sposobna da učestvuje u nekoliko višeetapnih planova reorganizacije i modernizacije pod imenom ”Ef-Šin” i ”Tadž”. Sve je iranskom vođi tada polazilo od ruke, pa je u prvoj polovini sedamdesetih Iran bio na dobrom putu da postane najveća regionalna sila, u čemu je oružana nadmoć igrala važnu ulogu. Povećavan je broj ljudstva, intenzivirano školovanje oficira i visokih kadrova, kvalitativno i kvantitativno podizan nivo dostavljanog oružja i vojne tehnike. Povećavan je intenzitet vežbi sa uslovima bliskim ratnim, a poseban značaj dat je ideolološkom pristupu u pripremi. Za samo osam godina (od 1970. do 1978) brojnost je povećana dva i po puta, a time i starešinski sastav.
Ambicije Šaha su imperatorski rasle, a o tome govore i brojke – forsiranim tempom Iran se kretao ka prvoj petorci oružanih snaga regiona. Za sedamnaeset godina vojni budžet povećan je 12 puta! Iran je iskoristio istorijsku naftnu krizu iz 1973. godine kada mu se budžet povećao za četiri puta, pa je krajem 1978. godine on iznosio tadašnjih deset milijardi dolara.
Mohammad Reza Pahlavi (محمد رضا پهلوی;). Posvetimo nekoliko redova ovom čoveku jer će nam njegova biografija olakšati da shvatimo događaje na tom uzavrelom terenu. Njegov otac Reza, abdicirao je 1941. godine pod pritiskom Sovjeta i Britanaca jer je izražavao simpatije za Nemce. Ambicije Rezinog sina bile su gotovo faraonske (nazvao je sebe šahinšahom – šahom svih šahova) i smatrao se reinkarnacijom najvećeg persijskog imperatora, Kira Drugog Velikog. To nije moglo večito da traje, pa 1953. godine dolazi u sukob sa predsednikom vlade. Sklonio se u Italiju, ali se posle intervencije vojske, kojoj su prijale njegove ambicije, vratio u zemlju, pokušao 1963. da je reformiše i značajno se vezao za SAD. To mu je donelo lično bogaćenje, ali i ”ispumpavanje” prirodnih bogatstava iz zemlje. Za takvim načinom vladavine neminovno je sledila i despotija, gušenje opozicije i demokratskih procesa; to vreme Iranci su nazvali pahlavizam. Kada je precenio svoju moć u odnosu na verske vođe, dogodilo se neizbežno: ajatolah Ruholah Musavi Homeini (pers. روحالله موسوي خمینی, arapski روحالله الموسوي الخميني;) revolucijom 1979. godine svrgao je Šaha i on je napustio zemlju. Homeini je nazvao demokratiju ekvivalentom prostituciji. Inače, on je bio ličnost godine (Person of the Year) časopisa ”Tajm” za 1979. godinu! Da podsetimo da ”Tajmu” ovo nije prvi put da ovako proglašava ličnost godine: Adolf Hitler je to bio 1938. godine, a već sledeće na tom mestu nasledio ga je Josif Visarionovič Staljin. Ličnost godine je i dve godine uzastopno bio i Ričard Nikson (1971. i 1972), koji se samo godinu dana kasnije spasao robije zahvaljujući milosti svoga naslednika Džeralda Forda. Usput, ličnost godine 1982. bio je i PC, odnosno personalni računar.
Referendumom u martu 1979. godine izglasana je Islamska nacionalna republika Iran i dinastija je prestala da postoji, a odnosi sa SAD doživeli su kopenikanski obrt. Mnogo toga se preko noći promenilo. Setimo se samo debakla spasavanja osoblja američke ambasade u Teheranu, o čemu ćemo posebno pisati.
No, pre svog odlaska, Šah je još poradio na jačanju vojske. Tokom sedamdesetih godina pojačana je borbena priprema svih sastava oružanih snaga. Veliki broj kadeta i pitomaca primljen je na redovno školovanje, a brojni kursevi na raznim nivoima dodatno su osnaživali spremnost sveukupnih OS za eventualne ratove. Velika pažnja posvećena je, kako se ispostavilo – sasvim ispravno, rezervnom sastavu, a veliki broj specijalista prošao je razne vidove obuke u SAD i NATO. U odnosu na 1970. godinu, već 1976. brojnost obučavanih u SAD je bila učetvorostručena. U Iranu se samo dve godine pred pad Šaha nalazilo 7.680 američkih specijalista, od kojih 1.300 su bili pripadnici OS SAD. Takoreći preko noći u vojsci se našao značajan broj kadrova koji su diplome i zvanja stekli u vojnim školama SAD i NATO. To se posebno odnosi na visokotehnološke vidove OS (avijacija, flota) i specijalizovane rodove (rod veze, PNHBO, itd).
Ne treba zaboraviti ni to da je već pedesetih godina uz pomoć SAD (!) Iran započeo svoj nuklearni program kome treba posvetiti, nekom prilikom, posebnu pažnju. Logika nameće da je to bilo jedan od načina pritiska na SSSR tokom Hladnog rata. Pod nosom spremali su Sovjetima potencijalno veoma opasnog protivnika, koji čak nije ni morao (kao Turska tokom Kubanske krize), da se pravda kako rakete i nuklearne bombe nisu njegove.