Američka mornarica priprema se da zatvori jednu od svojih najdugovečnijih proizvodnih linija borbenih aviona. Posle tri decenije, pogoni u kojima su nastajali F/A-18E/F Super Hornet i EA-18G Growler prestaju da proizvode nove letelice, iako će oba tipa još dugo ostati u operativnoj upotrebi. Pentagon je sada izdvojio sredstva za konačno gašenje proizvodnje, čime se završava program koji je decenijama oblikovao američku palubnu avijaciju.
Odluka dolazi u trenutku kada su američki nosači aviona ponovo intenzivno angažovani u borbenim operacijama, a njihovi lovci prolaze kroz sve zahtevnije zadatke. Poslednjih godina Super Horneti su učestvovali u brojnim vazdušnim udarima, ali su zabeleženi i ozbiljni gubici koji su otvorili pitanja bezbednosti operacija sa nosača aviona. Istovremeno, američka mornarica pokušava da produži radni vek postojećih letelica i prilagodi ih savremenim pretnjama.
Sudbina Super Horneta zato nije samo pitanje poslednjeg aviona koji će napustiti fabriku. Njegova proizvodnja završava se u vreme kada mornarica još nema operativnu zamenu za čitav spektar zadataka koje ova porodica aviona obavlja. Razlika između zatvaranja proizvodnih linija i stvarnog povlačenja iz upotrebe mogla bi da potraje gotovo dve decenije.
Poslednja narudžbina odložila kraj do 2027. godine
Američko Ministarstvo odbrane dodelilo je Boingu ugovor vredan 16,7 miliona dolara za pripremu gašenja proizvodnje F/A-18E/F Super Horneta i aviona za elektronsko ratovanje EA-18G Growler. Novac je namenjen završetku proizvodnog programa i rešavanju sudbine specijalizovane opreme, dok se potpuni završetak tih aktivnosti očekuje do novembra 2030. godine. To ne znači da će novi avioni biti proizvođeni do tada, već da će industrijsko zatvaranje trajati nekoliko godina nakon poslednjih isporuka.
Boing je još u februaru 2023. najavio da će proizvodnju Super Horneta završiti do kraja 2025. godine, ali je američki Kongres naknadno obezbedio sredstva za kupovinu još 17 aviona. Mornarica je u martu 2024. zaključila ugovor vredan približno 1,3 milijarde dolara za te letelice u konfiguraciji Block III, zajedno sa tehničkom dokumentacijom potrebnom za njihovo buduće održavanje. Poslednje isporuke očekuju se najkasnije u proleće 2027. godine, čime će se završiti serijska proizvodnja novih Super Horneta za američku mornaricu.
Proizvodnja EA-18G Growlera završena je ranije, nakon ispunjavanja američkih i australijskih narudžbina. Iako dele veliki deo konstrukcije, pogonsku grupu i brojne sisteme, Super Hornet i Growler imaju različite borbene zadatke, zbog čega će njihovo održavanje i modernizacija nastaviti da se razvijaju zasebnim programima. Prestanak proizvodnje novih aviona zato ne podrazumeva prestanak tehničke podrške postojećoj floti.
Prvo borbeno angažovanje: vođene bombe JDAM na iračku PVO uoči invazije
Super Hornet nastao je tokom devedesetih godina kao odgovor na potrebu američke mornarice da zameni više različitih borbenih aviona jednom višenamenskom platformom. Prvi let izveden je 29. novembra 1995, dok je početna operativna sposobnost dostignuta u septembru 2001. godine. Već naredne godine novi lovac našao se u borbi, i to u operacijama koje su prethodile američkoj invaziji na Irak.
Dana 6. novembra 2002. avioni F/A-18E iz eskadrile VFA-115, raspoređene na nosaču USS Abraham Lincoln, prvi put su upotrebili naoružanje protiv stvarnih ciljeva. Tokom napada na iračke položaje protivvazdušne odbrane u blizini Al Kuta i komandno-komunikacioni objekat kod Talila, korišćene su precizno vođene bombe JDAM, što je predstavljalo njihovu prvu borbenu upotrebu sa Super Horneta. Prema istorijskim podacima same američke mornarice, eskadrila VFA-115 je tokom operacija nad Irakom 2002. godine izbacila ukupno 22 bombe JDAM.
Zvanično su ti napadi izvođeni u okviru operacije Southern Watch, kojom su američke i britanske snage održavale zonu zabrane letenja nad južnim Irakom. Međutim, udari su zapravo bili deo šire kampanje Southern Focus, čiji je cilj bio sistematsko slabljenje iračke protivvazdušne odbrane, radarskih stanica i komandnih veza pre planirane invazije 2003. godine. Američki vojni izvori kasnije su potvrdili da su intenzivirani napadi tokom 2002. godine bili priprema vazdušnog prostora za predstojeću okupaciju.
Takva upotreba pokazala je i osnovnu namenu novog aviona: jedan tip mogao je da izvršava zadatke lovačke zaštite, napada na kopnene ciljeve i suzbijanja protivničke PVO. Tokom invazije u martu 2003. Super Horneti su nastavili da napadaju iračke položaje, dok su pojedine letelice korišćene kao leteće cisterne za dopunjavanje drugih aviona gorivom. VFA-115 je do 9. aprila 2003. izbacila približno 172 tone ubojnog tereta i drugim avionima predala oko 1.590 tona goriva.
Od naslednika Tomcata do aviona za elektronsko ratovanje
Super Hornet nije bio jednostavna modernizacija prvobitnog F/A-18 Horneta, već znatno veći avion sa izmenjenom konstrukcijom, povećanim unutrašnjim kapacitetom goriva i snažnijim motorima General Electric F414. U poređenju sa prethodnikom dobio je veću maksimalnu poletnu masu, veću nosivost naoružanja i mogućnost izvođenja dužih borbenih misija. Razvoj su započeli konstruktori kompanije McDonnell Douglas, koju je Boing preuzeo 1997. godine.
Novi avion postepeno je preuzeo zadatke F-14 Tomcata, uključujući zaštitu udarnih grupa nosača aviona i borbu protiv neprijateljskih letelica. Istovremeno je popunio deo praznine nastale povlačenjem jurišnih A-6 Intrudera, čime je američka mornarica smanjila broj različitih tipova borbenih aviona na svojim brodovima. Jednosedi F/A-18E i dvosedi F/A-18F postali su osnova palubnih lovačko-bombarderskih eskadrila.
Poseban razvojni pravac otvoren je stvaranjem EA-18G Growler, specijalizovanog aviona za elektronsko ratovanje koji je ušao u operativnu upotrebu 2009. godine. Za razliku od osnovnog Super Horneta, Growler nosi sisteme za otkrivanje i ometanje radarskog zračenja i komunikacija, kao i protivradarske rakete namenjene neutralisanju neprijateljske PVO. Modernizacija ove platforme nastavlja se kroz uvođenje novog sistema AN/ALQ-249 Next Generation Jammer, čija je verzija za ometanje srednjeg frekvencijskog opsega dostigla početnu operativnu sposobnost krajem 2024. godine.
Borbena upotreba i gubici
Super Hornet je tokom više od dve decenije korišćen u američkim napadaima na Irak, Avganistan, Siriju i Jemen, a najnovija angažovanja ponovo su pokazala koliko su intenzivne operacije sa nosača aviona zahtevne. Posebno se izdvaja serija gubitaka tokom raspoređivanja nosača USS Harry S. Truman u Crvenom moru, kada su za nekoliko meseci izgubljena tri Super Horneta. Jedan avion oborila je američka krstarica USS Gettysburg u decembru 2024. godine, dok su još dva završila u moru tokom aprila i maja 2025.
Naknadne istrage američke mornarice pokazale su da su uzroci tih gubitaka bili različiti, od pogrešne identifikacije sopstvenog aviona do problema sa kočionim sistemom i opremom za zaustavljanje letelica na palubi. Kod incidenta od 28. aprila 2025. nosač je izvodio izbegavajući manevar zbog dolazeće balističke rakete, dok je 6. maja drugi Super Hornet izgubljen nakon otkaza sistema za zaustavljanje pri sletanju. U američkim izveštajima, nijedan od ova tri gubitka nije zvanično pripisan direktnom pogotku neprijateljskog naoružanja, ali su pokazali koliko operativni tempo, tehnička ispravnost i koordinacija posade utiču na bezbednost palubnog vazduhoplovstva.
Modernizacija umesto proizvodnje novih aviona
Uprkos gašenju proizvodne linije, američka mornarica nastavlja da ulaže velika sredstva u postojeće Super Hornete. Boing je u decembru 2025. dobio novi okvirni ugovor maksimalne vrednosti 930,77 miliona dolara za nastavak programa Service Life Modification, kojim je obuhvaćeno do 60 aviona. Osnovni cilj je produženje projektovanog radnog veka starijih primeraka sa 6.000 na 10.000 časova naleta, uz obnovu konstruktivnih elemenata izloženih zamoru materijala.
Modernizacija na standard Block III podrazumeva i unapređenje borbenih sistema, posebno računarske opreme, razmene podataka i prikaza informacija u pilotskoj kabini. Novi veliki višenamenski ekran omogućava objedinjeni prikaz podataka sa više senzora, dok modernizovani komunikacioni sistemi poboljšavaju koordinaciju sa ostalim avionima i brodovima. Ove promene ne pretvaraju Super Hornet u stelt lovca pete generacije, ali mu omogućavaju efikasniji rad unutar savremenih umreženih borbenih formacija.
Tokom aprila 2026. mornarički remontni centar Fleet Readiness Center Southwest završio je prvu kompletnu modernizaciju jednog Super Horneta na standard Block III sopstvenim tehničkim kapacitetima. Time je američka mornarica pokazala da deo ovih složenih zahvata može da obavlja bez oslanjanja isključivo na Boingove proizvodne pogone. Prema postojećim planovima, modernizovani Super Horneti trebalo bi da ostanu u operativnoj upotrebi tokom četrdesetih godina ovog veka, znatno duže od perioda u kojem će biti dostupni novi primerci.
F/A-XX preuzima mesto Super Horneta u budućim planovima
Zatvaranje proizvodnje Super Horneta vremenski se poklapa sa početkom nove faze razvoja američke palubne avijacije. Boing je krajem septembra 2026. izabran za razvoj mornaričkog lovca šeste generacije F/A-XX, koji bi trebalo postepeno da zameni F/A-18E/F na nosačima aviona. Budući avion projektuje se za znatno veći borbeni radijus, smanjenu radarsku uočljivost i zajedničko delovanje sa bespilotnim borbenim platformama.
Industrijski prelazak sa jednog programa na drugi već je započet u Boingovim pogonima u Sent Luisu, gde se postojeći kapaciteti postepeno oslobađaju za razvoj novih borbenih aviona. F/A-XX još nije dostigao fazu serijske proizvodnje, pa će američka mornarica tokom narednih godina nastaviti da se oslanja na kombinaciju Super Horneta, Growlera i F-35C. Planirano je da novi lovac počne da ulazi u sastav mornaričke avijacije tokom tridesetih godina, dok će preostali F/A-18E/F nastaviti da lete sve dok ih postepeno ne zamene nove platforme.
