Nedavno smo se bavili avionom F-104. Bez obzira na to koliko su se proizvođač i brojni hobisti trudili da relativizuju njegove gubitke, oni su, kako smo videli, bili veoma visoki. Ne bi tako brzo ovaj avion stekao sve one „crne nadimke“. U trocifrenom broju nesreća izdvaja se ona od 19. juna 1962. kada su u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj poginula četiri pilota i uništena četiri aviona. Baš zato što je reč o vrhunskim pilotima, vratimo se ovoj temi. Nije prvi put da baš najbolji izazovu tragediju i o tome smo u više tekstova pisali.
U kalendarskom izveštaju za 1962. godinu uredno je zapisano 48 slučajeva vanrednih situacija, jedna čak dan pred ovu kojom se bavimo. Otpisan je 31 aparat, a dogodilo se i 17 incidenata sa manjim ili većim havarijama. Među njima se nalazi pet uništenih QF-104 koji su bili bespilotne mete, odnosno probni aparati za različitu opremu, a tri takva aviona su prošla nešto bolje, pa su mogli da se poprave i ponovo koriste. U letovima s posadom u nesrećama je učestvovalo 40 aparata. Ukupno je 26 aviona otpisano, dok je 14 zavedeno kao predmet incidenta s mogućnošću opravke i vraćanja u stroj.
Vinovnici i tragičari
U ovom, najpoznatijem, učestvovala su četiri aviona F-104F. Ta oznaka predstavlja avion za obuku sa dvostrukim komandama i razvijen je iz varijante F-104D. Sami avioni varijante D takođe su bili trenažni, ali su razvijeni iz verzije C i napravljeno ih je 21. Ovi koji su razbijeni 19. juna 1962. godine takođe su imali dvostruke komande, pojačan motor preuzet sa F-104G, ali bez radara i borbene opreme. Napravljeno je ukupno 30 takvih aparata i poslednji je povučen iz letnog sastava 1972. godine.
Radi lakšeg praćenja teksta, navedimo da su Nemci svoje avione registrovali taktičkom oznakom BB+broj (npr. BB+365). Kako su inače obeležavali svoje avione? Prvo slovo B označavalo je taktičku ulogu aviona, a drugo slovo B jedinicu (puk, školu) pripadnosti. Konkretno, oznaka BB se u ovom slučaju čita: Prvo slovo B označava Waffenschule (Škola naoružanja). Ono je korišćeno za oznaku operativne ili trenažne uloge aviona.
Na primer: slovo J je bilo za lovce (Jagdflugzeug), D za lovce–bombardere (Jagdbomber), dok je slovo B bilo striktno rezervisano za škole naoružanja i trenažne jedinice tipa OCU (Operational Conversion Unit). Drugo slovo B identifikovalo je konkretan puk (Geschwader) ili u ovom slučaju vazduhoplovnu školu. Unutar kategorije školskih aviona, slovo B na drugoj poziciji bilo je dodeljeno upravo Školi za obuku na naoružanju vazduhoplovstva 10 (Waffenschule der Luftwaffe 10).
Dakle, avioni su pripadali oružanoj školi WS10 (Waffenschule 10), jedinici koja je u to vreme bila u Nervenihu(Nörvenich), savezna država Severna Rajna–Vestfalija u blizini Kelna. U registru IFS (Installation Facilities Standards – standardi za instalacije i objekte) označena je kao OCU (Operational Conversion Unit). Kodni naziv u NATO joj je ETNN. Danas je to matična baza poznatog taktičkog vinga Taktisches Luftwaffengeschwader 31 „Belke“ (Boelcke) koja leti na avionima „Jurofajter tajfun“ (Eurofighter Typhoon).
Šta se dogodilo 19. juna 1962. godine?
Bio je utorak. Tekle su pripreme za demonstracioni let visoke pilotaže (uvežbavanje formacijskog letenja u obliku dijamanta). Let je bio generalna proba za svečanu ceremoniju zvaničnog uvođenja starfajtera u operativnu službu i formiranja „Jagdbombergeschwader 31“, koja je bila zakazana za sutradan, 20. jun. Učestvovali su piloti Četvrte eskadrile. Komandant te proslavljene jedinice u tom trenutku bio je niko drugi do legendarni as iz Drugog svetskog rata – Gerhard Barkhorn (drugi najuspešniji pilot u istoriji avijacije sa 301 pobedom). Prisustvo takve figure i najave dolaska mnoštva visokih političara objašnjava zašto je pritisak na pilote da izvedu spektakl bio ogroman.
Samo nekoliko sati pre tragedije, kako navodi „Gradski glasnik Kelna“ (Kölner Stadt–Anzeiger)menadžment neke sušare u Oberbolhajmu poslao je predsedniku telegram u kome se žali na nedisciplinovano i provokativno letenje pilota. Sama baza je udaljena samo 28 kilometara od centra Kelna i 38 kilometara od Bona. U tim gradovima se i danas nalaze udruženja građana protiv buke vojnih aviona (nem. Bürgerinitiative gegen Militärfluglärm).
Gde se tačno dogodila nesreća?
Radar je bio veoma precizan: avioni su udarili u zemlju tokom strmog poniranja kod mesta Knapzak (Knapsack). Zašto je to važno? Knapzak je danas industrijska zona grada Hirt (Hürth), a Balkhausen (koji se pominje u nekim nemačkim vojnim dokumentima) je odmah pored, u okviru grada Kerpen. To područje je vazdušnom linijom udaljeno manje od 10 kilometara od same baze Nervenih (istočno, u pravcu Kelna) i svega oko 13 kilometara od uže gradske zone Kelna.
Bon je od te tačke udaljen više od 30 kilometara vazdušne linije. Mediji su 1962. godine iskoristili Bon kao glavni grad SR Nemačke, pa je zvučalo jasnije svetskoj javnosti nego da je napisano kako su avioni pali u kop uglja kod sela u Porajnju.
Ko je bio učesnik tragedije?
Navedeni dvosedi F-104F imali su oznake BB+365, BB+370, BB+385 i BB+387. U registru USAF oni su zavedeni s brojevima 59–4999, 59–5004, 59–5019 i 59–5021. Piloti su bili kapetan Džon Stir (John Steer, pripadnik USAF, vođa tima i instruktor u jedinici WS10, na avionu BB+370), kao i poručnici Bernd Kubart (Bernd Kuebart, bivši pripadnik JBG31, leteo na aparatu BB+365), Hajnc Fraje (Heinz Freye, bivši pripadnik JBG34, oznaka aviona BB+387) i Volfgang fon Šturmer (Wolfgang von Stürmer, bivši pripadnik WS10, Oldenburg, avion BB+385). Vrhunac letačkog programa, pred brojnim visokim oficirima i političarima, trebalo je da bude demonstracioni let formacije od četiri aviona.
Kao što su često vežbali, četiri aviona su poletela u formaciji „vrh prsta” (finger-tip formation), iako pista u Nervenihu nije bila naročito dugačka; ipak, bez dodatnih rezervoara na krajevima krila, to nije predstavljalo problem. Prve dve izvedene figure bile su besprekorne. Dok je četvorka odlazila na pristupni krug radi daljih egzibicija, major Tom Perfili (iz instruktorskog tima USAF) izveo je nekoliko solo letova nad aerodromom dok je tim bio van vidokruga kako bi organizator zadržao pažnju publike. Iznenada je na istoku, na udaljenosti od oko osam kilometara, primećen gust dim, a nekoliko minuta kasnije čuo se i odjek eksplozija. Bilo je jasno da je nemačko ratno vazduhoplovstvo izgubilo četiri aviona i tri svoja najbolja pilota, uz američkog kolegu.
Kako je došlo do nesreće?
Kako bi se što pre vratili u zonu demonstracije radi izvođenja sledeće figure, vođa grupe Džon Stir odlučio je da napravi zaokret od 180° prolazeći kroz mali kumulusni oblak, u zbijenoj formaciji „dijamant”. Međutim, oštar zaokret je prešao kritični ugao. Avioni su se tako našli u poziciji da nisu mogli izvršiti izvlačenje iz manevra.
U trenutku izlaska iz oblaka oni su nezadrživo pikirali prema zemlji. To su potvrdili svi očevici. Istraga je takođe utvrdila isti uzrok nesreće, nakon što se prethodno razmatrala i mogućnost sudara u vazduhu. Volfgang fon Šturmer, koji je leteo na poslednjoj poziciji u formaciji, imao je najbolji pregled situacije i pokušao je da povrati kontrolu nakon prevrtanja, ali u tome nije uspeo.
Dogodilo se ono što se početnicima ne bi dogodilo. Tako je bilo i tog dana – vrhunski pilot, vođa grupe, potcenio je situaciju precenivši svoje mogućnosti, pri čemu je došlo i do vizuelne dezorijentacije. Disiplinovane kolege su profesionalno, bespogovorno verujući vođi i držeći se protokola letenja, pratile šta on radi i pridružile se crnoj statistici. Umesto da demonstriraju vrhunsku pilotažu, pokazali su kako se greške plaćaju životom. Tragedija se dogodila u jeku Hladnog rata te je izuzetno mali broj javno dostupnih snimaka.
