Rusofobija kao političko oružje: Kako je strah od Rusije građen vekovima

SVO je na istorijsku scenu izbacila i ogolila snažnu rusofobiju. Država može višegodišnjim sistematskim naporom uspeti da agresiju i mržnju svoga stanovništva potpali i usmeri ka drugom cilju, onom koji prikriva pohlepu kao vrhovni motiv svih ratova. Ukrajina je to i uradila. Govorimo i pišemo o psihosociološkom fenomenu – strahu i mržnji prema jednom narodu.

Da bi se takva ocena formirala, potrebno je znati korene, uzroke, posledice, a to zavisi od mnogo faktora: istorije, kulture, međusobnih odnosa, religijskih neslaganja, neraščišćenih računa vezanih za tzv. istorijsko pravo itd. Jedno je sigurno – fobija jeste patološki oblik ponašanja nekog čoveka ili društva. Nauka je jasna: fobija je intenzivan, nerealan i dugotrajan strah od određenih objekata, situacija, mesta ili aktivnosti koji prevazilazi stvarnu opasnost.

Ključni deo definicije je „prevazilazi stvarnu opasnost“. To treba imati na umu. Na nju se lako dogradi mržnja, jedna od najružnijih osobina ljudskog roda. Ona je izraz nemoći. Kada ne postoji objektivno objašnjenje zbog čega biste se plašili nekoga ili nečega onda na scenu stupa mržnja, frustrirajući oblik koji kaže: „ne mogu mu ništa, osim da ga mrzim“.

Deset vekova rusofobije

Fobije prema narodima su utoliko teži oblik jer animozitet podižu na nivo mržnje celih naroda i traju dugo. Mnogo puta smo se kroz istoriju uverili do čega to vodi i kako završava. O rusofobiji odličnu, veoma opširnu studiju napisao je Gi Metan. Knjiga „Rusija – Zapad hiljadu godina rata; rusofobija od Karla Velikog do Ukrajinske krize” (Guy Metan, Russie–Ocident: une guerre de mille ans – La russophobie de Charlemagne a la crise urakainienne; Editions des Syrtes, Geneve, Suisse, 2015). Kod nas ju je objavila „Akademska knjiga, Novi Sad, 2017“ u suizdavaštvu sa „Informatikom A.D.“ Beograd.

Gi Metan (Guy Mettan), švajcarski novinar i političar, bio je direktor i glavni urednik časopisa Tribune de Genève, trenutno je izvršni direktor Ženevskog kluba novinara i kolumnista više švajcarskih časopisa. Od 2001. član je Ženevskog parlamenta, autor nekoliko knjiga o Švajcarskoj i Ženevi.  Godine 1994. dobio je rusko državljanstvo što mu je značajno olakšalo da putuje po Rusiji i upoznaje tu zemlju. Ako neko u tome vidi neki problem, neka ipak pre toga pronađe i pročita pomenutu knjigu.

Tekstovi koje on piše prošli su tu vrstu filtera, pa se za njega ne može reći da je rusofil u onom smislu koji bi ad hominem mogao da obori njegove teze. Jedino što joj nedostaje jeste prognoza kako će se završiti ukrajinsko–ruski sukob, mada i o tome autor ima svoje načelno mišljenje, inače ne bi napisao ovako upozoravajuću knjigu. Naučnici i ne pišu svoje radove u sportskim kladionicama. Što je najvažnije, na osnovu jasne, nedvosmislene i precizne slike stvaranja i bujanja rusofobije kao državnog projekta u više zemalja Zapada, neće nam biti teško da izvedemo i sami neke zaključke.

Glavni eksponent starog animoziteta

O Ukrajini kao raskrsnici naroda već smo pisali. Mnogo puta je ovde spomenut i njen put od nacionalizma do nacizma, njena nesrećna proksi uloga i sve ono što uz nju ide. Donedavno najveća evropska država ima za čim da žali bar kad je mir u pitanju. Sadašnja državna struktura Ukrajine stvarana je na više načina tokom vremena, pa i spajanjem različitih teritorija i naroda u burnim istorijskim periodima. Ona jeste celovit državni entitet bez autonomnih regiona – kome  nedostaje jedinstvena nacija. Tamo žive tri različita naroda – Ukrajinci, Rusi i Galicijani (Галичани/Halychany), svaki sa posebnom istorijskom sudbinom, mentalitetom i civilizacijskim težnjama. 

Ukrajinska nacija jeste ustvari nedovršen, složen istorijski proces. On je ugrožen, ali traje. 

Raznoliko stanovništvo Ukrajine spojeno je u jedinstvenu državu tek pod sovjetskom vlašću, ali nikada nije postiglo jedinstveni mentalitet. To i jeste jedno od povoljnih izvorišta fobija i omraza.

Brojke koje ćemo navesti jesu približne, jer nijedan popis ne može savršeno precizno odrediti tačno stanje, pa ih uzmimo kao ilustraciju. U vreme raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina je imala 52 miliona stanovnika (48% na jugoistoku, 40% u centru i 12% u Galiciji). Dve trećine je živelo u gradovima. Oko četvrtine stanovništva bili su etnički Rusi, a ruski je bio maternji jezik više od polovine stanovništva, prvenstveno na jugoistoku.

Stanovništvo Jugoistoka je istorijski bilo orijentisano ka Rusiji, centralni deo ka nezavisnom razvoju, a Galicija ka Evropi; drugim rečima, nije postojao jedinstveni narod, pa ni nacija. Stoga je teško tvrditi da je stanovništvo Ukrajine etnički jedinstveno (kao ni u mnogim drugim državama, uostalom) jer je reč o različitim etnosima, nacionalnim i državotvornim ciljevima, pa i u međusobnim odnosima. Mnogo je istorijski i politički nedefinisanih pitanja. Brojna i masovna etnička čišćenja, preseljavanja stotina, pa i miliona ljudi u bliskoj istoriji, sada su stigla na naplatu i to baš kroz sistemski raspirivanu mržnju prema velikom susedu.

Šta se danas može s pouzdanošću nazvati Ukrajinom, bez obzira na njenu deklarativnu mantru o teritorijalnom i državnom suverenitetu? Raslojavanje se dogodilo još devedesetih godina (dotle je u sastavu SSSR veštački prikrivano i potiskivano), da bi ga Majdan, a posebno SVO izbacilo u prvi plan.

Praćeno ratom, migracijama, državom „na aparatima“, autokratskim režimom koji je pod maskom ratnog stanja ukinuo elementarne oblike demokratije, to raslojavanje ima i svoje fizičke pokazatelje. Pod kontrolom Kijeva, po raznim ocenama koje nije lako dokazati, nalazi se danas oko 24 do 25 miliona ljudi. 

Ukrajina iz devedesetih je prepolovljena.

Širom države instalirana je „puzeća“ a zatim i galopirajuća rusofobija koja je, zajedno s odricanjem svojih prirodnih istorijskih ruskih korena, buknula s početkom SVO. Zvanična ideologija države je neukrajinizam, izgrađen na poricanju svojih ruskih korena, žestokoj mržnji prema svemu ruskom i veličanju veštački stvorene „drevne ukrajinske nacije“ na južnim ruskim zemljama.

Problem je to je klica te ideologije začeta u Galiciji još početkom XX veka uzimajući nemački nacizam kao model, veličajući izabranu ukrajinsku naciju. Širom Galicije mogu se videti spomenici Petljuri i Banderi za koje ni najliberalniji zapadni političari ne mogu naći pohvalne reči. U nezavisnoj Ukrajini, stanovnici Galicije su postepeno postigli priznanje ukrajinizma kao državne ideologije, a danas je značajan deo stanovništva istinski pod njenim uticajem i smatra Rusiju svojim egzistencijalnim neprijateljem i stalnom pretnjom. A kada pogledamo kartu vidimo da je ukrajinska Galicija najudaljenija od Rusije. Ono što ne treba ispuštati iz vida jeste činjenica da je Galicija istorijsko-geografski entitet koji je više puta prelazio iz ruke u ruku, sačinjen od različitih naroda i svaki od njih je imao svoje ambicije kada je reč o tom prostoru. 

Šta je s političkim sistemom?

On je nastao tokom raspada Sovjetskog Saveza i predstavljale su ga političke stranke nacionalističkih, liberalnih, buržoasko-demokratskih, komunističkih i proruskih orijentacija. Kako se ukrajinski rusofobni režim učvršćivao, sve stranke, osim nacionalističkih su diskreditovane, pročišćene pa i zabranjene.

Trenutno je u parlamentu zastupljeno samo nekoliko nacionalističkih stranaka, sa dominantnom „Slugom naroda“, stvorenom pod Zelenskim. Ona svoj nacionalizam predstavlja kao „prosvetiteljski“, a čine je ljudi različitog političkog porekla i miljea. Svim tokovima života upravlja se od strane Zelenskog i njegovog najbližeg okruženja.

Reč je o autokratskom režimu s diktatorskim mogućnostima, dok sve državne institucije imaju dekorativni značaj. Državni i politiki sistem je pod kontrolom Zapada i počiva na njegovom novcu ispunjavajući funkciju jačanja ukrajinske platforme za dalje širenje rusofobije širom sveta. Sve se događa upravo onako kako je Gi Metan (i ne samo on) na vreme napisao i opisao.

Mehanizam okruženja Zelenskog

Zelenski je lično formirao vladajuću elitu i ona se sastoji od rusofoba i pristalica razvoja zemlje prema Zapadu. Danas u Ukrajini nema aktivnih protivnika ideologije ukrajinizma ili politike vladajućeg režima; oni su eliminisani ili proterani iz zemlje. Dominantnu političku klasu predstavljaju rusofobne političke snage; u zemlji ne postoje druge ili su u ilegali. Nema proruske elite na vlasti ili u; stoga ukrajinska politika i jeste antiruska, nezavisno od ratnog sukoba. 

Vladajuću klasu čini podržavljena, svemoćna birokratija koja živi prvenstveno od parazitskog kapitala i masovne krađe. Nekontrolisana, ona je podložna raširenoj sistemskoj korupciji, sa periodičnim skandalima koji potresaju režim, ali ne potkopavaju njegovu stabilnost. Stoga nastavlja da manipuliše svim sferama državnog života kako bi zadovoljila sopstvene interese.

Posledice u svakodnevnom životu

Posledice takvog opredeljenja vidljive su na svakom koraku. Ekonomija Ukrajine bila je jedna od najrazvijenijih u Sovjetskom Savezu, pa i u svetu. Tokom godina od proglašenja nezavisnosti mnogo toga je nepovratno izgubljeno i upropašćeno, od elektronske do vazduhoplovne i raketne industrije. Ostala je „prljava“ tehnologija metalurgije kao i poljoprivredna proizvodnja i to je postala osnova izvoznog programa. Ostaci nekadašnjeg ogromnog vojno-idnustrijskog kompleksa sveli su se na kopiranje i sklapanje uvoznih komponenti.

Sva privreda i resursi koji se nalaze na jugoistoku, u središtu Ukrajine i u Galiciji jesu zemljoradnički regioni sa neznatnim razvojem lokalnih industrijiskih kapaciteta. Državna ekonomija je svoje komercijalne veze toliko unazadila i pogubila da ne može više samostalno da funkcioniše. Praktično sva proizvodnja, osim hrane, se uvozi; infrastruktura iz sovjetskog doba i dalje funkcioniše, ali je na ivici upotrebljivosti. Vladini i društveni rashodi se finansiraju stranom pomoći, bez koje bi Ukrajina odavno bankrotirala.

Oružane snage u vrtlogu neizvesnosti

Kako stoje stvari s oružanim snagama, onima koje u svakoj državi treba da budu ne samo zaštitnik suvereniteta već i sredstvo za prisilu, nametanje ili odbranu državotvornih ideja? Smatra se OS Ukrajine broje približno 700.000 ljudi, uključujući kopnene snage, inženjerijske trupe i novu granu oružanih snaga – Vojsku bespilotnih sistema.

Mobilizacijska osnovica je nepoznata – iz poznatih razloga. Neki rodovi oružanih snaga praktično ne postoje ili su potpuno izgubili ulogu. I vojska dobija najvećim delom finansijsku i materijalnu podršku sa Zapada. Njena vojna oprema je raznolika, prikupljana iz sovjetskih i zapadnih zaliha, što je istinska logistička mȍra za pozadinu. 

Ukrajina je sposobna da proizvodi operativno-taktičke rakete u malim količinama, a takođe ima i  rasejanu masovnu proizvodnju dronova od uvezenih komponenti. Treba napomenuti da se tokom celog rata, uprkos izazovima nedostatka ljudstva i oružja, ukrajinska vojska uporno bori, ne napušta položaje bez naređenja, ne beži, ne predaje se masovno, a front se nikada nije kardinalno slomio. Zašto je takva slika stvorena sigurno zavisi i od druge strane.

Rusi, jednostavno, primenjuju taktiku „kljuckanja“. Oni to zovu „koškanje“. U istoriji ratovanja nema mnogo primera takve sinhronizacije. Nema bežanja Ukrajinaca jer nema ruskih neodoljivih juriša, dubokih prodora i gonjenja neprijatelja, a izmešanost sastava (plaćenici, bivše paravojne formacije, regularni sastav) na neki način funkcioniše.

Prinudno jedinstvo

Od početka SVO ukrajinsko društvo, bez obzira na etničku pripadnost, u značajnoj meri se ujedinilo u svojoj želji da pobedi Rusiju te podržava kijevski režim. To nije iznenađenje. I ranije su se narodi grupisali oko države u slučaju rata, bez obzira da li su saglasni s politikom ili ne. Kratak opis strukture Ukrajine otkriva kontradiktornu prirodu njenog trenutnog stanja i međusobno isključive tendencije koje je sprečavaju da odredi svoju budućnost.

S jedne strane, opsednuta je nedostižnim ciljem ravnopravne integracije u zapadnu civilizaciju (gde je ignorisana); s druge strane, vladajuća klasa, ravnodušna prema društvu i državi, opsednuta je sopstvenom idejom pljačkanja teritorije koju je nasledila i stvaranja ličnog raja na bezbednom Zapadu.

Kuda vodi rusofobija?

Takva šarolika Ukrajina, razdirana unutrašnjim protivrečnostima, odavno je ugrozila svoj subjektivitet, a Zapad je koristi kao mehanizam pritiska na Rusiju. Ukrajina je ušla u istorijsku slepu ulicu svog razvoja i niko je ne vidi u budućnosti kao jedinstvenu celinu. Elita i većina stanovništva odrekla se integracije u ruski civilizacijski kôd iz kog je Ukrajina nastala, dok se zapadna civilizacija formalno još ne izjašnjava o njenom prihvatanju, pravdajući se brojnim „klasterima“ čijem otvaranju se Ukrajina nije ni približila.

Reklo bi se da će teško funkcionisati na liniji dodira dve civilizacije. Za evropsku globalističku elitu, održavanje rata na ukrajinskom mostobranu jeste od vitalnog značaja, jer ako izgubi, neizbežno će izgubiti kontrolu nad Evropom. Da bi se ovo produžilo, ulažu se ogromne sume novca u održavanje Ukrajine. 

Kako na to gledaju Rusi, mete rusofobije?

Uprkos svim ovim problemima sa kojima se suočavaju njeni protivnici, Rusija ostavlja utisak kao da nije u stanju da postigne pobedu na ukrajinskom frontu i ostvari svoje ciljeve vojnim i diplomatskim sredstvima. Da li? Verovatno je da mi ne vidimo ono što u ruskom vrhu vide jer njihova ratna mašina pojačava bez žurbe svoj hod. Ovaj put Rusi ne srljaju i čuvaju ljudstvo. Diplomate strpljivo pregovaraju s evropskom elitom ne ostavljajući joj iluziju da se zapita šta Moskva stvarno misli o njihovim namerama. 

U tekstu koji se bavio pitanjem treba li Ukrajina Rusiji, utvrdili smo: njoj cela Ukrajina sigurno ne treba iz mnogo razloga, veoma očiglednih. Rusi su jasni: ona ne sme biti pretnja, a jedno od rešenja je podela ili sakaćenje Ukrajine. Ono je počelo na Krimu a nastavilo se u Donbasu.

Da bi postigla pobedu na ukrajinskom frontu, Rusija treba da reši dva problema: slomi volju ukrajinskog društva za otporom i pronađe način da primora Evropu da prestane s podržavanjem kijevskog režima, u čemu joj značajno mogu pomoći unutrašnjopolitičke prilike u tim zemljama. Danas Zapad nije ujedinjen, a nastale su i ozbiljne tenzije između SAD i Evrope. Tramp pokušava da izađe iz sukoba pod povoljnim uslovima; moguće je pregovarati sa njim, ali su ti pregovori spori. Za američke pojmove. Nad Ukrajinom stalno visi pretnja neprihvatljivih gubitaka i nenadoknadive štete. 

Tu štetu nije teško predvideti: presecanje kanala dotura ratnog materijala Ukrajini (videli smo da se to može uraditi svakog trenutka), uništenje svih vrsta transporta koji su se dokazano uputili ka Ukrajini, onesposobljavanje komunikacionih kablovi na dnu mora (što još nije rađeno) može se izvesti i to bi dovelo do kolapsa Ukrajine. Pri tom je kod Rusa još aduta u rukavu – zatvaranje svih predstavništava u Evropi (Rusija zaista može bez Evrope, koliko god to nekadašnja statistika negirala, stoga se i stpljivo i uporno gradi dugoročna struktura BRIKSA), proterivanje evropskog bizniza bez kompenzacije, ali i pritisak na neutralne države da umanje saradnju s Evropom. Kako vidimo, u ratu je kako se to obično kaže sve dozvoljeno, a to što Rusi idu stepenovano, to znači da nisu iskoristili većinu sredstava na raspolaganju. Evropa to dobro zna. Njen pion, Ukrajina, teško da će se pretvoriti u kraljicu.

Da bi se to ostvarilo, Rusi treba da ulože još napora. Podsećamo da je Ukrajina zaista veliki, ali samo jedan od ruskih frontova. Ako Rusija ostvari moguće pretnje ni front tada neće dugo moći da samostalno dejstvuje. U tom slučaju Ukrajinci će snažnije osetiti na svojoj koži kako izgleda i čemu vodi rusofobija. Za to su, naravno, potrebne kardinalne mere. Da li ih Rusi imaju? Da. A da li ih planiraju? E, to zaista jeste pitanje od milion grivnji, mada je odgovor na vidiku. Ako Ukrajinci ubrzo ne raščiste sa sistemskom rusofobijom po svoj prilici će naučiti na teži način da nije dobro takvog suseda kakav je Rusija imati za neprijatelja.