Naziv nije slučajan. Osma sura Kurana, „Al-аnfal“ (ratni plen), vezuje se upravo za bitku kod Bedra, jednu od ključnih pobeda prvih muslimana nad Mekancima. Na arapskom imenica anfal označava ratni plen, ali i zaradu, profit.
Ova bitka, kod nas malo spominjana, zaslužuje nekoliko reči jer je ona jedan od uzroka antagonizama u arapskom svetu. Vođena je 13. marta 624. godine između muslimana iz Medine predvođenih Muhamedom, i Kurejšita iz Meke predvođenih Abu Džehlom. Muslimani su izašli iz bitke kao pobednici.
Kako se dogodio „El аnfal“ (češće samo „Anfal“)?
Irak je osamdesetih godina bio opterećen nagomilanim problemima. U Bagdadu je buktao arapski nacionalizam. Njemu suprotstavljen bio je kurdski koji se ogledao u težnji ka autonomiji ili punoj nezavisnosti. Na to su se nadovezivale sunitsko–šiitske podele u samoj zemlji, lokalna plemenska rivalstva i, iznad svega, Iransko-irački rat koji je ugrožavao samu državu. Tako je ova operacija bila vrhunac dugotrajnog sukoba centralnih vlasti i Kurda.
Velika studija HRW opisuje „Anfal“ kao kampanju koja je u osam faza trajala od 23. februara do 6. septembra 1988, dok se širi period represije i hemijskih napada proteže kroz 1987–1989. Stoga se samom operacijom „Anfal’’ ovom prilikom bavimo zasebno od istorije šireg progona Kurda koji se događao intenzivno u periodu od1987. do 1989. godine.
Ko su irački Kurdi?
O sukobima na Bliskom i Srednjem istoku postoji kod nas mnogo nejasnoća, zabluda pa i predrasuda, stoga pokušajmo u nekoliko rečenica da ih razjasnimo, kako bi i motivi same operacije bili jasniji. Kurdi su pre svega etnička grupa, a potom kompaktna verska zajednica. Većina iračkih Kurda su muslimani suniti (čak do 98%), dok je vrlo mali deo šiitski ili jezidski.
Većina Kruda, kao i značajan deo arapskog stanovništva, bili su tada Suniti, a Šiiti su bili uglavnom irački Arapi. U tom smislu nije postojala jasna linija sukoba „Suniti protiv Šiita“ kada je reč o Kurdima. Za opis operacije o kojoj je reč konstatacija o postojanju razlika je važnija od karaktera njih samih, pošto to zaslužuje poseban osvrt, ali ne na vojnom portalu.
Zašto je Sadam napao Kurde?
Režim je jednostavno Kurde smatrao pretnjom teritorijalnom integritetu. Tokom završne faze krvavog i iscrpljujućeg Iransko-iračkog rata koji je potrajao osam godina (1980–1988) deo pobunjenih Kurda sarađivao je s Teheranom. To je Sadamu dobro došlo kao povod za operaciju „Anfal“ tokom koje su uništavana sela, deportovano stanovništvo i korišćeno hemijsko oružje, odnosno bojni otrovi. Sadam je bio sunit i jezgro njegovog režima bilo je takvo.
Međutim, sama njegova ideologija nije bila prvenstveno verska, već arapsko-nacionalistička (baasistička) pri čemu je ovaj pokret formalno bio sekularan.
Sadam je napadao sve za koje je smatrao da su mu politička pretnja, pa i Kurde.
Suština operacije
Operacija je vođena dve godine kao državni poduhvat. Ubijeno je od 50.000 do 182.000 Kurda. Mirno stanovništvo bilo je napadnuto bojnim otrovima. Preko 700.000 ljudi bilo je poslato u koncentracione logore, a preko milion njih postali su izbeglice. Sve obe brojke treba uzeti s rezervom jer su stizale s raznih strana, pri čemu ih je bilo nemoguće proveriti ili dokazati.
Od 2007. godine u Regionu Kurdistan (Kurdistan Region – KRI), autonomnom federalnlnom regionu u sastavu Iraka, svake godine 14. aprila obeležava se Dan sećanja na žrtve „Anfala“. Operaciju ubijanja kurdskog stanovništva hemijskim oružjem vodio je ministar odbrane Ali Hasan al-Madžid (Ali Hassan al-Majid al-Tikriti), po naređenjima svog bliskog rođaka Sadama Huseina.
Napadnuta su seoska naselja pri čemu je nestalo oko 80% svih kurdskih sela na severu Iraka. Glavni ciljevi operacije bili su likvidiranje kurdskih ilegalnih ustaničkih grupa i arabizacija kurdske teritorije koja je delom zauzimala bogat naftni region Kirkuk. Mnogi Arapi negiraju ovaj događaj.
Međutim, pored toga što su zbog njega neki irački državnici završili na vešalima, operacija je postigla suprotan efekat – došlo je do homogenizacije kurdskog nacionalnog identiteta.
Tok operacije
Prva akcija genocidnih razmera bilo je ubistvo svih muškaraca starijih od 15 godina koji su živeli u kurdskom plemenu Barzan. Ona se dogodila još u leto 1983. godine. Iračka vojska je opkolila logore u kojima su se nalazili pripadnici plemena, ukrcala ih u kamione i odvezla u nepoznatom pravcu. Na taj način, ali mnogo masovnije, sprovođena je i operacija „Anfal“. Nadležan za ovu operaciju bio je generalni sekretar Severnog ogranka partije Baas, pomenuti Madžid koji je dobio nadimak „Hemijski Ali“.
Prema podacima organizacija „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch) i „Amnesti Internešenel“ (Amnesty International) tada je pobijeno ili nestalo 182.000 Kurda. Sudbina većine njih nije bila poznata sve do svrgavanja Sadama Huseina. Tada su po celom Iraku snage Koalicije počele da nailaze na masovne grobnice.
Od pet hiljada kurdskih sela uništeno je četiri hiljade.
Najsuroviji deo operacije bilo je višestruko bombardovanje bojnim otrovima od strane iračke avijacije. Posebno je postao poznat gasni napad na Halabdžu (Halabja massacre, Kêmyabarana Helebce). On se dogodio marta 1988. godine. Međutim, prva upotreba bojnih otrova dogodila se godinu dana ranije kada su u aprilu 1987. godine 24 sela u dolini Balisan (provincija Erbil) i Jahsomer u Iračkom Kurdistanu dvaput za manje od 48 sati bila bombardovana kao otvoreni protivnici režima u Bagdadu.
U sklopu operacije „Anfal“ široko je primenjivano uništavanje kurdskih naselja pošto bi stanovnici bili raseljeni ili proterani. Istovemeno, na teritoriju Iračkog Kurdistana masovno je naseljavano siromašno stanovništvo iz južnih delova zemlje radi izmene etničke slike. Mnogi kurdski regioni bili su opustošeni.
Istraga
Ovaj genocid o kome je svet brujao bio je ignorisan ili minimalizovan u državama Istočnog bloka, ali i od strane Zapada, pre svega SAD. Tada je Irak podržavan u borbi protiv iranskih islamista pa je Huseinu gledano kroz prste. Prve američke procene odgovornosti za Halabdžu bile su mnogo uzdržanije i deo odgovornosti pripisivale su Iranu.
Kasnija istraživanja, uključujući analizu zarobljene iračke dokumentacije, svedočenja preživelih i forenzičke nalaze, dala su čvrstu osnovu za zaključak da su iračke snage izvele hemijski napad. Jedan od njenih eksperata izjavio je „da je iračka armija zaista primenjivala hemijsko oružje u borbama za Halabdžu, ali ne protiv mirnog stanovništva, već protiv nastupajuće iranske armije. Stanovnici su upali u unakrsnu vatru i postali kolateralna šteta… Već 1988. godine u Oružanim snagama Iraka takvih sredstava nije bilo, a tokom bitke za grad primenjivani su iperit i sarin“.
To su delovi izveštaja koji je CIA prezentovala američkoj administraciji. Međutim, oni su u potpunoj suprotnosti s kurdskim podacima i podacima mnogih nezavisnih međunarodnih organizacija. Što je važnije, nisu samo s njima u koliziji. Razlikuju se i od izveštaja komiteta Senata SAD za inostrane poslove.
Svi oni su, za razliku od CIA, nedvosmisleno i saglasno utvrdili da je Sadam s predumišljanjem, planski napao bojnim otrovima građanske ciljeve s ciljem „kolektivne kazne mirnih građana zbog podrške ustanicima“. Na to su upućivala svedočanstva izjavljena pred pravobraniocima koja govore o tome „da su ljudi koji su se zatekli na ulicama jasno videli da su avioni irački, a ne iranski; leteli su tako nisko da su znaci raspoznavanja mogli lako da se vide…
Osnovni udari naneseni su po severnom delu grada, daleko od vojnih baza“. Organizacija za zabranu hemijskog oružja (Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons, OPCW, Hag, Holandija) takođe je optužila Sadama navodeći konkretno vrstu bojnog otrova (iperit, plikavac; izuzetno dugotrajan i opasan bojni otrov, poznat i kao „senf-gas“). On se nalazio u naoružanju Iraka. „Anfal“ je kod iračkih kurda postao sinonim za holokaust, pa su iz njega izvedeni glagol anafalizovati i glagolska imeni anafaliranje.
Suđenje i posledice
Suđenje za „Anfal“ počelo je 21. avgusta 2006. godine. Sadam Husein bio je među optuženima, ali je tokom procesa uklonjen iz predmeta nakon što je 30. decembra 2006. pogubljen na osnovu presude u slučaju Dujail.
Proces „Anfal“ završen je 24. juna 2007. godine. Centralno mesto procesa bila je sama operacija i njena najpoznatija faza, napad na Halabdžu. Proces je trajao nešto manje od godinu dana, a presude su bile sledeće:
- Ali Hasan al-Madžid – smrt vešanjem.
- Sultan Hašim Ahmad – smrt vešanjem.
- Husein Rašid Muhamed – smrt vešanjem.
- Sabir ad-Duri-doživotni zatvor.
- Farhan Mutlak al-Džaburi – doživotni zatvor.
- Taher Taufik al-Ani – oslobođen zbog nedostatka dokaza.
Iračani su bili veoma samouvereni u svom zločinačkom poduhvatu, tako da je dokaza bilo mnogo. Nije bilo skrivanja iza paravojnih formacija, dobrovoljaca, plaćenika. Sve su uradile Oružane snage Iraka. Kako su radile, tako su i prošle.
