Noć iznad Ukrajine ponovo je počela na način koji je tokom poslednjih godina postao gotovo rutina, ali sastav ruskih napada više nije isti kao 2022. godine. Umesto nekoliko desetina krstarećih raketa koje dolaze približno poznatim pravcima, napad se danas razvija u više talasa, sa različitim brzinama, visinama i vrstama ciljeva koje radari moraju istovremeno da obrade.
Ukrajinska protivvazdušna odbrana u međuvremenu je postala kombinacija sovjetske tehnike, američkih, nemačkih, norveških, francuskih i italijanskih sistema, mobilnih vatrenih grupa i sve većeg broja improvizovanih rešenja. Veliki gradovi i ključna infrastruktura imaju prioritet, dok između tih čvorova ostaju ogromni prostori koje nije moguće neprekidno pokriti.
Svako rusko lansiranje tako postaje i pitanje matematike: koliko ciljeva stiže, koliko ih je stvarnih, koliko presretača postoji u lanserima i šta mora da bude sačuvano za sledeći talas.
Poslednji napad ponovo je otvorio upravo tu računicu. Ruske rakete i dronovi pojavili su se nad više regiona, dok su se eksplozije beležile daleko od jedne jedine zone fronta. Ovoga puta pažnju nisu privukli samo vojni objekti, već i industrija, luke, logistika i energetska infrastruktura koja održava njihov rad.
Rusko Ministarstvo odbrane zatim je objavilo šta tvrdi da je bilo na listi ciljeva.
Više gradova pod kombinovanim udarom
Prema ruskim navodima i ukrajinskim analitičkim kanalima koji prate vazdušne napade, ciljevi su pogođeni u Kijevu, Borispolju, Zaporožju, Kremenčuku, Krivom Rogu i drugim mestima.
Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da su gađana preduzeća vojnoindustrijskog kompleksa, metalurški pogoni, objekti prerade nafte i logistički centri. Posebno su pomenute luke i prateća infrastruktura u Odesi, Čornomorsku i Reniju, za koje Moskva tvrdi da se koriste za prijem, skladištenje i transport vojnog tereta, goriva i maziva.
Napadnuti su i energetski objekti povezani sa radom luka u Odeskoj oblasti. Takvi ciljevi postaju posebno važni jer pomorski terminal ne zavisi samo od pristaništa i skladišta, već i od železnice, električne energije, pumpnih stanica, pretovarne opreme i sistema za snabdevanje gorivom.
Među ponovo pogođenim industrijskim objektima navode se Zaporožstalj i ArcelorMittal Krivi Rog.
Zašto se ruski udari vraćaju na metalurgiju
Metalurška industrija Ukrajine ima mnogo širu ulogu od izvoza čelika. Njeni proizvodi koriste se u mašinogradnji, remontu tehnike, železničkoj infrastrukturi i velikom broju proizvoda civilne i vojne namene.
Veliki metalurški kompleks pritom je veoma osetljiv na oštećenja pojedinih ključnih delova proizvodnog lanca. Visoka peć, valjaonica, trafostanica ili druga energetska oprema nisu elementi koji se jednostavno zamene za nekoliko sati.
Ozbiljan pogodak jednog takvog čvora može da zaustavi znatan deo postrojenja mnogo duže nego što traje sama popravka fizičkog oštećenja. Ponovno pokretanje složenih industrijskih procesa zahteva energiju, rezervne delove, transport i kvalifikovane radnike, dok istovremeno postoji mogućnost novog udara.
Ruski analitičari zbog toga metalurgiju posmatraju kao istovremeno industrijski, izvozni i vojni resurs Ukrajine.
Zapadne kompanije više nisu izuzete iz zone udara
Još jedna promena koju ruski analitičari primećuju odnosi se na objekte stranih kompanija koje posluju u Ukrajini.
Politikolog Jurij Barančik ukazao je na napad od 23. avgusta u Sumima, kada je pogođen objekat povezan sa američkom korporacijom Mondelez. Slučaj je privukao pažnju zapadne štampe, ali Barančik smatra da nije reč o izolovanom događaju.
Prema njegovim navodima, od 2025. ruske snage pogodile su objekte najmanje jedanaest stranih kompanija u Ukrajini. Među imenima koja navodi nalaze se Philip Morris International, Bunge, Cargill, Louis Dreyfus Company, ArcelorMittal i Bosch.
Takvih slučajeva bilo je i ranije. Nemački Knauf imao je pogođen objekat u Soledaru još 17. maja 2022. godine. Razlika je, prema Barančiku, u učestalosti.
Od 2022. do 2024. gubici stranih kompanija često su mogli da se objasne činjenicom da su se njihovi pogoni jednostavno nalazili u ratnoj zoni. Od leta 2025. broj napada na takve objekte značajno je porastao.
Nacionalnost vlasnika više ne predstavlja zaštitu ukoliko ruska strana proceni da konkretno postrojenje ima ulogu u ukrajinskoj industriji, logistici ili vojnoj ekonomiji.
Američka štampa takav obrazac tumači kao ruski pokušaj udara na ukrajinsku ekonomiju bez obzira na poreklo kapitala. Barančik se sa tim tumačenjem slaže i smatra da strani vlasnik više ne može računati da će objekat automatski biti izuzet iz ruskog planiranja udara.
Ukrajinska PVO od sovjetske mreže do zapadne mešavine
Mnogo važniji deo priče nalazi se iznad tih ciljeva. Ukrajina je rat započela sa velikim brojem sovjetskih sistema S-300PS/PT i Buk-M1. Procene iz početnog perioda govorile su o približno 250 lansera porodice S-300 i do 72 lansera Buk-M1.
Četiri godine rata ozbiljno su smanjile zalihe raketa za oba sistema. Deo lansera je uništen, dok je deo postojećih sistema prilagođen zapadnoj municiji kroz program FrankenSAM, uključujući integraciju raketa RIM-7 Sea Sparrow na pojedine sovjetske platforme.
Zapadne isporuke zatim su stvorile veoma raznoliku mrežu.
Najvredniji sloj čine MIM-104 Patriot i francusko-italijanski SAMP/T. Patriot za presretanje balističkih ciljeva koristi rakete PAC-3 MSE, dok SAMP/T koristi porodicu Aster 30.
Srednji sloj pokrivaju nemački IRIS-T SLM, norveško-američki NASAMS i stariji MIM-23 Hawk. Blisku zaštitu pružaju samohodni protivavionski topovi Gepard, sistemi Skynex i veliki broj mobilnih vatrenih grupa.
Takav raspored nije ravnomeran. Kijev ima najgušću zaštitu, sa Patriotom namenjenim najtežim balističkim pretnjama, IRIS-T i NASAMS sistemima protiv krstarećih raketa i drugih aerodinamičkih ciljeva, dok Gepard i Skynex pokrivaju završni sloj odbrane.
Slični, ali ređi čvorovi postoje oko Odese, Dnjepra, Lavova i drugih važnih centara. Ostatak prostora zavisi od znatno tanje zaštite.
Pikap, mitraljez i reflektor čuvaju rakete Patriot
Veliki deo borbe protiv Gerana preuzele su mobilne vatrene grupe. Radi se o malim timovima na pikapima i drugim lakim vozilima, naoružanim teškim mitraljezima, automatskim topovima, reflektorima, termovizijskim uređajima i prenosivim raketnim sistemima Stinger ili Igla.
Njihov posao nije samo da obore dron. Svaki Geran uništen mitraljezom predstavlja cilj na koji nije potrošena skupa raketa NASAMS, IRIS-T ili Patriot. Ekonomija presretanja postala je skoro jednako važna kao sama tehnička sposobnost da se cilj obori.
Ruska taktika pokušava da tu ekonomiju okrene protiv odbrane.
Od Kalibra i H-101 do sve više balističkih raketa
Prvi veliki ruski napadi oslanjali su se prvenstveno na krstareće rakete Kalibar i H-101. One lete podzvučnom brzinom, mogu da prate teren i menjaju rutu, ali odbrani ipak ostavljaju više vremena za otkrivanje i organizovanje presretanja nego balistički projektili.
Ruski arsenal je tokom rata promenjen. Iskander-M dobio je znatno veću ulogu, dok su se pojavile i severnokorejske rakete porodice KN-23. Njihova velika brzina i kvazibalističke putanje ostavljaju znatno kraće vreme za reakciju.
Ukrajinska PVO protiv takvih ciljeva ima mnogo manji izbor sredstava nego protiv krstarećih raketa i dronova.
Patriot sa PAC-3 MSE predstavlja glavno ukrajinsko sredstvo za presretanje taktičkih balističkih raketa, dok SAMP/T sa raketama Aster 30 takođe poseduje određene sposobnosti protiv balističkih ciljeva. NASAMS, IRIS-T SLM, Gepard i većina preostalih sistema imaju sasvim druge primarne zadatke.
Rezultat je jednostavan problem sa zalihama. Svaka serija Iskandera tera Kijev da bira gde će potrošiti najređe presretače.
Mamci prvi ulaze u vazdušni prostor
Ruski napadi zato više nisu samo pitanje broja pravih raketa. Pre glavnog udara mogu se pojaviti dronovi-mamci i druga sredstva namenjena otkrivanju položaja PVO, aktiviranju radara i trošenju municije. Rusija je koristila i stare rakete H-55 bez klasičnih bojevih glava kao mamce u kombinovanim napadima.
Pojedini dronovi mogu imati uređaje koji povećavaju njihov radarski odraz, uključujući Lunebergova sočiva. Cilj nije da svaki takav objekat pogodi metu, već da na radarskom ekranu proizvede još jedan trag koji mora biti klasifikovan i praćen.
Radari i komandni sistemi imaju ograničen broj ciljeva koje mogu istovremeno kvalitetno pratiti i gađati. Gerani dodatno povećavaju broj tragova.
Kada istovremeno dolaze mamci, jurišni dronovi, krstareće i balističke rakete, problem više nije sposobnost pojedinačnog sistema da presretne jedan projektil. Problem postaje broj kanala za navođenje, količina municije u lanserima i vreme potrebno za ponovno punjenje.
Najopasniji projektili tada pokušavaju da prođu kroz već opterećen sistem.
Zapad traži jeftiniji odgovor na Gerane
Trošenje rakete vredne stotine hiljada ili više miliona dolara na relativno jeftin dron dugoročno nije održivo.
Jedno od rešenja koje se razmatra jeste nova generacija bespilotnih presretača. Nedavno smo pisali o nemačkom konceptu “Cobra”. U pitanju su brze bespilotne letelice koja bi služila kao vazdušni lovac na dronove.
Predloženi koncept predviđa brzinu od približno 400 do 500 km/h i mogućnost nošenja lake rakete vazduh-vazduh. U širem zapadnom razvoju ovakvih sistema razmatraju se različite rakete kratkog dometa, uključujući rešenja izvedena iz AIM-9 Sidewinder i porodice IRIS-T.
Dron bi primao podatke sa zemaljskih radara, približavao se zoni u kojoj se nalazi Geran i izvršavao presretanje bez angažovanja F-16 ili skupog zemaljskog PVO sistema.
Takav model bi omogućio da jedna platforma leti više puta, dok se po cilju troši samo relativno jeftino sredstvo za presretanje.
Ruski koncept Tubus traži istu ekonomiju sa druge strane
Rusija ima gotovo isti problem sa ukrajinskim dronovima dugog dometa koji svakodnevno prilaze industrijskim objektima, rafinerijama i vojnim bazama duboko iza fronta.
Veliki broj mobilnih vatrenih grupa duž ogromne teritorije zahteva hiljade ljudi, vozila, radara i posada koje bi inače mogle biti angažovane na drugim zadacima.
Jedan od konceptualnih odgovora koje razmatra ruska stručna zajednica dobio je naziv Tubus.
Za sada se ne radi o operativnom sistemu, već o predloženom bespilotnom presretaču mase oko 280 kilograma. Koncept predviđa konstrukciju letećeg krila od jeftinijih kompozita, sa sklopivim površinama i unutrašnjim cevima za smeštaj naoružanja.
Predloženi pogon činio bi dvotaktni klipni motor APD-80 snage približno 80 KS. Krstareća brzina procenjuje se na 160 do 180 km/h, uz mogućnost patroliranja između osam i deset sati.
Kao glavno naoružanje predložene su dve vođene rakete izvedene iz porodice S-8, uključujući S-8KOR ili laserski vođenu S-8L. Rakete bi se nalazile unutar trupa i lansirale iz cevastih spremnika.
Optoelektronski sistem sa laserskim daljinomerom i označivačem cilja trebalo bi da traži spore ukrajinske dronove poput Ljuti i teške noćne multirotorske letelice. Predloženi domet napada iznosio bi približno pet do sedam kilometara. Ideja predviđa i padobranski sistem za povratak letelice, kako bi se presretač koristio više puta.
Takva letelica još postoji na nivou koncepta, ali sama računica objašnjava pravac u kojem se razvija novi sloj PVO sa obe strane: platforma mora da bude dovoljno jeftina da satima čeka cilj, dovoljno jednostavna da se proizvodi u velikom broju i dovoljno vredna da ne bude potrošena zajedno sa svakim dronom koji obori.
