Španska enklava Seuta našla se pred najvećim migracionim udarom u svojoj novijoj istoriji nakon što je 30. i 31. jula 2026. godine iz Maroka u grad ušlo oko 49.000 ljudi. Većinu su činili mladi Marokanci, među kojima je bilo i maloletnika, dok su granične službe u jednom trenutku praktično izgubile kontrolu nad prilazima gradu.
Jedni su probijali ograde na kopnenoj granici, drugi su u velikim grupama ulazili preko plaža, dok su pojedinci pokušavali da doplivaju oko lukobrana Tarahal. Španija je rasporedila vojsku, pojačala policijske snage i uvela vanredne bezbednosne mere, ali je broj ljudi koji su pristizali bio veći od kapaciteta lokalne administracije.
Prihvatni centri, bolnice, policijske stanice i gradske službe našli su se pod ogromnim pritiskom u roku od nekoliko sati. Izvori povezani sa Civilnom gardom događaje su opisali kao „novi Zeleni marš“, povezujući masovni priliv sa marokanskom operacijom iz 1975. godine kojom je Španija prinuđena da napusti Zapadnu Saharu.
Poređenje je posebno uznemirujuće zato što se ne zasniva samo na broju ljudi, već na načinu na koji je granica iznenada ostala bez dovoljno efikasne kontrole sa marokanske strane. U španskoj javnosti zbog toga se pojavilo pitanje da li je reč isključivo o migracionoj krizi ili o organizovanom pritisku čiji je krajnji cilj promena statusa Seute.
Grad od 85.000 stanovnika preplavljen za nekoliko sati
Seuta ima oko 85.000 stanovnika, što znači da je u jednom danu u enklavu ušao broj ljudi jednak više od polovine njene ukupne populacije. Nijedna lokalna služba nije projektovana da prihvati takav priliv u tako kratkom periodu.
Masovni ulazak izazvao je zastoje na putevima, preopterećenje zdravstvenih ustanova i kolaps postojećih smeštajnih kapaciteta. Policija je pokušavala da registruje pristigle, razdvaja maloletnike od odraslih i spreči dalje nekontrolisano kretanje prema luci i centru grada.
Španske snage raspoređene su duž najugroženijih tačaka, dok su dodatne policijske jedinice upućene iz drugih delova zemlje. Glavni zadatak vojske bio je obezbeđivanje granice i ključne infrastrukture, bez ulaska u direktno sprovođenje migracionih procedura.
Deo ljudi vraćen je prema Maroku, ali je brzina ulaska daleko nadmašila mogućnosti identifikacije i deportacije. Prisustvo velikog broja maloletnika dodatno je otežalo odgovor, pošto španske vlasti prema njima imaju posebne zakonske obaveze.
Zašto Španci ponovo pominju Zeleni marš
Maroko je u novembru 1975. organizovao masovni prelazak oko 350.000 civila prema tadašnjoj španskoj Zapadnoj Sahari. Učesnici su predstavljeni kao nenaoružani građani koji mirno polažu istorijsko pravo na teritoriju, ali je njihovo kretanje bilo organizovano i podržano od marokanske države.
Madrid, suočen sa političkom krizom i poslednjim danima režima Fransiska Franka, nije želeo vojni sukob sa masom civila. Španija se ubrzo povukla, dok je Maroko uspostavio kontrolu nad većim delom Zapadne Sahare.
Današnje poređenje ne znači da je scenario potpuno isti. Marokanske snage nisu formalno prešle granicu, niti je Rabat objavio operaciju zauzimanja Seute. Sličnost se vidi u korišćenju velikog broja nenaoružanih ljudi kao sredstva za preopterećenje protivničkih institucija i stvaranje političkog pritiska bez klasične vojne intervencije.
Odsustvo ili naglo slabljenje marokanskih graničnih kordona omogućilo je desetinama hiljada ljudi da krenu prema enklavi. Takvo „otvaranje vrata“ Rabatu daje mogućnost da tvrdi da nije pokrenuo napad, dok Madrid istovremeno mora da angažuje vojsku i rešava humanitarnu katastrofu.
Seuta ostaje najosetljivija tačka između Španije i Maroka
Maroko ne priznaje španski suverenitet nad Seutom i Meliljom, koje smatra ostacima evropskog kolonijalnog prisustva u Severnoj Africi. Španija insistira da su oba grada sastavni delovi njene teritorije, sa istim statusom kao i ostale autonomne oblasti.
Seuta se nalazi na spoljašnjoj granici Evropske unije, ali njen geografski položaj i poseban režim kretanja čine je izuzetno ranjivom na migracioni pritisak. Svako popuštanje kontrole sa marokanske strane može u roku od nekoliko sati da proizvede krizu koju Madrid ne može lako da zaustavi bez upotrebe vojske.
Masovni priliv zato istovremeno predstavlja humanitarni problem, unutrašnju bezbednosnu krizu i geopolitički instrument. Rabat ne mora da pošalje vojnike prema ogradi da bi izvršio pritisak na Španiju, dovoljno je da privremeno prestane da zaustavlja desetine hiljada ljudi koji žele da pređu granicu.
Seuta je posle samo jednog dana dobila gotovo 50.000 novih ljudi, dok su španski vojnici ponovo raspoređeni na teritoriji koju je Maroko decenijama označavao kao svoju.
