Nemačke trupe su se ogorčeno borile u povlačenju, svesne bezizlaznosti situacije. Nije bilo više cilj očuvanje Trećeg rajha, već lični spas. Svi su žurili da ispune zapovest admirala Denica koji je već sedmog maja, u 01.35 naredio svim trupama da se što više izvuku iz sovjetske zone borbe i predaju se zapadnim saveznicima, po cenu nasilnog proboja bez obzira na potpisanu kapitulaciju. Mesto na kome su se borile oružane snage Vermahta bila je Kurlandija, oblast u zapadnom delu savremene Letonije.
Operacija je u istoriji poznata kao Kurlandski kotao, Kurlandska tvrđava, ali i Blokada kurlandske grupe. Sovjetskim trupama komandovali su generali Govorov i Bagramjan, budući maršali SSSR. Kurlandska grupa bila je ostatak Grupe armija Sever (Heeresgruppe Nord) čiji je prvi komandant na osnivanju bio Fon Bok (Moritz Albrecht Franz Friedrich Fedor von Bock ), a poslednji general-pukovnik Valter Vajs (Walter Weiss). Okruženje i blokada počeli su još ujesen 1944. godine po liniji Tukums-Liepaja i sprovodili su ih snage Prvog i Drugog Pribaltičkog fronta. Okruženje nije bilo kotao kakakv je bio staljingradski jer su Nemci imali pristup i komunikaciju s drugim jedinicama s mora. Pre bi se moglo reći da su Nemci bili sabijeni na širi prostor priobalja.
To je bila jedna od najdužih borbi na Istočnom frontu. Sastojala se iz više ofanzivnih operacija u trajanju od deset meseci. Od leta 1944. godine pa sve do osmog maja 1945. godine na tom prostoru vodile su se žestoke borbe tokom kojih su mnoga naselja više puta prelazila iz ruke u ruku. Cilj je bilo uništenje kotla, ali proboj linije fronta ostvaren je na samo nekoliko kilometara dubine. Pojedinačne borbe konačno su završene 23. maja 1945. godine kada je zarobljena poslednja nemačka vlada u Flensburgu (Flensburger Regierung odnosno Flensburger Kabinett, češće nazivan Regierung Dönitz). Od zvanične kapitulacije prošlo je pola meseca!
Obrazovanje kotla i prvi pokušaj blokade
Prvi pokušaj bio je pokrenut od strane Prvog i drugog Pribaltičkog fronta. Njihove komande preduzele su već u leto 1944. godine mere da blokiraju značajnu grupu armija Sever koja im je zadavala mnogo glavobolje i čija bi pojava pred Berlinom znatno otežala njegov pad. To se dogodilo tokom Šjauljajske operacije kada je 27. jula bio zauzet Šjauljaj (jedan od većih gradova na severu zemlje), a četiri dana kasnije i Elgava (nekada glavni grad Kurlandskog vojvodstva).
Drugi pokušaj usledio je ujesen iste godine tokom Memeljske operacije (odsecanje Grupe armija sever od Istočne Pruske) 10. oktobra 1944. godine. Tada su delovi 51. sovjetske armije izbili na Baltičko more severno od Palage. Tako je konačno Grupa armija Sever (16. i 18. armija) bila odsečena od Grupe armija Centar (Heeresgruppe Mitte). Tog dana su četiri sovjetske armije (Prva udarna, 61, 67. i Deseta gardijska) pokušale iz pokreta da zauzmu Rigu. Nemačka 16. armija pružila je žestok otpor, ali je istočni deo Rige napustila 13. oktobra, a zapadni dva dana kasnije, 15. oktobra. Tog trenutka površina ”kotla” bila je oko 15.000 km².
Nemačke trupe su imale vezu sa ostatkom snaga preko luka Liepaja i Ventspils. U toj grupaciji bilo je 250.000 vojnika i oficira podeljenih u dve armije. Opštu komandu imao je general-pukovnik Karl August Hilpert (Carl Hilpert). Čin je stekao prvog maja, a devetog maja je njegovo ime izašlo u poslednjem oglašavanju biltena Vermahta (Wehrmachtbericht) koji je izlazio svakog dana. S nemačke tačke gledišta i njihove vojne škole Kurlandski kotao prestavljao je mostobran (placdarm) a ne kotao u okruženju. Tehnički gledano, i to je bilo tačno. Linija sukoba počevši od 18. oktobra 1944. godine bila je duga čak 400 kilometara.
Pokušaji likvidacije kotla
- U prvi pokušaj proboja linije odbrane Sovjeti su krenuli 16. oktobra i operacija je trajala samo tri dana – do 19. istog meseca. To je učinjeno praktično u hodu, odmah posle formiranja kotla i oslobođenje Rige. Stavka je naredila Prvom i Drugom Pribaltičkom frontu da što pre likvidira kurlandsku grupu. Bolje od drugih deljstovala je Prva udarna armija koja se kretala priobaljem Riškog zaliva. Ona je 18. oktobra forsirala reku Lielupe i zauzela jedno manje mesto da bi već sledećeg dana bila zaustavljena na prilazima Tukumsa. Ostale armije nisu mogle da se probiju usled žestokog otpora Nemaca koji su čak na nekim mestima prešli u kontranapad.
- Druga bitka za Kurlandiju krenula je ubrzo i trajala je od 27. do 31. oktobra 1944. godine. Armije oba fronta tukle su se na liniji Kemeri – Liepaja. Pokušaji šest streljačkih i jedne tenkovske armije doveli su samo do taktičkih uspeha. Prvog oktobra došlo je do ofanzivne krize. Veliki deo žive sile i udarne tehnike bio je van stroja, a zalihe municije bile su iscrpljene.
- Sovjeti su morali da održavaju stratešku inicijativu jer povratka na statični frontovski rat više nije moglo biti. Treći pokušaj tekao je od 21. do 25. decembra 1944. godine, pri čemu su sovjetske snage koncentrisale udare na grad Liepaju. Prema nemačkim izvorima Sovjeti su u januaru na tom području izgubili oko četrdeset hiljada boraca i 541 tenk.
- Stavka je insistirala na stalnim napadima pa je usledio i četvrti pokušaj proboja fronta. On se zbio od 23. do 30. januara 1945. godine. Pribaltički front je angažovao Šestu gardijsku i 51. armiju s ciljem da preseče železničke linije na pravcima Priekule-Liepaja i Elgava-Liepaja koje su bile osnovni komunikacijski kapaciteti južno-liepajske grupe. Cilj je bio da joj se spreči prebacivanje u luku Liepaje. Ni u ovom naumu Sovjeti nisu uspeli. Nemci su uzak prostor, s odličnoim osloncem na morsku obalu kao prirodnu prepreku, relativno lako i organizovano branili. Stoga su u Stavki rešili da privremeno zaustave ofanzivna dejstva, utvrde pozicije na dostignutim linijama i pripreme se za dalje, odlučujuće napade.
- Peta bitka za Kurlandiju, poznata i kao Prijeukljska operacija trajala je od 20. do 28. februara. Drugi Pribaltički front dobio je zadatak da krene na Prijekulu, razbije nemačku grupaciju i zaposedne obalu reke Bartuva. Kako su Sovjeti pritiskali tako su Nemci ubacivali sveže rezerve drugog i trećeg ešelona, među kojima je bila i ”kurlandska vatrogasna ekipa”, 14. tenkovska divizija. Nemci su uspeli da zaustave proboj sovjetske armije i 28. februara operacija je sa sovjetske strane zaustavljena. Međutim, već uveče tog dana sastavi Šeste gardijske i 51. armije, ojačani 19. tenkovskim korpusom probili su odbranu protivnika u širini od 25 kilometara i krenuvši u dubinu od devet do dvanaest kilometara izašli na reku Vartava. Preliminarni cilj je bio ostvaren. Ali, razviti i koristiti taktički uspeh i pretvoriti ga u operativni probojem k Lijepaji (do koje je ostalo još 30 kilometara) Crvenoj armiji nije uspelo.
- Vremena za usporavanje više nije bilo. Uspesi operacije Bagration u leto 1944. godine otvorili su put Crvenoj Armiji i ništa više nije smelo da usporava put do Berlina pa ni ove, flankirane operacije. Od 17. do 28. osmog marta 1945. godine trajala je i šesta bitka za Kurlandiju. Nekoliko jedinica je uspelo brzo da probije nemačke položaje, ali su morale da zastanu zbog toga što su neki delovi snaga odbačeni. Tek 28. marta nekoliko opkoljenih sovjetskih jedinica uspelo je da se priključe glavnini snaga. Stavka je prvog aprila od rasformiranog Drugog Pribaltičkog fronta prebacila deo jedinica u sastav Lenjingradskog fronta. To su bile Šesta gardijska i Deseta gardijska armija, uz 15. vazdušnu armiju. Taj front preuzeo je zadatak da nastavi blokadu Kurlandske grupacije.Tada je već bilo jasno da će Berlin pasti pa je sovjetska komanda sve činila da bez mnogo žrtava savlada i trupe u okruženju koje su se tu borile još od leta protekle godine.
Kada je Nemačka kapitulirala Sovjeti su desetog maja krenuli u nov proboj i slamanje odbrane Kurlandije. Zauzeto je nekoliko naselja i zarobljene pojedine nemačke jedinice. U konačnom likvidiranju kotla učestvovale su: Prva i Četvrta udarna armija, Šesta i Deseta gardijska armija, 22, 42 i 51. armija i 15. vazduhoplovna armija sa ukupno 429.000 ljudi. Nemci su imali gotovo polovinu manje – u 30 divizija nepotpunog sastava našlo se oko 230.000 boraca. Sve vreme su tekle žestoke borbe, pa i trenutku objave kapitulacije. Ni na jednom delu fronta Crvena Armija nije mogla da se probije više od deset kilometara.
Zašto su se Nemci tako grčevito i dugo borili, kao da brane Berlin? Da li su ljudi osetili kraj rata ili su to bili fanatici posebne vrste? Razlog je u ranijem angažovanju tih trupa. One su direktno učestvovale u blokadi Lenjingrada, najvećoj pojedinačnoj tragediji nekog grada na Istočnom frontu. S pravom su očekivali da pripadnici Lenjingrafskog fronta neće imati mnogo milosti kada ih zarobe.
Kako se, konačno, završila ova epopeja?
Kada je proglašena kapitulacija, devetog maja predala se i Kurlandska grupa na čelu s generalom Hilpertom. Ona je tada imala oko 70.000 ljudi. U predvečerje devetog maja velika grupa Nemaca, do 20.000 ljudi, morem je prešla u obližnju Švedsku. Prve vesti o predaji Kuralndije u sovjetskim glasilima objavljene su tek 12. maja. Brojne, dobro naoružane nemačke grupe najpre su pokušale da se sakriju, a neke i da se probiju u Istočnu Prusku.
Preko 300 esesovaca je 22. maja 1945. godine sa znamenjem Šestog armijskog korpusa SS sa komandantom obergrupenfirerom SS Valterom Krigerom (Walter Krüger) pokušalo da se probije računajući da se posle toga prikrije u ratnom metežu. Crvenoarmejci su tu grupu sustigli i uništili, a njihov komandant se ubio. Mnoge jedinice su na svoju ruku pružale otpor sve do jula. Poslednji brodić sa odmetnicima stigao je na švedskog ostrvo Gotland 30. oktobra 1945. godine (!).
Sovjeti su zarobili 42 generala, 8038 oficira, 181.032 podoficira i vojnika. Pored toga, zarobljeno je i 14.000 litvanskih dobrovoljaca koji su služili kao hivi (Hilfswilliger). Na strani Crvene armije borili su se i pripadnici partizanskih jedinica, Pokreta za oslobođenje Litvanije i nemački antifašisti. Očigledno je bila reč o bespoštednoj, više nego ogorčenoj borbi zasićenoj mržnjom, ali i strahom od osvete. Samo od 16. februara do devetog maja 1945. fodine poginulo je nešto preko trideset hiljada pripadnika Crvene armije uz preko 130.000 ranjenih. Ako se neko još uvek pita ili dvoumi o karakteru odnosa baltičkih država prema Rusiji, neka povremeno pogleda i ovakve tekstove. Sve je istorija odavno zabeležila i objasnila.
