Decenijama se u literaturi i javnosti povremeno aktuelizuje tvrdnja da je Crvena armija namerno stala pred Varšavom čime je omogućila Nemcima ne samo da uguše ustanak već i da razore grad, likvidirajući masu nedužnog stanovništva. Pogledajmo šta kažu činjenice, one koje nisu ustuknule pred subjektivnim ocenama i manipulacijama.
Prvog avgusta 1944. godine počeo je Varšavski ustanak (Powstanie warszawskie) koji je organizovala i povela Armija Krajova (Armia Krajowa, Domovinska armija). Ustanak je podržala vlada u izgnanstvu. Ona je imala dva cilja: vojni – da protera Nemce i politički – suprotstavljanje sovjetskoj politici prema Poljskoj. Ustanici su bili ubeđeni da je kucnuo čas jer je ishod rata bio vidljiv. Nemci su se povlačili, a Crvenu armiju niko nije mogao da zaustavi u zauzimanju cele poljske teritorije.
Političko-vojna procena bila je da je to poslednji momenat da se inicijativa uzme u svoje ruke i da se Poljaci oslobode, što bi bio veliki kapital u neizvesnim pregovorima sa Sovjetima. Ali, da je umesto političko-vojne najpre urađena vojno-politička procena sigurno bi se došlo do drugih zaključaka. Tako je prvog avgusta u 17 sati počeo ustanak u samoj Varšavi. Nisu samo Sovjeti i Nemci bili meta ustanika. Oni su bili i protiv Poljskog komiteta nacionalnog oslobođenja (Polski Komitet Wyzwolenia Narodowego – PKWN), prosovjetskog tela formiranog neposredno pred ustanak, a ustanici su želeli i da iskažu svoje neslaganje s politikom zapadnih saveznika.
Vojna situacija pred ustanak
Sovjeti su nezadrživo nastupali, bez kalkulacija. Oni su razmišljali vojnički i nisu otezali u svojim namerama. Nemačka se našla u bezizlaznoj situaciji: borila se na tri fronta – u Italiji, Francuskoj i protiv Sovjeta. Crvena armija je 23. juna krenula u masovni frontalni napad i Nemci su morali da se povlače. Glavni cilj te faze bio je izlazak Crvene armije na pojas Visla-Narev. Visla (polj. Vistula, nem. Weichsel) je najveća i najduža poljska reka, a Narev (belor. Нараў, polj. Narew) je velika reka u zapadnoj Belorusiji i severoistočnoj Poljskoj.
Nemci su brzo prebacili sveže snage na taj deo ratišta slabeći druge grupe armija. Posle teških ofanzivnih borbi Prvi ukrajinski front je 29. jula forsirao Vislu u reonu Sandomira, 180 kilometara jugoistočno od Varšave. Snage 69. armije su od 29. jula do prvog avgusta forsirale Vislu kod Pulava, grada na jugoistoku Poljske. Na frontu širine 25 kilometara zauzeli su tri taktička mostobrana, svaki dužine tri do četiri kilometra i dubine do dva kilometra.
Poslednjeg dana jula Prva poljska armija odbijena je pri pokušaju forsiranja Visle. Prednji kraj Osme gardijske armije pod komandom Čujkova, tada general-pukovnika, prvog avgusta je forsirao Vislu i učvrstio se na levoj obali u reonu Magnuševa, samo šezdeset kilometara južno od Varšave.
Sovjeti su tokom operacije Bagration napredovali oko 600 kilometara praktično uništivši grupu armija Centar. To je imalo svoju cenu. Pešadija je zaostala a tehnici je su bili potrebni neophodni servis usred zamora materijala i popune. Železnica je bila različitog koloseka, mostovi porušeni, a starešinski kadar značajno proređen tokom ofanzive. Sve to dovelo je do tzv. kulminacije ofanzive, kada je trebalo zastati kako se ne bi kompromitovao postignuti rezultat. U vojnoj teoriji to je trenutak kada armija mora da uspori kako ne bi izgubila sposobnost za dalje uspešno napredovanje. Napredak tim tempom zamorio je i iscrpio Crvenu armiju.
To potvrđuju i sovjetski i nemački izvori. Ti isti izvori potvrđuju još nešto: Hitler je (kasno) naučio lekciju iz operacije Bagration, pa je rešio da što više oteža Sovjetima položaj, računajući na diplomatske igre sa Zapadom. Glavne snage Druge armije uspele su da izbegnu opkoljavanje i uništenje pa su se povukle severoistočno od Varšave. Namera je bila da se po svaku cenu zadrži glavni grad Poljske.
Šta je kod Sovjeta izazivalo podozrenje? Sovjetska obaveštajna služba je još 12. oktobra 1943. godine došla do podatka kako je Generalni štab Poljske u Londonu uz odobrenje vlade povukao potez od kog se nije očekivalo ništa dobro. U domovinu su poslali visokog opunomoćenika sa instrukcijama za pružanje otpora Crvenoj armiji kada ona stupi na poljsku teritoriju. U skladu s tim uputstvima Armija Krajova trebalo je, navodno, ”da vodi bespoštednu borbu protiv sovjetskog partizanskog pokreta u Zapadnoj Ukrajini i Zapadnoj Belorusiji i da se pripremi za opšti ustanak u tim reonima kada u njih dospe Crvena armija”. Bio je to podatak koji nijedna armija ne bi ignorisala.
Šta se događalo s Nemcima? Kada su se povukli na bezbedno rastojanje, nisu gubili vreme, već su se prestrojili i reorganizovali. Do Varšave su privučene respektabilne snage: 19. tenkovska divizija, SS divizija ”Viking”, SS divizija ”Mrtvačka glava” (Totenkopf), divizija ”Herman Gering” i druge oklopne i mehanizovane jedinice. Angažovane su i nacističke formacije drugih zemalja, pre svega Holandije. Na prelazu iz jula u avgust kod Radzimina i Volomina Nemci su iznenadili Treći tenkovski korpus Crvene armije nanevši mu veliki gubitke i sovjetsko napredovanje je praktično stalo kako bi se snage stabilizovale. To je vojnička činjenica. U činjenice spada i Visla koja je veoma ozbiljna vodena prepreka. Na njoj su Sovjeti dodatno usavršili svoje desantne postupke koje su kasnije koristili pri forsiranju drugih velikih reka.
Politika i njene igre
Nezavisno od vojne situacije koja nikad nije mogla idealno da se sprovede, Staljin je odlično znao ko je organizovao ustanak. To su bile snage odane londonskoj vladi, dakle ne komunisti, već budući politički protivnici. Pažljivim istraživanjem Katinskog masakra utvrđeno je da su Sovjeti već tada probrali i ostavili u životu podobne Poljake za formiranje prosovjetske vlasti kada za to dođe vreme. Staljin nije imao politički interes da Armija Krajova ponese oreol oslobodioca i to se može videti u mnoštvu dokumenata.
Da li je, nezavisno od toga, on mogao da pomogne ustanicima? U avgustu, kada je buknuo ustanak, to je bilo nerealno. Bez mostova, forsiranje velike reke uz jaku nemačku odbranu bilo bi samoubistvo, a cena bi bila ogromna. Međutim, ono što se Sovjetima zaista može prigovoriti jeste sledeće: mogli su ranije dozvoliti zapadnim avionima korišćenje sovjetskih aerodroma, pojačati snabdevanje iz vazduha, koordinirati dejstva s ustanicima. Varšava je bila u dometu artiljerije i avijacije, ali bi bez pouzdane veze postojala velika opasnost od dejstva po saveznicima. To pitanje ostaje jedna od najčešćih zamerki sovjetskom rukovodstvu. Pri tom su i mostobran koji je formiran kod Prage mogli značajnije pojačati čime bi stvorili realnu pretnju za Nemce. Kada je Staljin dozvolio korišćenje svojih aerodroma, ustanak je već bio praktično slomljen.
Ni Zapad se nije u ovoj situaciji pokazao u najboljem svetlu. Britanci jesu podržali ustanak, ali su ih u tome ograničili vazdušni gubici. Preko Nemačke bilo je nemoguće dostavljati pomoć, Italija je takođe bila daleko, a i ono što je bacano uglavnom je završavalo u rukama Nemaca. Ni njihova uloga nije bez kontroverzi.
Zaboravlja se pri tom sovjetski pokušaj u septembru, pa čak i prećutkuje. Sredinom septembra jedinice Prve armije Poljske (Berlingova armija), koje su bile pod sovjetskom komandom, pokušale su prelazak Visle. Rezultat je bio poražavajući. Njemu je doprineo i ograničeni obim angažovanja sovjetskih snaga. Oni su iz propagandnih pobuda prepustili ”crvenim” Poljacima da oslobode svoj glavni grad i da se tako proslave; to je otvorilo istorijsku mogućnost za stalne tvrdnje kako politička volja Sovjeta nije pratila vojne napore.
Kada se sve uzme u obzir, očigledno je da su ustanici ostali sami. Ustanak je ugušen posle 63 dana ogorčenih borbi, drugog oktobra, predajom. Tokom borbi ubijeno je najmanje 150.000 mirnih građana Varšave, a nekada najlepši evropski grad sravnjen je sa zemljom. Varšava je oslobođena tokom velike ofanzivne operacije Visla – Odra 17. januara 1945. godine. Posle rata sovjetski i poljski istoričari svu odgovornost svalili su na emigrantsku vladu i komandu Armije Krajove koja je požurila da uzme vlast pre dolaska Crvene armije, brzopleto procenivši trenutak za ustanak. Sa svoje strane zapadne kolege tvrdile su upravo suprotno i tu je započela višedecenijska rašomonijada koja to i nije trebalo da bude. No, u Hladnom ratu sve je bilo dozvoljeno.
Šta kažu nemački istoričari?
Nemački dnevnici operacija (Kriegstagebücher) potvrđuju sve vojne aspekte koje smo naveli, ali sve tri strane imaju i svoja ”slepa mesta” o kojima ne govore rado. U proceni ovih događaja posebno se izdvajaju mišljenja dr Jekaterine Mahotine (Екатерина Ильинична Махотина), Ruskinje iz Lenjingrada, koja predaje na Bonskom univerzitetu kao ekspert za istočnonemačko pitanje i dr Jorga Hancenmilera (Jörg Ganzenmüller), redovnog profesora fakulteta u Jeni i predsednika upravnog odbora fonda ”Etersberg” (prvobitno ime ogromnog logorskog kompleksa u Buhenvaldu).
Oni su saglasni u tome da je odluka o ustanku prebrzo doneta – ubrzo pošto je Crvena armija zauzela Pragu, jedan od reona Varšave. Mnogi poljski istoričari su u tome saglasni smatrajući da bi se nepodizanjem ustanka izbegle ogromne žrtve i razaranja. Postoje, prema istraživanjima Jorga Hancenmilera, nepobitni dokazi da su Armija Krajova i Crvena armija odlično sadejstvovale, kada su koordinirale svoja dejstva. To se posebno odnosi na oslobođenje velike otporne tačke, glavnog grada Litvanije Viljnusa.
Ustanici su kapitulirali ne samo zato što nisu imali dovoljno pomoći. Mnogo razloga je bilo za neuspeh. Najpre, Nemci su Poljake smatrali nižim bićima i već od 1939. godine su s neviđenom surovošću postupali prema njima. Poznato je da je procentualno najveće žrtve Drugog svetskog rata ponela upravo Poljska. Zbog ”ratne magle” i nejasnog stanja na ratištu, Sovjeti nisu mogli znati gde da dostavljaju pomoć, niti kome će ona pasti u ruke. Kada su počeli da je dostavljaju, ona više nije imala smisla. Ustanak nije postigao ni vojne ni političke ciljeve. Nemci bi vrlo verovatno i bez ustanka razorili Varšavu i pobili sve što im se našlo pred cevima. Upravo na Poljskoj je Hitler temeljno ispitao taktiku spržene zemlje.
