Ova operacija nosi simboličan, mada u suštini neprikladan naziv. Na engleskomto znači mahnit, pomaman, čak i očajnički potez u nedostatku drugog rešenja. Posmatrajući ukupne napore da se poboljša efikasnost napada na strateške ciljeve širom Nemačke i na teritorijama njenih saveznika, američko vazduhoplovstvo iskoristilo je klimu dogovora velike trojke i pokrenulo operaciju. Reč je o celonoćnim naletima strateške bombarderske avijacije SAD na Južnu Nemačku, ali i neke centralne delove sa istočne strane, na okupiranim teritorijama.
Za razliku od uobičajenog načina napada (dolazak nad cilj/bombardovanje/vraćanje u bazu) ovde je primenjen postupak za koji se retko slože svi uslovi: poletalo se s jedne teritorije, maksimalno bi se iskoristio dolet, i sletalo na drugu, savezničku teritoriju. To su operacije zaista visokog rizika, ali teške za gonjenje jer se eskadrile nisu vraćale uobičajenim putevima, a ni presretački kapaciteti Nemaca nisu bili dovoljni. Poletalo se iz baza u Engleskoj, južnoj Italiji i Sovjetskom Savezu.
Osnovna ideja
Amerikanci su već početkom napada Sila osovine na Sovjetski Savez počeli da razrađuju i tu mogućnost. Britanija je dobila vazdušnu bitku, pa su njeni aerodromi mogli biti iskorišćeni. Posle objave rata Japanu aktivno je razrađivana i mogućnost napada na tu zemlju iz Sibira. Međutim, Sovjetski Savez je imao mnogo veće brige nego što je to iko očekivao. Cela 1942. godina prošla je u stabilizovanju situacije. Prvi zvanični pregovori i usaglašavanje tehničkih detalja usledili su tek u oktobru 1943. godine kada je strateška inicijativa na Istočnom frontu prešla na stranu Sovjeta, pri čemu se čekalo na dugo obećavano otvaranje Drugog fronta.
Opšti stav saveznika bio je zasnovan na američkom optimizmu i moći vojno-industrijskog kompleksa koji je izbacivao s traka do tada neviđen broj izvanrednih letelica. On je bio utemeljen na mišljenju da će bombardovanje i uništavanje ključnih privrednih objekata (zavoda, rafinerija, elektropostrojenja, transportnih čvorova) biti ključ pobede. Sada znamo da ono jeste bilo važno; međutim, znamo i to da je privreda Nemačke svoj vrhunac imala upravo u završnim godinama rata.
Ispostavilo se da su mnogo veću štetu naneli taktički napadi lovaca – bombardera koji su omogućili saveznicima da kopnenim snagama lakše savladaju Nemce. U Kazablanki su Čerčil i Ruzvelt na sastanku koji je trajao od 14. do 24. januara 1943. godine usaglasili direktivu kojom je naređeno strateško bombardovanje kojim će se slomiti privredni potencijal, ali i borbeni duh Nemaca. Krajem novembra iste godine u Teheranu Ruzvelt je u prisustvu svog sina Eliota, potpukovnika obaveštajne službe USAAF, lično predložio Staljinu baziranje i prisustvo američkog kontingenta na teritoriji SSSR.
Osnovna ideja bila je jednostavna: poletalo bi se iz Velike Britanije i Italije, tuklo po Nemcima i istočnoevropskim saveznicima Sila osovine i zatim sletalo na teritoriju Sovjetskog Saveza. Zadatak bi, dakle, bio obavljan preletom. Kod Sovjeta bi se avioni natankovali, naoružali i ponovili postupak, ali u obrnutom smeru. Bila je to nova dimenzija strateškog bombardovanja. Dodatni razlog već smo objasnili u tekstu koji govori o angažovanju lovca P-51 na nemačkom nebu. Staljin se načelno tim saglasio.
Tada je komandant USAAF general Henri Arnold (Henry Harley “Hap” Arnold), jedan od američkih najviših oficira s ekvivalentom zvanja maršala, predložio Staljinu da primi 300 do 400 bombardera B-24. Pri tom je naglasio da će sovjetski piloti morati da prođu relativno dug period obuke na teritoriji SAD. Sovjeti nisu imali interes u tome jer su već imali razvijenu frontovsku avijaciju koja im je bila daleko potrebnija, pa je Staljin ljubazno odbio taj predlog.
Plan operacije Frentik (ona se u početku zvala ”Bejzbol”) predviđao je stalno baziranje tri grupe teških bombardera na sovjetskoj teritoriji; međutim, Amerikanci su uspeli da isposluju saglasnost za razmeštaj relativno malog kontingenta od 1300 ljudi. Tokom operacije koja je trajala od drugog juna do devetog septembra 1944. godine pod udarom su se našla 24 cilja koja su bila do tada nedostižna za američku avijaciju. Bombardovanje nekih ciljeva poletanjem sa svoje teritorije Sovjeti Amerikancima nisu dozvolili.
Samo bombardovanje vojno-industrijskog kompleksa nije bilo jedini cilj. Amerikanci su računali sa sledećim zadacima:
- Iznenaditi presedanom neprijatelje i steći iskustvo bombardovanja ciljeva u Japanu, kada mu Sovjetski Savez bude objavio rat.
- Naći najbolji model za saradnju i jačanje poverenja s komunističkim saveznikom zbog posleratnog razvoja događaja.
- Steći iskustvo i saznati nešto novo u oblastima kakve su meteorologija, osmatranje i predviđanje vremenskih pojava i vazdušni transport sa stanovišta velikih logističkih zahvata.
Amerikanci nisu ništa čekali, pa su, od trenutka kada je u februaru 1944. godine Sovjetski Savez odobrio operaciju, smesta počeli da razmeštaju i dovlače sredstva i ljude. Razmenjeni su oficiri za vezu, prevodioci, stvorena komunikacijska logistika i počeli su da stižu prvi pripadnici zemaljskog personala. U Poltavi je organizovano sedište novoformirane Istočne komande USAAF (USAAF Eastern Command) na čelu sa generalom Alfredom Keslerom (Alfred Kessler). Ono je bilo u obavezi da deluje paralelno s novom američkom vojnom misijom u Moskvi koju je predvodio general Džon Dina (John R Deana).
Teška oprema i drugi ratni materijal stigao je preko luka u Murmansku, Arhangelsku i Bakuu (iz Irana, kroz Kaspijsko more). Reč je o velikim količinama i rutama koje su bile pod stalnim udarom nemačkih podmornica; gotovo sve trebalo je prebaciti iz SAD, od visokooktanskog benzina do metalnih rešetkastih segmenata, panela, kojima su Amerikanci brzo sklapali poletno-sletne staze čak i na teško pristupačnim terenima. Transportna avijacija je obavila 42 leta u toku priprema odobrenih aerodromskih površina, a potom dva leta nedeljno radi tekućeg dotura potreba. Do juna 1944. godine na taj način je prebačeno oko 450 ljudi i dostavljeno više od 16 tona ratnog materijala.
Usledile su probe borbene upotrebljivosti; delegacija USAAF koju je predvodio general Frederik Anderson u pratnji Eliota Ruzvelta mogla je konačno američkom predsedniku saopštiti da su spremni za dejstva uključujući i eventualno preusmeravanje napada na Japan. Taj deo oni još uvek nisu javno saopštavali Sovjetima. S druge strane, ni Staljinovi obaveštajci i diplomate nisu bili naivni, pa je američka strana dobila mnogo manje nego što je prvobitno planirala. Englezi u ovoj operaciji nisu učestvovali jer su smatrali da je toliko poverenje u Sovjete nerazumno. Očigledno je da je takva vrsta ”poverenja” postojala i sa sovjetske strane.
Sovjetski stratezi su imali i drugi, vojni argument. Oni jednostavno nisu bili ubeđeni u visoku efektivnost takvih napada pa su u RV SSSR strateški bombarderi imali veoma skromnu ulogu. Ispostavilo se da su bili u pravu. Drugog februara 1944. godine kada je Staljin A. Harimanu saopštio kako je saglasan da operacija počne, već se nazirao predvidiv kraj Drugog sv. rata. Zašto su Sovjeti pristali na to, za njihove pojmove, vojnički neracionalno bahaćenje?
Istorija potonjih događaja svedoči nam da su oni umeli odlično da iskoriste sve ono što su videli kod Amerikanaca. Kada bi neki avion pao u povratku, gotovo trenutno bi ga analizirali. Tako su domaći inženjeri došli do mnoštva važnih ”sitnica” i detalja, između ostalog i do veoma naprednog bombarderskog nišana Norden (Norden bombsight Mk XV). Ni Američki obaveštajci nisu mirovali. Ova operacija bila je za njih bunar informacija o rutini Sovjeta, nivou razvoja infrastrukture, tehnologije, procedura i standarda.
Baze
Staljin je odobrio korišćenje 200 bombardera sa šest aerodroma. Počelo se sa kompletiranjem aerodroma da bi, končano, formirane samo tri baze:
- Poltava (№ 169, centralna Ukrajina) pod komandom A.R. Perminova (Александр Романович Перминов).
- Pirjatin (Пирятин) oko 200 kilometara zapadno od Poltave.
- Mirgorod (Миргород), 100 kilometara severozapadno od Poltave.
Amerikanci su tim aerodromima dali kodna zvanja Station 559, AAF-560 i AAF-561. U Poltavi i Mirgorodu bili su bazirani teški bombarderi B-24 i B-17, a u Pirjatinu su se nalazili lovci za pratnju P-51 i P-38.
Amerikanci su gunđali da su aerodromi daleko od linije fronta i bez obzira na sve građevinske napore, jedva da su bili prilagođeni baziranju teških bombardera. Sovjetska infrastruktura nije odgovarala američkim standardima, a prolećna rasputica (kaljuga kakva kod nas ne postoji i nema ime) aerodrome je ostavljala u dubokom blatu. Pri tom su Nemci povlačeći se razorili poltavski aerodrom koji je bio jedan od najvećih u SSSR, a dodatno su zagorčali život neprijatelju vrlo složenim miniranjem radio-minama. Nije to bio jedini problem. Život je u bazama morao da teče svakodnevno, s mnoštvom problema mirnodopskog karaktera (voda, struja, snabdevanje, putevi, sanitarni problemi, lečenje, itd), a sovjetska birokratija se trudila da opstruira Amerikance koliko god je to smela i mogla.
Tokom noćnog napada koji je izvršen u junu 1944. godine Nemci su dokazali Amerikancima da se ne nalaze daleko od linije fronta.
Bombarderi He-111 pratili su prikriveno jedne noći na bezbednom rastojanju američku eskadru u povratku i utvrdili položaj baza. Po drugim izvorima, oni su već znali gde se one nalaze. Tako su noću 22. na 23. juni Nemci izvršili operaciju ”carić” (Zaunkönig) tokom koje su napali Poltavu (22.VI) a zatim i Pirjatin i Mirgorod (23. VI). U napadima su učestvovali He-111 i Ju-88 iz borbenih grupa 4, 53, 55 i 27 koje su bile bazirane u reonu Minska. U operaciji su učestvovali i avioni Mađarske.
Nemci su imali ”dobru berbu”. Od 73 aviona 47 je bilo potpuno uništeno, a veći deo ostalih značajno oštećen i to je bio jedan od najvećih gubitaka RV SAD u istoriji. Tri dana posle tog napada samo devet aviona B-17 bilo je spremno za dalju akciju. Ljudski gubici bili su zanemarljivi – jedan poginuo, jedan teže i nekoliko lakše ranjenih. Sovjeti su izgubili 15 aviona Jak 9, šest Jak-7, tri školsko-trenažna, jedan hoker hariken i jedan DC-3 za prevoz komandnog sastava. Poginulo je nekoliko desetina sovjetskih ”plavaca” iz zemaljskog sastava koji su pokušavali da ugase avione. Deo ranjenih nastradao je od mina-zamki koje su Nemci usput raspršili. Može se reći da su Nemci veoma temeljno i posvećeno obavili ovu operaciju.
Da li se isplatilo?
Ukupno je sa sovjetske teritorije obavljeno petnaest velikih napada uz mnoštvo manjih, demonstracionih kojim su odvlačili pažnju neprijatelja. U glavnim napadima letela je formacija s više od 100 bombardera uz odgovarajuću lovačku pratnju. Ciljevi su bili u Mađarskoj, Rumuniji, Nemačkoj, zapadnoj Ukrajini, Poljskoj. Bombardovanja su bila veoma efikasna, uz vrlo mali broj gubitaka. Nemačka lovačka avijacija nije mogla da stigne svuda jer se u to vreme borila da zaštiti više frontova, pre svega na zapadu, ali i na severu, u oblasti Baltika, gde su se nalazili važni raketni centri, itd.
Već u septembru 1944. godine operacija više nije imala svrhu kako sa stanovišta deklarisanih ciljeva obeju strana, tako i stečenih iskustava. Cela Istočna Evropa bila je već pod snagama Crvene armije, dok su Amerikanci osvajanjem Marijanskih ostrva našli drugi način da bombarduju Japan.
Operacija “Frentik” ostala je upamćena kao jedan od retkih trenutaka u kojima su dve buduće supersile pokušale da vode zajednički rat sa iste teritorije. Ono što je 1944. izgledalo kao početak dugoročne vojne saradnje, već godinu dana kasnije postalo je istorijska epizoda koju je zasenio Hladni rat.
