Zapadna ratna industrija ponovo se okreće starom receptu: kada klasične fabrike naoružanja ne mogu da proizvedu dovoljno raketa, dronova i municije, u posao se uvlače automobilski giganti. General motors (GM) u SAD i Reno u Francuskoj ulaze u odbrambenu proizvodnju, jedan kroz komponente za rakete Patriot i THAAD, drugi kroz masovnu proizvodnju francuskih dronova-kamikaza Toutatis.
Na prvi pogled, to su dve odvojene industrijske vesti. U stvarnosti, reč je o istom simptomu. Zapadne zalihe posle Hladnog rata nisu projektovane za dugotrajan rat visokog intenziteta. Političari su godinama govorili o „spremnosti“, ali su arsenali pokazali mnogo suroviju sliku: skupe rakete troše se brže nego što se proizvode, a odbrambena industrija nema dovoljno kapaciteta da prati tempo modernog sukoba.
Frank Sent Džon, glavni operativni direktor Lockheed Martina, pokušao je da tu promenu predstavi kroz poređenje koje zvuči gotovo apsurdno: šta imaju zajedničko protivraketna raketa THAAD i Korveta, kultni sportski automobil General Motorsa? Prema njegovim rečima, oba su visokoinženjerski proizvodi, oba nastaju kroz precizne procese, imaju složene lance snabdevanja i mogu se proizvoditi masovno.
Tom rečenicom je praktično ozvaničen ulazak General Motorsa u novi talas američke ratne proizvodnje.
Povratak fabrike automobila u vojnu logiku
Istorija ovde nije slučajna. Tokom Drugog svetskog rata, automobilske kompanije bile su duboko uvučene u proizvodnju oružja. Mitsubishi i Toyota u Japanu, Volkswagen i Daimler-Benz u Nemačkoj, Renault u Francuskoj, Rolls-Royce u Velikoj Britaniji, Fiat u Italiji, Ford, General Motors i Chrysler u SAD proizvodili su vojne kamione, avionske motore, municiju, oklopna vozila, tenkove i druge ratne sisteme.
Posle rata, većina njih vratila se civilnoj proizvodnji. Današnja situacija pokazuje da se ta granica ponovo briše. Rat u Ukrajini, zatim rat između SAD i Irana, otvorili su pitanje koje se više ne može sakriti iza vojnih saopštenja: koliko dugo Zapad zaista može da vodi sukob visokog intenziteta ako se oslanja na skupe, sporo proizvedene projektile?
Materijal navodi da je rat SAD i Irana trajao samo 40 dana, ali je potrošnja raketa bila dovoljno velika da ogoli dubinu problema. Tokom operacije „Epski bes“, koja je počela 28. februara 2026, američka vojska je, prema procenama CSIS-a, u ogromnom obimu koristila krstareće rakete, presretače i precizno oružje.
Od oko 3.100 raketa Tomahawk lansirano je više od 1.000, gotovo trećina zaliha. Od oko 400 presretača THAAD korišćeno je između 190 i 290. Patriot je pretrpeo još veći pritisak: od 2.500 presretača lansirano je između 1.060 i 1.430. Rakete SM-3 i SM-6 takođe su pretrpele velike gubitke, sa više od 250 potrošenih SM-3 od 400 raspoloživih i između 190 i 370 SM-6. Krstarećih raketa JASSM upotrebljeno je više od 1.100 od ukupno oko 4.000. Novi PrSM, koji je pre rata brojao manje od 100 komada, izgubio je između 40 i 70 raketa.
Sama potrošnja THAAD presretača, čija se cena procenjuje na 12 do 15 miliona dolara po komadu, znači da su milijarde dolara nestale za nekoliko nedelja. Još važnije, ispraznjen je deo raketnog štita namenjen azijskim partenerima.
Pitanje postaje neprijatno: ako je najveća vojna sila sveta za 40 dana sukoba, bez kopnene invazije, potrošila trećinu do polovinu kritičnih vođenih raketa, kako bi izdržala dug rat protiv ravnopravnog protivnika poput Kine ili Rusije?
Tramp aktivira industrijsku mobilizaciju
Odgovor Vašingtona je industrijska mobilizacija. Lockheed Martin i General Motors su 16. juna objavili saradnju na jačanju američke odbrambene industrijske baze, pod pokroviteljstvom Ministarstva rata SAD. Istog dana predsednik Donald Tramp aktivirao je Zakon o proizvodnji u odbrambenoj industriji iz 1950. godine.
U predsedničkom nalogu navodi se da postoje uslovi koji predstavljaju neposrednu pretnju nacionalnoj odbrani. Kao ključni problemi pomenuti su sistemska ograničenja u proizvodnji municije, krhki lanci snabdevanja i uska grla koja mogu potkopati sposobnost SAD da proizvode i prošire dostupnost potrebnih raketa i opreme.
General motors bi trebalo da preuzme proizvodnju masovno proizvedenih komponenti kako bi pomogao Lockheed Martinu da u narednim godinama utrostruči ili učetvorostruči proizvodnju raketa PAC-3 MSE za Patriot i presretača THAAD. Taj proces ide preko Saveta za ubrzanje proizvodnje municije, osnovanog 2025. godine.
Za saveznike SAD, ovo nije samo američka industrijska vest. Zapad se snažno oslanja na Patriot, naročito na PAC-3 presretače. Ako su SAD u jednom kratkom ratu potrošile skoro polovinu zaliha Patriot raketa, onda svaki saveznik koji sada želi nove presretače ulazi u red čekanja koji se meri godinama. To pogađa i evropske članice NATO-a, uključujući Atinu, ali i sve zemlje koje se oslanjaju na američku protivvazdušnu i protivraketnu odbranu.
Renault i Thales prave francuski baraž dronova
Sa druge strane Atlantika, Francuska ulazi u sličnu logiku, ali kroz dronove. Reno je objavio strateško partnerstvo sa Talesom, prema kojem će u jednoj od svojih fabrika preuzeti proizvodnju municije za lavirajuće letenje, odnosno dronova-kamikaza Toutatis.
Plan je oštar: proizvodnja treba da dostigne 1.000 jedinica mesečno od sledeće godine, uglavnom za strana tržišta. Do sada je Tales proizvodio samo oko 100 dronova Toutatis godišnje, manje od deset mesečno. Skok na 1.000 mesečno znači prelazak iz laboratorijsko-serijskog režima u pravu ratnu industrijalizaciju.
Toutatis je dron kratkog dometa, otporan na elektronsko ometanje, sposoban da neutrališe oklopna vozila. Reno i Tales najavljuju zajednički razvoj i masovnu industrijalizaciju ovog sistema, uz poruku da se kombinuju odbrambena tehnologija Talesa i industrijska snaga Grupe Reno, radi stvaranja konkurentne francuske industrije dronova usklađene sa zahtevima „ratne ekonomije“.
Francuski predsednik Emanuel Makron već je revidirao odbrambenu doktrinu u pravcu „économie de guerre“, odnosno ratne ekonomije. Razlog je jednostavan: evropske zemlje su kroz rat u Ukrajini shvatile da njihove zalihe municije, raketa i dronova nisu dovoljne za duži sukob. U francuskom slučaju, u materijalu se navodi procena da bi municija u sukobu sa Rusijom mogla da ponestane za manje od nedelju dana.
Renault ima ono što vojna industrija nema dovoljno: robotske montažne linije, iskustvo u masovnoj proizvodnji, logistiku i sposobnost da iz civilne fabrike napravi pogon za serijsku proizvodnju. Zato se njegova fabrička infrastruktura sada pretvara u vojni resurs.
Istovremeno, Reno radi i na programu Horus, dronu dugog dometa, sa ciljem da se od sledeće godine proizvodi 600 jedinica mesečno. To pokazuje da francuska ambicija nije ograničena samo na kratkodometni Toutatis, već na stvaranje šireg dronskog portfolija za ratnu ekonomiju.
Ratna ekonomija umesto salonskih strategija
Povratak Dženeral motorsa i Renoa u vojnu proizvodnju pokazuje da Zapad više ne može da vodi ratnu politiku oslanjajući se samo na male serije skupih sistema. Patriot, THAAD, Tomahavk, JASSM, dronovi-kamikaze, presretači i precizne rakete ne troše se u promotivnim količinama. Troše se masovno, brzo i brutalno.
Automobilska industrija ne ulazi u ovaj sektor zato što je rat postao tehnološki elegantan, već zato što je proizvodnja postala glavni problem. Ko ne može da proizvodi dovoljno brzo, gubi tempo. Ko ne može da obnavlja zalihe, zavisi od političkih pauza, redova čekanja i praznih skladišta.
Zato današnje poređenje THAAD-a i Korvete nije samo marketinška dosetka Lockheed Martina. To je priznanje da se ratna industrija vraća modelu u kojem civilni giganti postaju deo vojne mašine. Reno sa Tutatisom i Horusom, Dženeral motors sa Patriotom i THAAD-om, ulaze u isti proces: pretvaranje civilne proizvodne moći u oružje za sukobe koji troše municiju brže nego što su zapadne vlade želele da priznaju.
Zapadni političari sada govore o ratnoj ekonomiji jer ih je realnost stigla. Arsenali su tanki, lanci snabdevanja krhki, proizvodne linije prespore, a ratovi koje sami opisiju kao egzistencijalne traže hiljade dronova, hiljade presretača i industriju koja više ne radi u mirnodopskom ritmu.
Amerika je presusila nakon samo prvih mesec dana, a kako bi ona ratovala protiv Rusije koja je od Irana deset puta veca i Rusija ima armiju deset puta jacu od iranske?