Američko Ministarstvo odbrane razmatra plan koji bi mogao da vrati bombarder B-1B Lancer u nuklearnu igru, gotovo tri decenije nakon što je ta uloga uklonjena iz njegove službene konfiguracije. Reč je o avionu koji je tokom Hladnog rata razvijan upravo kao brzi prodorni bombarder, sposoban da na malim visinama probija sovjetsku protivvazdušnu odbranu i nosi nuklearno oružje.
Posle raspada Sovjetskog Saveza i u skladu sa obavezama iz Sporazuma START I, B-1B je postepeno izbačen iz nuklearne uloge. Specijalizovana oprema za nošenje i upotrebu nuklearnog oružja uklonjena je sredinom devedesetih, a do 2011. godine cela flota zvanično je reklasifikovana kao isključivo konvencionalna udarna platforma. Ruski inspektori su godinama proveravali američku usklađenost sa tim režimom, što je B-1B formalno držalo van nuklearne trijade.
Sada se taj krug, izgleda, ponovo otvara. Pentagon planira ulaganje od oko 342 miliona dolara u nadogradnju preostalih bombardera, kako bi mogli da nose nuklearne krstareće rakete na novim spoljnim nosačima. Time bi se praktično poništio deo odluka iz perioda posle Hladnog rata, kada je Vašington verovao da može da smanji nuklearnu ulogu pojedinih platformi bez ozbiljnog rizika po strateško odvraćanje.
Spoljni nosači za novo oružje
Ključ modernizacije je novi nosač sa prilagodljivim modularnim opterećenjem, poznat kao LAM. Boeing je objavio da je završio preliminarni pregled dizajna za integraciju ovog nosača na B-1B Lancer. Projekat treba da omogući bombarderu da koristi spoljne tačke za nošenje oružja koje su prvobitno bile predviđene za krstareće rakete lansirane iz vazduha, ali su ostale uglavnom neiskorišćene posle denuklearizacije aviona.
Prema dostupnim informacijama, LAM nosači bi se montirali na šest postojećih tvrdih tačaka na avionu. Svaki stub mogao bi da nosi po dve rakete, što bi B-1B dalo dodatnu fleksibilnost za krstareće rakete, buduće hipersonične projektile i drugo oružje dugog dometa.
Boeing ovaj projekat predstavlja kao način da B-1 ostane relevantan dok američko ratno vazduhoplovstvo modernizuje flotu bombardera. Linzi Branok, rukovodilac programa Boeing B-1, rekla je da inovacije poput LAM nosača otvaraju nove mogućnosti za avion i daju komandantima širi izbor misija.
Iza te korporativne formulacije stoji jednostavna vojna logika: ako B-1B može da ponese veći broj dalekometnih projektila, naročito spolja, avion dobija novu ulogu u periodu dok B-21 Raider još ne postane masovno dostupan.
Hipersonične rakete, kada ih SAD konačno naprave
U američkim planovima posebno se pominje mogućnost integracije budućih hipersoničnih raketa dugog dometa. To je ambiciozan deo priče, ali i deo koji treba posmatrati realno. SAD godinama pokušavaju da stabilizuju sopstvene hipersonične programe, ali su kašnjenja, otkazivanja i tehnički problemi pokazali da Vašington u toj oblasti više nema luksuz da se ponaša kao da je sve već rešeno.
Zato formulacija da bi B-1B mogao da nosi hipersoničnu raketu treba da se čita pažljivo: mogao bi, kada ta raketa bude spremna, usvojena i operativno pouzdana. Sam avion može dobiti nosače i pripremu za takvo oružje, ali to ne znači da američko ratno vazduhoplovstvo već ima zreli hipersonični arsenal za masovnu upotrebu sa B-1B.
Ipak, ideja je jasna. B-1B je najbrži bombarder u američkoj floti, sa maksimalnom brzinom nešto preko 1,2 Maha, velikim doletom i mogućnošću dopunjavanja gorivom u vazduhu. Ako se spoji sa dalekometnim raketama, avion ne mora da probija najgušću PVO kao tokom Hladnog rata, već može da ostane izvan najopasnijih zona i lansira oružje sa distance.
Produžetak života umesto brzog povlačenja
Modernizacija B-1B ne menja samo njegovu listu naoružanja. Ona produžava njegov operativni vek. Umesto ranijih ideja o bržem povlačenju, nadograđeni Lancer-i trebalo bi da ostanu u službi najmanje do 2037. godine, a pojedine projekcije govore i o održavanju zahtevnog operativnog tempa do 2040. godine i dalje.
Investicije u program planirane su za period od 2027. do 2031. godine. To pokazuje da Pentagon ne tretira B-1B kao platformu koju treba samo održavati dok je ne zameni B-21, već kao avion koji još može dobiti novu vrednost kroz oružje dugog dometa.
Ova odluka dolazi u trenutku kada je objavljeno da su Moskva i Vašington odustali od međusobnih zahteva za dodatno smanjenje nuklearnih arsenala. U takvom okruženju, obnavljanje nuklearne sposobnosti B-1B ne bi bilo samo tehnička nadogradnja, već deo šireg vraćanja velikih sila logici nuklearnog nadmetanja.
„Bone“ od Hladnog rata do novih velikih kriza
B-1B Lancer, poznat po nadimku „Bone“, ušao je u službu američkog ratnog vazduhoplovstva 1985. godine. Nastao je kao dugodometni supersonični bombarder promenljive geometrije krila, projektovan da kombinuje brzinu, veliku nosivost i mogućnost leta na malim visinama.
Posle kraja Hladnog rata, njegova nuklearna uloga je ukinuta, ali je avion postao jedna od najvažnijih konvencionalnih udarnih platformi SAD. Korišćen je u dugim misijama, za udare po kopnenim ciljevima, podršku operacijama i nošenje velikih količina preciznog naoružanja.
Danas američko ratno vazduhoplovstvo ima aktivnu flotu od oko 45 bombardera B-1B, uglavnom raspoređenih u dve baze u SAD. U jednom delu najnovijih planova pominje se modernizacija preostala 44 aviona, što pokazuje da se radi o gotovo celoj operativnoj floti.
Dimenzije aviona same govore o njegovoj klasi. B-1B je dug 44,5 metara, ima raspon krila od 41,8 metara i visinu od 10,4 metra. Masa praznog aviona iznosi oko 190.000 funti, odnosno približno 86.183 kilograma, dok maksimalna poletna masa dostiže 477.000 funti, odnosno oko 216.363 kilograma.
Zašto Pentagon vraća staru platformu u novu ulogu
B-1B nije nov avion, ali Pentagon nema dovoljno luksuza da se odrekne velikih platformi dok se istovremeno suočava sa Kinom, Rusijom, Iranom i širim zahtevima globalnog odvraćanja. B-2 je skup i malobrojan, B-52 je star, ali se modernizuje, a B-21 tek treba da uđe u službu u dovoljnom broju.
U takvoj strukturi, B-1B ostaje koristan zbog brzine, nosivosti i mogućnosti da ponese veliki broj projektila. Ako novi spoljašnji nosači zaista omoguće nošenje nuklearnih krstarećih raketa ili hipersoničnih sistema, Pentagon dobija dodatnu platformu za udare dugog dometa bez čekanja da se B-21 proizvede u većem broju.
To je i priznanje da američka flota bombardera prolazi kroz osetljiv prelazni period. Stare platforme se ne mogu brzo povući, jer njihove zamene nisu dovoljno brojne. Zato se ulaže u praktične nadogradnje: novi nosači, nova elektronika, novo oružje i produženje životnog veka.
Povratak nuklearne uloge kao politička poruka
Najosetljiviji deo cele priče jeste mogućnost povratka nuklearnih kapaciteta. B-1B je jednom već bio izvučen iz te uloge da bi se pokazalo poštovanje prema sporazumima o kontroli naoružanja i smanjenju strateških arsenala. Ako se sada vraća u nuklearni okvir, to šalje poruku da se bezbednosno okruženje vratilo u mnogo tvrđu fazu.
Američki stratezi će takav potez predstaviti kao jačanje odvraćanja. U njihovoj logici, kombinacija brzog bombardera, spoljnog naoružanja, krstarećih raketa i budućih hipersoničnih sistema daje protivniku više ciljeva za računanje i komplikuje planiranje odbrane.
Iz ruske i kineske perspektive, to će verovatno biti tumačeno drugačije: kao američko širenje nuklearnih opcija i dodatno slabljenje onoga što je ostalo od posthladnoratovskog režima kontrole naoružanja.
Od preliminarnog dizajna do letnih testova
Program LAM nosača prošao je preliminarni pregled dizajna, ali to je tek jedna faza. Predstoje kritički pregled dizajna, modifikacije aviona, testiranja na zemlji i letni testovi. U odboru za odgovornost učestvovali su rukovodioci iz Komande materijala vazduhoplovstva, zajedno sa ključnim industrijskim dobavljačima.
Ako program bude išao planiranim tempom, B-1B bi u narednim godinama mogao dobiti spoljne nosače za novu generaciju dalekometnog oružja, čime bi se nekadašnji nuklearni prodorni bombarder pretvorio u platformu za lansiranje modernih krstarećih i potencijalno hipersoničnih raketa izvan najopasnijih zona protivvazdušne odbrane.
