Mirni građani, susedi ili trojanski konji svoje matice? Kada bi se neko iz XVII veka kojim čudom našao pred kartom današnje Evrope, teško da bi mogao prepoznati o kakvim granicama i kojim državama se radi. Poslednja tri veka koja su obeležila formiranje nacionalnih država, odrazila su se i na odnose među narodima. Posle desetina državica, vojvodstava i drugih celina, pojavljuju se kompaktne državotvorne celine. Pored migracija koje su tekle iz pribaltičkog područja, ali i iz pravca rusko-ukrajinskog prostora, tu su bile i promene izazivane ratovima, osvajanjima i podelama sfera uticaja.
Mase ljudi menjale su po nekoliko puta državljanstvo, a da se nisu makle iz svog rodnog kraja. To posebno važi za Srednju Evopu i Balkan. Mnogo računa ostalo je neraščišćeno, a mnogo naroda ostalo je van svoje matične države. O tome mogu svedočiti stanovnici Sudeta, Alzasa i Lorena, Tirola, svi narodi duž širokog pojasa ispod Karpata, Balkana itd. Među onima koji su se u najvećem broju našli van granica svoje matice jesu svakako etnički Nemci.
Tako im i kaže ime – folksojčeri (Volksdeutsche): narodni ili etnički Nemci. Nacisti su ih zvali i folksgenose (folksgenosse), odnosno ”drugovi po naciji, narodu”, kako bi ih približili izrazu parteigenosse (partijski drugovi). Zapamtimo ove etnike. Izraz folksgenosse korišćen je sve do pada hitlerovske tvorevine. Time su se oni formalno razlikovali od rajhsdojče (Reichdeutsche), Nemaca u Rajhu. To nije bila jedina razlika. Pošto je folksdojčera bilo raznih vrsta i porekla, oni su se dalje raslojavali po određenim osobinama – porodičnoj istoriji, domicilnom jeziku i dijalektima, imenu, crkvenim zapisima, dobrovoljnom izjašnjavanju u skladu s rasnim zakonom u Nemačkoj, itd. Nemački komplikovano, ali i to je već viđeno.
Tu oblast najpre su regulisali zloglasni Nirnberški zakoni (Nürnberger Gesetze) koji su se sastojali iz dva ključna akta: Zakona o građanstvu Rajha (Reichsbürgergesetz) i Zakona o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti (Gesetz zum Schutze des deutschen Blutes und der deutschen Ehre).Oni su bili osnova za najstražnije, genocidne zločine.
Kako je došlo do pojave etnički razdvojenih Nemaca?
Posle poraza u Prvom svetskom ratu i raspada carstva značajni delovi Nemačke i Austrije bili su prisvojeni od strane zemalja-pobednica kao kontribucija i reparacija – zajedno sa stanovništvom. Tako je pojam folksdojče postao politički i u tom kontekstu korišćen je u periodu od četrdesetih do šezdesetih godina XX veka, a danas se pojavljuje u arhivistici, istorijskoj nauci i muzealstvu.
Tokom nacističke vladavine oni su imali poseban pravni status kako u granicama Rajha tako i u generalnim gubernijama, protektoratima i rajhskomeserijatima, ali i u savezničkim državama. Dakle, nacisti su odmah napravili jasnu razliku između pripadnika pojedinih grupacija, vodeći računa o tome koliko su se oni vremenom udaljili od rajshdojčera.
Smatra se da je sam Hitler skovao ovaj termin kada ga je prvi put simbolično uveo u upotrebu u memorandumu Imperatorske Rajhskancelarije 1938. godine. Tim dokumentom folksdojčeri se definišu kao ”ljudi čiji jezik i kultura imaju nemačke korene, ali nemaju nemačko državljanstvo”. U to vreme ovaj termin bio je opterećen čistoćom krvi i rasnim opredeljenjem. Hitler je znao da je život nepredvidiv jer je dolazilo do mešanja krvi, brakova s pripadnicima drugih naciona pa i direktnom udaljavanju i suprotstavljanju nacističkim idejama (u Jugoslaviji je postojao partizanski odred Teleman koji se borio protiv Nemaca – i nije bio jedini).
Međutim, živa sila bila je dragocena za budući rat. Preko trideset miliona (!) folksdojčera bilo je van granica Rajha, u velikom delu baš u Istočnoj Evropi na putu Prodora ka istoku – Poljskoj, Pribaltiku, Sovjetskom Savezu i Rumuniji. Austriju ali i istorijski sporne teritorije s kojima se graničila Nemačka on je već računao u svoje. Sve je to za njega bila zlatna rezerva koju je trebalo iskoristiti.
Nacisti su praktično još pre dolaska na vlast sistematski radili na tome da probude svest svojih sunarodnika van Nemačke i da ih pripreme za predstojeće događaje. Sve to je uneto u strateški plan ”Istok”(Generalplan Ost). U tom cilju već 1931. godine oni formiraju Organizaciju Nacional-socijalističke partije van Nemačke( Auslandsorganisation der NSDAP – NSDAP/AO). Njen osnovni zadatak bio je indokrinacija nemačkih manjina u drugim državama. Jedna od najvažnijih karika u realizaciji nacističke rasne doktrine imala je organizacija Folksdojčerska centralna kancelarija (Volksdeutsche Mittelstelle – VoMi). Ona je zvanično bila jedna od pet uprava SS koja je sprovodila kompleksan, sveobuhvatan program buđenja nacionalne svesti Nemaca van granica države.
Doba vladavine nacista
Oni su sve radili planski, pa i ovo. Oko deset miliona Nemaca živelo je samo u državama Centralne i Istočne Evrope. Takođe, veliki broj Nemaca živeo je na jugu SSSR i drugim državama van pravca glavnog pohoda, o čemu ćemo nekom prilikom pisati. Bilo ih je širom sveta, ali je evropski prostor bio najpogodniji za njihovo privlačenje i aktiviranje.
Posle početka okupacije Istočne Evrope upravo je organizacija Mitelštele organizovala Centralni registracioni biro koji je nazvan ”Nemački spisak građana” (Deutsche Volksliste – DVL). On je formirao spiskove folksdojčera. Ova akcija bila je veoma primaljiva jer su svi oni koji su se zatekli ili ušli na listu mogli računati s određenim pogodnostima koje su uključivale čak i bolju hranu, a svakako poseban pravni status.
Dojče folklista podelila je folksdojčere na četiri kategorije:
- Prva kategorija: osobe nemačkog porekla koje su svoje usluge ponudile Rajhu pre 1939. godine.
- Druga kategorija: osobe nemačkog porekla koje su bile pasivne, neopredeljene.
- Treća kategorija: osobe nemačkog porekla koje su se delimično izmešale s domaćim stanovništvom (putem braka ili poslovnih veza). U Poljskoj se to posebno ticalo Šlezije (Ślůnsk/Ślōnsk, Schlesien) i Kašuba (Kaszubi; nem. Kaschuben), područja gde je živelo oko pola miliona ljudi koji su govorili svojim, kašubskim jezikom.
- Četvrta kategorija: osobe nemačkog porekla koje su se potpuno zbližile s lokalnim stanovništvom, ali podržavaju germanizaciju.
Svaki naturalizovani Nemac dobijao je od strane Rajha poseban dokument – folkslist (Volksliste) koji je imao ulogu pasoša i potvrde o ”čistoti rase”. Takav papir oni bi koristili ukoliko bi (zbog svog jezika i običaja) bili sumnjivi opreznim građanima Rajha ili mesnim organima Gestapoa.
Uloga folksdojčera u formiranju jedinica SS i Vermahta
Oni su zbog svoje brojnosti, poznavanja jezika i običaja imali značajnu ulogu u formiranju domaćih, lokalnih divizija SS. U njima su mogla služiti i lica koja nisu bili članovi SS. Mnogi bataljoni bili su kompletirani u celosti od folksdojčera. Svejedno, komande divizija su izražavale sumnju u sposobnost tih divizija i to sve više kako se rat primicao samoj Nemačkoj. Uprkos velikoj zastupljenosti u tim jedinicama, oni praktično nikad nisu postajali članovi SS.
Pred početak i u vreme početka rata neki folksdojčeri u Čehoslovačkoj, Poljskoj i Jugoslaviji aktivno su podržavali naciste, dostavljali podatke, organizovali sabotaže i druge akte diverzije i ometanja države u kojoj su živeli. U Jugoslaviji je bila formirana zloglasna Sedma dobrovoljačka brdsko-planinska divizija SS ”Princ Eugen” (7. SS-Freiwilligen-Gebirgsdivision Prinz Eugen, prvobitno nazvana SS-Freiwilligen-Gebirgs-Division Prinz Eugen). Potpuno zasnovana na regrutovanju folksdojčera pokazala je veliki sadizam i krvoločnost u brojnim kaznenim ekspedicijama protiv partizana i mirnog stanovništva.
Dokumenti iz sovjetskih arhiva svedoče da je 1943. godine u rejonu Dnjepropetrovska bio formiran konjički SS puk koji je bio sastavljen od folksdojčera. On je bio u sastavu Osme konjičke SS divizije ”Florijan Gajer” (8.SS-Kavallerie-Division Florian Geyer). Već septembra 1939. godine u Poljskoj su organizovani policijski odredi, tzv. ”odredi samoodbrane” (Selbstschutz) od etničkih Nemaca. Posle stabilizacije situacije policijski odredi su rasformirani, a pripadnici raspoređeni po jedinicama SS, uglavnom u Četvrtoj SS diviziji (policijske namene).
Stvari su se ubrzavale zahtevima ratnih zbivanja pa su mirnodopski planovi stigli na realizaciju. Oktobra 1941. godine naređenjem operativnog štaba Centralnog biroa za imigraciju bilo je dozvoljeno regrutovanje folksdojčera-doseljenika u redove SS. Ukaz ministra unutrašnjih poslova od 31. jula 1941. godine zabranio je da se mobilizacija obavlja odmah posle naturalizacije, a naredba Vrhovne komande Vermahta od 19. oktobra 1943. godine dozvolila je odgađanje regrutacije za muškarce – hranioce porodice.
Početkom 1944. godine i najokorelijim esesovcima bilo je jasno kako će se rat završiti. Stoga je Himler izdao lični nalog: muškarce doseljenike pozivnog uzrasta najpre lekarski pregledati a zatim staviti na raspolaganje potencijalnom rezervnom sastavu oružanih snaga SS. To je urađeno prilično sebično kako ih se ne bi dokopao Vermaht. Nemci su konačno morali da sednu i da se dogovore.
Tako su aprila 1944. godine Glavna uprava za rase i naselja SS, Glavna uprava SS i Uprava za dopunu i kompletiranja snaga SS potpisali dogovor o služenju u esesovskim trupama Nemaca iz Ukrajine. Svaki doseljenik morao je da ima registracionu kartu sa svojim rasnim karakteristikama (Rassenkartei). Kopija takve karte slala se u filijalu Glavne uprave rasa i naselja SS u Licmanštatu (Regierungsbezirk Litzmannstadt, danas Lođ u Poljskoj) koja je bila dužna da donese rešenje o podobnosti doseljenika za službu u SS. Istog meseca čak su i neki sovjetski Nemci prošli proceduru priziva u SS.
Himlerova ideja da ih sačuva samo za SS nije prošla nezapaženo, a ni bez otpora. Tokom mobilizacije 1944. godine Vermaht je morao da se otima za vojnike. Predstavnici regrutnog okruga (Wehrbezirkskommando) nisu mnogo obraćali pažnju na to da su neki naturalizovani Nemci imali status SS dobrovoljaca. Kao odgovor Glavnoj kancelariji SS (SS-Hauptamt) vojska je jednostavno konstatovala da njihovi pozivi imaju pravo prvenstva u odnosu na bilo kakve esesovske potvrde.
Tada su esesovci počeli na sve načine da ometaju moblizaciju koju je sprovodio Vermaht (!). Smesta su naredili da se upravnicima Kancelarije za pitanja etničkih Nemaca oduzmu dokumenta izdata od strane vojske doseljenicima koji su se pre toga prijavili u trupe SS. U maju 1944. godine regrutna kancelarija SS obraća se direktno Centralnom birou za imigraciju (podređen SD) sa zahtevom da se izdavanje uverenja o državljanstvu Nemcima koji su naturalizovani prvom polovinom 1944. godine odloži do kraja juna iste godine. Centralni biro je odobrio ovaj zahtev dozvolivši regrutima da prođu lekarske preglede. Ipak, Vermaht je, zahvaljujući ratnoj situaciji, bio neumoljiv i ubrzo je posle toga počela mobilizacija nemačkih doseljenika iz Sovjetskog Saveza.
”Patriotizam” na delu
Nisu svi baš bili vatrene pristalice ratovanja za maticu. Tako je deo doseljenika pokušao da izbegne poziv za vojnu službu tako što je otezao sa procesom naturalizacije i dobijanja državljanstva. Na to je Vermaht reagovao i 26. juna 1944. godine naredilo regrutaciju doseljenika za koju je bilo dovoljno da poseduju potvrdu da su u tom statusu. Preskočene su dve stepenice. Čak su mobilizacijom obuhvaćena i lica koja iz nepoznatih razloga nisu prošli prvu proveru u sabirnim centrima.
Vermaht nije imao vremena da se nadmudruje sa esesovcima, a ni Hitler nije imao volje da se nateže s Himlerom ili nervira generale. Jednostavno je 19. avgusta 1944. godine naredbom odredio pravila regrutacije sovjetskih Nemaca u Vermaht:
- Komande oružanih snaga SS mogle su registrovati i regrutovati doseljenike do trenutka njihove naturalizacije.
- Lica koja su dobila državljanstvo pozivaju se na službu u Vermaht po opšteprihvaćenim uslovima.
- Posle dobijanja državljanstva mogli su stupiti u SS samo na dobrovoljnoj osnovi.
Kratko i jasno. Ende.
Na taj način esesovci su mobilisali svega oko šest hiljada sovjetskih Nemaca. Na Istočnom frontu ratovali su brojni folksdojčeri. Mnogi su poginuli ili zarobljeni. Oni koji su ratovali na zapadnom ratištu brzo su puštani na slobodu i nastavili svoj život u Saveznoj Republici Nemačkoj (tzv. Zapadnoj Nemačkoj). Oni koji su zarobljeni u Sovjetskom Savezu bili su procesuirani kao izdajnici otadžbine.
Savremena leksika i terminologija
Nacisti su pedatno i masovno koristili izraz folksdojčer za svoje potrebe. Danas se taj termin ne koristi kako iz pravnih razloga, tako i iz tzv. političke korektnosti. Zamenjen je izrazom auslanderdojče (Auslandeutsche, Nemci van Nemačke). U istorijskoj literaturi često se mogu videti ktetici koji su određeni toponimijom, odnosno mestom življenja etničkih Nemaca van matice. Takav je izraz Povološki Nemci (Wolgadeutsche), čijom ćemo se sudbinom zabaviti u posebnom tekstu.
Trenutno postoji neprofitna organizacija Nemačke Savez izgnanih (Der Bund der Vertrieben, BdV). Ona je formirana radi predstavljanja i zaštite interesa Nemaca koji su ostali u svojim ranijim mestima prebivanja ili su bili proterani tokom Drugog sv. rata i lokalnih sukoba. Kod njih se iz istorijskih razloga koristi imenica folksdojče. Posleratno nemačko zakonodavstvo koristi takođe izraz štatusdojče (Statusdeutsche – statusni Nemci).
To su etnički Nemci bez nemačkog državljanstva koji su bili izbeglice s nekadašnjih teritorija Nemačke imperije da bi se kasnije vratili u Nemačku po programu repatrijacije. O tim ljudima, junacima Remarkovih romana (nisu svi Nemci bili nacisti), spreman je poseban tekst koji ćemo uskoro prezentovati.
Folksdojčeri u Jugoslaviji
O njima se često i mnogo pisalo pa ćemo se ovde upoznati samo sa osnovnim podacima. Pred Drugi sv. rat domaći Nemci bili su u Kraljevini najbogatija, najorganizovanija i politički najsložnija nacionalna manjina. Bilo ih je oko pola miliona. U odnosu na nešto manje od 16 miliona koliko je bilo državljana Kraljevine, to je bila respektabilna brojka. Već tridesetih godina oni su bili duboko podeljeni i radikalizovani pod uticajem nacista iz matice. Najviše ih je bilo u Vojvodini, Slavoniji i delovima Slovenije. Kao formalno pokriće za svoju delatnost poslužio im je Kulturbund (švabsko-nemački kulturi savez) koji je osnovan već 1920. godine radi ”očuvanja jezika i tradicije”.
Glavni sukob unutar ove etničke zajednice razvija se pojavom pokreta ”obnovitelja” (Erneurer). To su bili mladi folksdojčeri koji su se školovali u Nemačkoj i vrlo lako prihvatili nacističke ideje. Oni su se smesta suprotstavili konzervativnoj struji lojalnoj Kraljevini. Tako do kraja 1938. i tokom 1949. godine radikalno nacističko krilo pod vođstvom Sepa Janka potpuno preuzima Kulturbund. Ono prestaje da bude samo kulturno društvo i pretvara se u militantnu, disciplinovanu političku organizaciju kojom je direktno rukovođeno iz Berlina. Obuhvatalo je gotovo svu nemačku populaciju u zemlji. To se vrlo brzo tokom Aprilskog rata osetilo delovanjem pete kolone. Sabotaže, dezerterstva, atentati i otvoreno, oduševljeno dočekivanje okupatorskih trupa nije im zaboravljeno. Posle poraza i proterivanja Nemaca s naše teritorije, folksdojčeri su potpuno nestali s našeg prostora.
Da ovo pitanje uopšte nije naivno svedoče brojni procesi kojima su folksdojčeri ili njihovi naslednici pokušavali da dođu do povraćaja oduzete imovine. Radili su to na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju od 2011. godine, ali i ranije. Međutim, on se ne odnosi na potomke lica koja su pravosnažno osuđena kao ratni zločinci i saradnici okupatora. Njihovi naslednici pokušavali su posrednim putem da se najpre izbore za rehabilitaciju da bi pristupili restituciji. Zakon izričito obuhvata i imovinu oduzetu po posleratnim propisima o „neprijateljskoj imovini”. Zakonski rok za pokretanje postupka istekao je 2014. godine.
Radi slikovitijeg uvida u njihovu delatnost preporučujemo da pogledate filmove ”Vlak bez voznog reda”, ”Hitler iz našeg sokaka”, ”Sava mala”, ”Zimovanje u Jakobsfeldu” kao i seriju ”Salaš u malom Ritu”. Napisano je i mnogo beletrističkih. To jesu umetničke tvorevine, ali su zasnovane na istinitim događajima pa one takođe mogu biti ilustracija kohabitacije folksdojčera. Istoričari su kroz brojne studije i naučne radove već rekli svoje.
