Rat sa Iranom otvorio je jednu od najneprijatnijih rupa u američkom vojnom planiranju: Sjedinjene Države imaju ogromnu vojsku, najskuplji Pentagon na svetu i globalnu mrežu baza, ali nemaju neograničene zalihe precizne municije, a ta municija je skupa. Posle više od hiljadu potrošenih Tomahavka i hiljada presretača protivvazdušne odbrane, Vašington sada ubrzano traži jeftiniju zamenu za skupe rakete koje se teško i sporo obnavljaju.
Prema izveštaju Wall Street Journala, Pentagon želi da u roku od tri godine kupi do 10.000 jeftinih krstarećih raketa kroz program poznat kao LCCM, odnosno Low-Cost Containerized Munition. Reč je o novoj generaciji pristupačnih, kontejnerizovanih raketa dugog dometa, koje bi trebalo da dopune postojeće Tomahavke, a ne da ih direktno zamene u svakoj ulozi.
Ključna razlika je u ceni i brzini proizvodnje. Tomahawk je dobra, testirana i skupa krstareća raketa. U zalihama se može voditi kao oružje vredno dva miliona dolara, ali današnja zamena može koštati i do 3,5 miliona dolara po komadu. Jeftine rakete iz novog programa trebalo bi da koštaju nekoliko stotina hiljada dolara po jedinici, što menja računicu rata.
Pentagon je za razvoj i proizvodnju ovih sistema dodelio ugovore kompanijama CoAspire, Zone 5 Technologies, Leidos i Anduril Industries. Time se vidi i nova logika američke nabavke. Pored tradicionalnih odbrambenih izvođača, sve veću ulogu dobijaju vojnotehnološke kompanije i startapi finansirani rizičnim kapitalom, koji obećavaju bržu proizvodnju, nižu cenu i manje birokratije.
Krajem aprila Wall Street Journal je objavio da su SAD u ratu sa Iranom potrošile više od 1.000 raketa Tomahawk dugog dometa, kao i između 1.500 i 2.000 ključnih presretača protivvazdušne odbrane, uključujući sisteme THAAD i Patriot. Prema tim procenama, potpuno obnavljanje iscrpljenih zaliha moglo bi da traje i do šest godina.
Amerika može da ispali ogromnu količinu municije u kratkom vremenu, ali ne može istom brzinom da je proizvede ponovo. Ratovi visokog intenziteta više se ne dobijaju samo najskupljim i najpreciznijim oružjem, već sposobnošću da se oružje proizvodi brzo, masovno i dovoljno jeftino.
Demokratski senatori upozoravaju je da je rat u Iranu doveo do neviđene nestašice precizne municije za američke snage širom sveta. Takvakve izjave nisu samo partijska kritika. Ona potvrđuje ono što se vidi i kroz odluke Pentagona: zalihe su pritisnute, industrija kasni, a budući sukobi protiv ozbiljnijih protivnika zahtevaće mnogo veći obim jeftinog udarnog oružja.
Program LCCM se može smatrati odgovorom na tu prazninu. Pentagon želi municiju koja može da se proizvodi u hiljadama primeraka, da se skladišti u kontejnerima, da se lansira sa različitih platformi i da obezbedi masovne udare bez trošenja najskupljih sistema. Ideja nije da svaka raketa ima sposobnosti Tomahavka, već da ih ima dovoljno da zasite protivničku odbranu i održe tempo borbenih operacija.
Zvaničnici Ministarstva odbrane planiraju da već sledećeg meseca počnu procenu ranih raketnih sistema koje predlažu kompanije uključene u program. Veće proizvodne porudžbine očekuju se kasnije tokom decenije, a početak isporuka vezuje se za 2027. godinu.
Emil Majkl, glavni tehnološki službenik Pentagona i podsekretar za istraživanje i inženjering, rekao je da novi model ugovaranja podstiče kompanije da ulažu u sopstvene proizvodne kapacitete i istraživačke programe. Prema njegovim rečima, komercijalni stil partnerstva u potpunosti je usklađen sa strategijom transformacije nabavki sekretara Pita Hegseta.
To pokazuje promenu mentaliteta. Pentagon pokušava da pobegne od klasičnog modela u kojem se oružje razvija godinama, uz ogromne troškove, spore ugovore i ograničenu serijsku proizvodnju. Novi cilj je mnogo robusniji i praktičniji: što više raketa, što brže, po što nižoj ceni.
O svim ovim raketama smo već pisali, a konkretan primer za sada dolazi iz kompanije Anduril. Njihov dogovor sa Pentagonom fokusiran je na Barracuda, krstareću raketu za površinsko lansiranje, dizajniranu za jeftiniju proizvodnju. Kompanija očekuje da će od 2027. godine isporučivati najmanje 1.000 projektila godišnje tokom tri godine.
Leidos, sa druge strane, razvija veću raketu izvedenu iz programa malih krstarećih raketa AGM-190A. Kompanija navodi da nova municija gotovo udvostručuje veličinu originalnog sistema, dok se inženjering i letačka testiranja nastavljaju pre obećane proizvodnje punog obima 2027. godine. Pentagon za sada nije objavio tehničke detalje o predlozima kompanija CoAspire i Zone 5 Technologies.
Paralelno sa jeftinim krstarećim raketama, Ministarstvo odbrane sklapa i poseban sporazum sa startapom Castelion, vezan za buduće hipersonično oružje Black Beard. Taj aranžman predviđa budući ugovor za najmanje 500 raketa tokom dve godine, uz mogućnost dodatnih kupovina. Castelion je privukao pažnju još prošle godine, kada je otkriveno da se Black Beard povezuje sa programima američke vojske i mornarice, mada kompanija još nije javno otkrila ni konkretne lansirne platforme.
Ovo pokazuje da se Pentagon kreće u dva pravca istovremeno. Sa jedne strane traži jeftinu masu, hiljade raketa koje mogu da popune arsenale i održavaju tempo udara. Sa druge strane nastavlja da ulaže u buduće hipersonične sisteme, za najteže i najvrednije ciljeve.
Rat sa Iranom samo je ubrzao proces koji je već bio neizbežan. Američki planeri sve jasnije shvataju da sukob protiv ozbiljno naoružanog protivnika ne može da se vodi isključivo ograničenim zalihama skupih raketa. Tomahawk, Patriot i THAAD ostaju važni, ali njihova cena, proizvodni tempo i ograničene količine ne odgovaraju ratu u kojem se municija troši hiljadama komada.
