Rat sa Iranom više nije samo vojna i politička kriza za Vašington. Sve jasnije postaje i finansijska rupa čije se dno još ne vidi. Pentagon sada priznaje da su direktni troškovi sukoba dostigli 29 milijardi dolara, što je za četiri milijarde više od procene koja je Kongresu predstavljena pre samo dve nedelje. Prva računica govorila je o 25 milijardi dolara. Nova već pokazuje ono što se u američkim ratovima ponavlja decenijama: početna cena gotovo nikada nije stvarna cena.
Prema izjavi visokog zvaničnika Pentagona, nova procena uključuje ažurirane troškove popravke i zamene opreme, kao i operativne troškove. CNN je ranije javio da je prvobitna cifra bila potcenjena jer nije obuhvatala sanaciju štete na američkim bazama na Bliskom istoku. Sada su izmenili procene, a to znači da ni ovih 29 milijardi dolara ne treba čitati kao konačan račun, već kao prvu ozbiljniju ratu mnogo većeg troška.
Najveći problem nije samo ono što je već potrošeno, već ono što tek dolazi. Linda Bilmes, stručnjak za javnu politiku sa Harvard Kenedi škole za upravljanje, procenjuje da će rat sa Iranom američke poreske obveznike na kraju koštati najmanje 1 bilion dolara. Njena procena ne oslanja se samo na cenu bombi i raketa ispaljenih tokom operacija, već na punu ekonomsku logiku rata: zamenu municije, popravku objekata, održavanje flote, brigu o veteranima, dugoročne logističke troškove i širi udar na ekonomiju.
Bilmes je u aprilskoj onlajn objavi napisala da ratovi gotovo uvek koštaju više nego što se očekuje. Kroz istoriju, političari i vojni planeri redovno su bili optimistični, i u pogledu trajanja sukoba, i u pogledu novca. Podsetila je da je Rusija verovala da će Ukrajinu staviti pod kontrolu za nekoliko nedelja, dok je predsednik Džordž V. Buš otpustio ekonomskog savetnika Larija Lindsija jer je procenio da bi rat u Iraku mogao da košta 200 milijardi dolara. Na kraju je, prema njenoj računici, Irak koštao oko 5 biliona dolara.
Iran sada ulazi u istu matricu. Rat se predstavlja kroz dnevne operacije, udare, presretanja i političke izjave, ali prava cena nastaje tek kada se saberu kratkoročni, srednjoročni i dugoročni troškovi.
Kratkoročno, račun obuhvata municiju, rakete, bombe, presretače, održavanje dve do tri borbene grupe nosača aviona, plate i dodatke za osoblje, borbene nadoknade, gorivo, logistiku, premeštanje jedinica, kao i gubitke ili oštećenja vojne imovine, od dronova do borbenih aviona. Svaki dan operacija u Zalivu košta ogromno, naročito kada su u igri nosači aviona, strateška avijacija, protivraketna odbrana i stalno presretanje dronova i raketa.
Posebno je važna razlika između knjigovodstvene vrednosti oružja i cene njegove zamene. Raketa Tomahawk može u zalihama biti vrednovana na oko 2 miliona dolara, ali njena zamena danas može koštati i do 3,5 miliona dolara, prema stručnjacima. To znači da zvanični obračuni često prikazuju nižu cenu od one koju će Pentagon stvarno platiti kada bude morao da popuni skladišta.
Ista logika važi za presretače, PVO rakete i napredne sisteme koji se ne proizvode brzo. Raketa potrošena danas nije samo trenutni trošak, već i rupa u budućem arsenalu. Njena zamena traži ugovore, proizvodne kapacitete, sirovine, elektroniku, radnike i vreme. Zato rat sa Iranom nije samo trošenje novca, već trošenje američke industrijske dubine.
Srednjoročni troškovi biće još teži za prikazivanje javnosti. Obnova oštećenih baza i objekata na Bliskom istoku mogla bi trajati četiri do pet godina. Zalihe neće biti samo dopunjene starim tipovima oružja, već skupljim i naprednijim sistemima. Pentagon će, kao i uvek, koristiti rat kao argument za modernizaciju, ubrzanu nabavku i širenje budžeta.
Dugoročno, stiže i pitanje veterana. U regionu se nalazi oko 55.000 američkih vojnika koji su mogli biti izloženi borbenim rizicima, stresu, ranjavanju, kontaminaciji, raketnim napadima ili dugotrajnim posledicama službe u ratnoj zoni. Američko iskustvo iz Iraka i Avganistana pokazalo je da briga o veteranima često postaje jedan od najvećih troškova rata, samo što se pojavljuje godinama kasnije, kada kamere odavno odu sa fronta.
Na sve to dolazi energetski udar. Ministarstvo energetike SAD sada procenjuje da bi cene nafte u narednim nedeljama mogle ostati iznad 100 dolara po barelu. Pojedini analitičari upozoravaju da bi prosečna cena benzina u SAD mogla dostići 5 dolara po galonu. Takav skok ne pogađa samo vozače, već celu ekonomiju: transport, poljoprivredu, proizvodnju, inflaciju, kamate i potrošačku psihologiju.
Zato je razlika između 29 milijardi i 1 biliona dolara u stvari razlika između političkog računa i stvarnog računa. Pentagon govori o onome što je neposredno potrošeno. Bilmes govori o onome što rat pokreće kroz godine.
Američka javnost često dobije prvu cifru dok rat traje, a pravu cenu tek kada sukob već promeni budžete, industriju, dugove i generacije vojnika. Rat sa Iranom sada ulazi upravo u tu fazu: ono što je počelo kao vojna operacija sve više postaje ekonomski test jedne sile koja može da potroši ogromno, ali više ne može da sakrije koliko je svaka nova intervencija skuplja od prethodne.
