Ukrajina ponovo najavljuje oružje koje bi, barem na papiru, moglo da reši jedan od najskupljih problema savremene protivvazdušne odbrane: kako obarati jeftine dronove bez trošenja preskupih raketa. Ovoga puta u centru pažnje je laserski sistem „Trizub“, odnosno „Trozubac“, koji razvija ukrajinska kompanija Celebra Tech, a o kojem je pisao američki časopis 19FortyFive.
Prema toj publikaciji, „Trizub“ je laserski sistem protiv dronova, oslonjen na veštačku inteligenciju, radar, optičke senzore i integrisani sistem upravljanja. Tvrdnja koja najviše privlači pažnju jeste da sistem može da progori rupu kroz ruski dron Geranj na udaljenosti većoj od pet kilometara. Upravo ta rečenica dovoljna je da se oko novog ukrajinskog lasera odmah stvori velika priča: Kijev možda dobija oružje koje ne troši skupe rakete, već energiju.
U teoriji, to je ono što Ukrajini očajnički treba. Rusija mesecima masovno koristi dronove Geranj, izviđačke bespilotne letelice i FPV platforme, iscrpljujući ukrajinsku PVO ne samo taktički, već i finansijski. Kada se dron vredan nekoliko desetina hiljada dolara obara raketom koja košta stotine hiljada ili nekoliko miliona dolara, dugoročna računica je katastrofalna za odbranu.
Patriot PAC-3, čija cena ide oko četiri miliona dolara po raketi, ili IRIS-T presretači koji se mere stotinama hiljada dolara, nisu racionalan odgovor na svaku jeftinu bespilotnu pretnju. Takva odbrana može da funkcioniše kratko, u ograničenim uslovima, ali ne u ratu iscrpljivanja u kojem se dronovi lansiraju iz noći u noć.
„Trizub“ upravo tu pokušava da se predstavi kao rešenje. Cena po dejstvu laserskog sistema, barem u idealnim uslovima, drastično je niža od cene raketnog presretača. Municija nije raketa u skladištu, već električna energija. Sistem može da dejstvuje više puta, dokle god ima napajanje, hlađenje, stabilnu optiku i uslove za rad laserskog zraka.
Prema informacijama koje prenosi 19FortyFive, „Trizub“ je trenutno u završnoj fazi testiranja i verifikacije. Sistem je projektovan kao relativno brzo rasporedivo sredstvo za zaštitu trupa i objekata od masovnih napada ruskih FPV dronova, izviđačkih letelica i većih kamikaza dronova tipa Geranj, odnosno Šahed.
Ukrajinski sistem, prema dostupnim opisima, koristi kombinaciju radarskog otkrivanja i optičkog praćenja, dok algoritmi veštačke inteligencije pomažu u identifikaciji, zaključavanju i praćenju cilja. Takav pristup je logičan jer lasersko oružje zahteva precizno držanje zraka na meti tokom nekoliko sekundi. Nije dovoljno samo „pogoditi“ dron kao kod metka ili rakete. Laser mora dovoljno dugo da greje kritičnu tačku, da ošteti trup, elektroniku, optiku, gorivo ili pogonski deo.
Prema navodima iz ukrajinskog i američkog medijskog prostora, domet zavisi od vrste cilja. Za veće dronove tipa Geranj pominje se udaljenost od pet kilometara. Za izviđačke dronove domet pada na oko 1.500 metara, dok je za male i brze FPV dronove zona efikasnog dejstva između 800 i 900 metara. Takve razlike su očekivane jer manji ciljevi zahtevaju preciznije praćenje, brže reagovanje i stabilniji zrak na manjoj površini.
Posebno je zanimljiva tvrdnja da „Trizub“ ne mora uvek fizički da uništi dron. Laser može da zaslepi optičke senzore, naročito kod letelica koje se oslanjaju na kameru i operatera, uključujući FPV dronove vođene optičkim kablom. Takav cilj ne mora da eksplodira u vazduhu da bi bio neutralisan. Dovoljno je da izgubi sliku, orijentaciju ili sposobnost preciznog udara.
Upravo tu se krije realnija prednost laserskog oružja. Spektakularno „spaljivanje“ drona na pet kilometara zvuči atraktivno, ali operativno zaslepljivanje senzora može biti jednako važno, možda i lakše ostvarivo u stvarnim uslovima. Na frontu gde FPV dronovi odlučuju sudbinu vozila, rovova i pojedinačnih posada, sredstvo koje može brzo da im izbaci kameru iz funkcije imalo bi praktičnu vrednost.
Prvi pomen ukrajinskog sistema „Trizub“ pojavio se još u decembru 2024. godine, kada su ukrajinski zvaničnici tvrdili da je zemlja razvila sopstveno lasersko oružje. U februaru 2025. pisali smo da je ukrajinski komandant Vadim Suharevski izjavio da su laserske tehnologije već pogađale određene mete na određenim visinama, ali bez konkretnih fotografija, lokacije i jasnih dokaza o borbenoj upotrebi.
Tada smo otvorili i pitanje britanskog sistema DragonFire, jer se gotovo godinu dana govorilo da London planira ubrzanu isporuku prototipova Ukrajini. DragonFire, prema britanskim tvrdnjama, spada u klasu laserskih sistema snage preko 50 kW i razvijan je za odbranu kopnenih i pomorskih ciljeva od dronova, minobacačkih granata i drugih pretnji. Zbog toga se još tada pojavila teza da bi Ukrajina mogla da bude realni poligon za britansku lasersku tehnologiju, možda pod domaćim imenom „Trizub“.
Kasnije, u aprilu 2025. godine, ukrajinske Snage bespilotnih sistema prikazale su mogućnosti „Trozupca“ i tvrdile da je sistem sposoban za uništavanje FPV drona upravljanog optičkim kablom. Tada se govorilo o dometu do tri kilometra, dok novi navodi sada podižu letvicu na više od pet kilometara protiv većih dronova tipa Geranj.
U februaru 2026. godine, Ukrajina i zapadni mediji su otišli još dalje, tada se više nije radilo o pojedinačnom sistemu, već o, kako su iz časopisa The Atlantic pisali, sveobuhvatnoj „kupoli protiv dronova“ zasnovanoj na laserskoj tehnologiji. U središtu priče tada se nalazio još jedan laserski PVO sistem, nazvan „Sunray“.
Najveće pitanje i dalje nije da li laser može da obori dron u idealnim uslovima. To je odavno pokazano u više zemalja. Pravo pitanje je da li takav sistem može da radi pouzdano u ratnoj stvarnosti: dim, prašina, magla, kiša, sneg, niske temperature, blato, stalno premeštanje, nedostatak energije, rusko izviđanje i mogućnost da sam laser brzo postane meta.
Lasersko oružje ima ozbiljne prednosti, ali ima i fizička ograničenja. Zrak slabi kroz vlagu, dim i prašinu. Potrebna je stabilna linija vidljivosti. Sistem mora da ima napajanje i hlađenje. Svaki položaj koji zrači, prati i dejstvuje dovoljno dugo može biti otkriven. Ruska vojska je već pokazala da brzo lovi radare, PVO položaje i zapadne sisteme koji se pojave blizu fronta.
Zbog toga „Trizub“ ne treba posmatrati kao magično rešenje koje će preko noći zaustaviti Geranje. Mnogo realnije je da bude deo slojevite odbrane: zajedno sa mitraljezima, topovima, elektronskim ratovanjem, jeftinim presretačima, radarima kratkog dometa i klasičnim PVO sistemima. Njegova prava vrednost biće u tome da li može jeftino i pouzdano da skine deo tereta sa raketnih sistema, a ne da zameni celokupnu protivvazdušnu odbranu.
Postoji i druga dimenzija, izvozna i tehnološka. Ukrajina je tokom rata postala ogromna laboratorija za dronove, protivdron sisteme, elektronsko ratovanje i automatizovano prepoznavanje ciljeva. Ukoliko „Trizub“ zaista prođe borbenu proveru, Kijev bi mogao da dobije ne samo novo oružje, već i proizvod za buduće tržište. Države širom sveta sada traže jeftin odgovor na masovne dronove, jer je problem koji danas ima Ukrajina sutra problem svake vojske.
Sistem se pominje i u kontekstu daljinskog razminiranja. Laser bi mogao da izazove detonaciju neeksplodiranih ubojnih sredstava ili mina sa bezbedne udaljenosti, što bi nakon rata imalo ogroman značaj za čišćenje teritorije. To je manje atraktivno od obaranja dronova, ali operativno veoma važno.
Ukrajinski „Trozubac“ zato treba čitati sa dozom opreza, ali ne i olakog podsmeha. Lasersko oružje više nije naučna fantastika, ali još nije ni univerzalni štit. Ono se nalazi između ta dva sveta: dovoljno stvarno da ga vojske ozbiljno testiraju, dovoljno ograničeno da ga propaganda lako pretvori u još jedno „čudesno oružje“.
Najvažnije pitanje nije da li „Trizub“ može da probuši jedan Geranj na testu. Mnogo važnije je da li Ukrajina može da proizvede desetine ili stotine takvih sistema, napaja ih, održava, sakrije od ruskih udara i uklopi u stvarnu PVO mrežu. Tek tada će se videti da li je „Trozubac“ tehnološki iskorak ili samo nova epizoda u dugom nizu oružja koja su najavljivana kao preokret, a završavala kao ograničen dodatak mnogo širem i skupljem ratu.
