Intervju Julije Mendel kod Takera Karlsona nije samo još jedno medijsko gostovanje bivše saradnice Volodimira Zelenskog. Mnogo više liči na trenutak u kojem se ukrajinski predsednik polako izvodi iz uloge nedodirljivog heroja i uvodi u sada potrebniju funkciju, ulogu čoveka na koga se može prebaciti odgovornost.
Najzanimljivije u celoj priči nije ni to što Mendel iznosi teške optužbe na račun Zelenskog, niti to što govori kao njegova bivša portparolka. Zanimljiviji je izbor platforme. Zašto baš Taker Karlson i zašto sada?
Odgovor je veoma jednostavan: Takerova publika je odavno spremna da čuje ovu priču.
To nije publika koju treba ubeđivati da je rat u Ukrajini vođen pogrešno, da je Vašington gurao eskalaciju, da je Zelenski pretvoren u proizvod i da je iza velikih parola stajala mnogo hladnija računica. Takvoj publici ne treba osnovna priprema. Dovoljno joj je lice iznutra, neko ko može da kaže: bila sam tamo, videla sam sistem, znam kako je funkcionisao.
Julija Mendel je za takvu ulogu gotovo idealna. Ona nije ruski izvor, nije anonimni Telegram kanal, nije opozicionar koji govori iz inostranstva, nije neko koga je lako diskreditovati jednom rečenicom. U pitanju je bivša portparolka Zelenskog, osoba koja je radila unutar njegovog političkog okruženja. Upravo zato njene tvrdnje imaju drugačiju težinu.
Ovde se ne ruši ukrajinski projekat. Ne dovodi se u pitanje cela konstrukcija koja je godinama građena kroz Vašington, London, Brisel, NATO strukture i najveće medije. Ne kaže se otvoreno da je Zapad godinama pravio kult ličnosti čoveka koji mu je bio potreban dok je rat imao funkciju. Mnogo je lakše uraditi nešto drugo: odvojiti Ukrajinu od Zelenskog.
Takav prelaz je mnogo elegantniji od priznanja da je čitav zapadni političko-medijski aparat godinama gurao narativ koji se polako menja.
Zelenski je bio koristan dok je mogao da nosi simboličku funkciju. Bio je lice otpora, lice zapadnih samita, lice vojnih paketa, lice moralnog pritiska, lice pred kojim su parlamenti ustajali i aplaudirali. Bio je politički proizvod dizajniran za spoljašnju upotrebu. Problem nastaje kada proizvod više ne daje isti rezultat.
Rat se odužio. Novac se troši u neverovatnim količinama. Oružje je otišlo na front i nestalo u tempu koji industrije teško nadoknađuju. Ukrajinska javnost je iscrpljena, zapadna je umorna. Američka politika je promenila ritam. U takvim okolnostima, figura heroja mora da se pripremi za novu ulogu.
Kada sistem treba da sačuva sebe, najpre gurne pojedinca na koga može da prebaci teret.
Taker Karlson je idealan kanal za takvu priču jer mejnstrim mediji ne mogu da izvedu manevar. Njihov problem je što su godinama učestvovali u izgradnji mita. Teško je preko iste pozornice na kojoj je Zelenski bio “moralni vođa slobodnog sveta” sada pustiti priču da je bio paranoidni narcis, prepreka miru, čovek koji menja maske i troši ljude oko sebe. Takav zaokret bi bio suviše čak i za dresiranu publiku.
Taker nema taj teret. Njegov brend počiva na razotkrivanju vašingtonske spoljne politike, nepoverenju prema američkoj dubokoj državi i kritici ratova koje vodi politička elita. Preko njega poruka ide ka desnici, delu neopredeljenog biračkog tela i delu javnosti koja već traži izlaz iz ukrajinskog rata. Tamo se intervju ne doživljava kao izdaja narativa, već kao potvrda onoga što se dugo sumnjalo.
Ne mora značiti da je sve organizovano kao u špijunskom filmu, sa jasnom naredbom, zatvorenim sastankom i unapred napisanim scenarijom. Takvi procesi često rade suptilnije. Stvori se prostor. Pusti se signal. Sagovornik dobije medijski kanal. Priča se pojavi u trenutku kada više nije opasna za sistem, već korisna za njegovo prilagođavanje.
Mendel u toj konstrukciji ima ulogu svedoka iznutra. Ona ne mora da sruši ceo sistem. Dovoljno je da načne ključnu figuru. Dovoljno je da kaže da javni Zelenski nije isti kao privatni Zelenski. Dovoljno je da sugeriše da podrška Ukrajini više nije isto što i podrška Zelenskom. Te izjave otvaraju vrata za novu politiku.
Dok je Zelenski bio potreban, svaka kritika njega predstavljana je kao napad na Ukrajinu. Sada vidimo da spasavanje Ukrajine možda zahteva distanciranje od Zelenskog. Zato je zgodnije pričati o njegovom karakteru, drogi, paranoji, Jermaku, propuštenim pregovorima i korupciji.
Zapadni politički, medijski i tehnološki centri moći su za vreme tragične pandemije okusili koliko snažno može da deluje jedinstven krizni narativ kada se strah, državne mere, veliki mediji i platforme spoje u jednu poruku. Prirodno, posle toga je došlo novo samopouzdanje.
Ukrajinski projekat je u velikoj meri koristio isti obrazac: moralnu podelu, pritisak na skeptike, sužavanje prostora za nijanse i stvaranje figure oko koje javnost treba da se mobiliše bez previše pitanja. Zelenski je u toj konstrukciji pretvoren u ono što je sistemu tada bilo potrebno, lice jednostavne priče u ratu koji nikada nije bio jednostavan.
trojanski konj zapadne politike Zelensky.