Prekid vatre između Sjedinjenih Država i Irana ponovo visi o koncu. Posle najnovijih prijavljenih napada dronovima na Ujedinjene Arapske Emirate, Kuvajt i Katar, američki predsednik Donald Tramp ocenio je da je primirje sa Teheranom na „aparatima za održavanje života“, dok se u Beloj kući ponovo razmatraju vojne opcije, uključujući nastavak operacija u Ormuskom moreuzu.
Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt i Katar prijavili su 10. maja incidente sa dronovima, u trenutku kada diplomatski pokušaji da se rat zaustavi sve više zapinju na osnovnim pitanjima: iranskom nuklearnom programu, kontroli Ormuskog moreuza, sankcijama, reparacijama i granicama američko-izraelskog vojnog pritiska na Teheran.
Ministarstvo odbrane UAE saopštilo je da su sistemi PVO presreli dva drona lansirana iz Irana. Kuvajtska vojska je istog jutra objavila da je u svom vazdušnom prostoru detektovala „niz neprijateljskih dronova“ i da je sa njima postupano prema utvrđenim procedurama, ali nije precizirala odakle su došli. Al Džazira je prenela da su UAE eksplicitno naveli iransko poreklo dronova, dok je Kuvajt ostavio poreklo neimenovanim.
Katar je prijavio drugačiji, ali jednako ozbiljan incident. Prema katarskom Ministarstvu odbrane, teretni brod napadnut je dronom u katarskim vodama, severoistočno od luke Mesajed, dok je putovao iz Abu Dabija. Na brodu je izbio ograničen požar, ali je lokalizovan, nije bilo povređenih, a plovilo je nastavilo put ka luci. Iran International je, pozivajući se na regionalne izvore, preneo i kuvajtsko saopštenje o neprijateljskim dronovima.
Ovi napadi ne dolaze iz praznog prostora. Iran je poslednjih dana više puta gađao ili pokušavao da gađa ciljeve povezane sa UAE, istovremeno upozoravajući da će uslediti „razorni odgovor“ ako se sa teritorije te zemlje pokrenu akcije protiv Islamske Republike. Ipak, širenje pritiska na Kuvajt i Katar došlo je kao iznenađenje, jer su obe zemlje do sada pokušavale da zadrže oprezniju poziciju u ratu koji preti da proguta ceo Zaliv.
U Vašingtonu je poruka primljena kao znak da se primirje raspada, ili da ga Teheran koristi samo kao privremenu pauzu za pregrupisavanje. Tramp je 11. maja, govoreći u Ovalnom kabinetu, ocenio da je prekid vatre „neverovatno slab“ i da se nalazi na „kritičnoj životnoj podršci“. Rojters je preneo da je američki predsednik odbacio iranski odgovor na američki predlog, nazvavši ga neprihvatljivim i upozorivši da se rat može nastaviti ako diplomatija propadne.
Prema Trampovim tvrdnjama, iranski pregovarači su tokom razgovora signalizirali spremnost da SAD preuzmu zalihe visoko obogaćenog uranijuma Islamske Republike, ali taj ustupak nije ušao u zvanični dokument koji je Teheran dostavio tokom vikenda. Tramp tvrdi da je iranska strana prethodno govorila da će Vašington „morati da prihvati“ takav dogovor, ali se kasnije povukla i izostavila to iz pisane ponude.
Američki predsednik je dodatno tvrdio da su Iranci objašnjavali kako je zalihe uranijuma teško izvući zbog američkih udara na iranske nuklearne objekte iz prethodne godine, i da samo SAD ili Kina imaju alate sposobne da ih izvuku iz dubokih podzemnih lokacija. U istoj izjavi rekao je da su iranski pregovarači usmeno garantovali da Iran neće imati nuklearno oružje „veoma dug vremenski period“, ali da ni ta garancija nije završila u zvaničnom predlogu.
To je suština trenutnog zastoja. Tramp želi dokument koji se može predstaviti kao američka pobeda: uranijum van iranske kontrole, dugoročna zabrana nuklearnog oružja, ograničenje iranskih vojnih kapaciteta i obnova prometa kroz Ormuski moreuz. Iran, sa druge strane, pokušava da izvuče kraj rata, ukidanje sankcija, priznanje sopstvenih pozicija u Zalivu i neku vrstu političke kompenzacije za udare koje je pretrpeo.
Rojters navodi da iranski odgovor uključuje zahteve za ratne reparacije, ukidanje američkih sankcija, uklanjanje pomorske blokade, kraj ograničenja na izvoz iranske nafte i priznanje iranskog suvereniteta nad Ormuskim moreuzom. To su uslovi koje Vašington teško može da prihvati bez ozbiljnog političkog poraza.
Ipak, Tramp ne tvrdi da je dogovor nemoguć. Na pitanje da li i dalje veruje da može da postigne sporazum sa sadašnjim iranskim rukovodstvom, odgovorio je potvrdno. Prema njegovoj interpretaciji, iranski režim čine „umereni“ koji žele sporazum i „ludaci“ koji žele nastavak borbe. Ta podela je zgodna za američku diplomatiju jer ostavlja prostor za pritisak, ali i za dogovor ako Teheran pristane da potpiše ono što Vašington traži.
Istovremeno, američki izvori tvrde da Bela kuća više ne gleda samo diplomatski pravac. Axios je objavio da se Tramp sastaje sa timom za nacionalnu bezbednost kako bi razmotrio sledeće korake, uključujući mogućnost nastavka vojne akcije protiv Irana. U razgovorima bi trebalo da učestvuju potpredsednik Džej Di Vens, specijalni izaslanik Stiv Vitkof, državni sekretar Marko Rubio, ministar odbrane Pit Hegset, načelnik Združenog generalštaba general Den Kejn, direktor CIA Džon Retklif i drugi visoki zvaničnici.
Prema Axiosu, na stolu su najmanje dve vojne opcije. Prva je ponovno pokretanje „Projekta sloboda“, operacije pratnje brodova kroz Ormuski moreuz, koja je ranije obustavljena. Druga je nastavak vazdušne kampanje protiv Irana, uključujući gađanje dela ciljeva koje je američka vojska već identifikovala, ali ih još nije pogodila.
„Projekat sloboda“ ima posebnu težinu jer se tiče najosetljivije tačke globalne energetske trgovine. Ormuski moreuz je usko grlo kroz koje prolazi ogroman deo svetske nafte i tečnog prirodnog gasa. Svaki pokušaj Irana da ga zatvori ili kontroliše odmah podiže cenu energenata, pritiska tržišta i uvlači u krizu ne samo SAD i Iran, već i Kinu, Indiju, Evropu, monarhije Zaliva i zemlje zavisne od uvoza energenata.
AP je preneo da su cene goriva u SAD već porasle zbog rata i iranske kontrole ili blokade ključnih pomorskih ruta, dok je Tramp istovremeno predložio privremenu suspenziju federalne takse na gorivo kako bi ublažio pritisak na američke potrošače.
Druga opcija, nastavak vazdušnih udara, nosi veći rizik. Ako SAD ponovo pokrenu kampanju protiv iranskih vojnih, nuklearnih ili infrastrukturnih ciljeva, Teheran bi gotovo sigurno odgovorio ne samo direktno, već i preko šire mreže saveznika i partnera u regionu. Napadi dronovima na UAE, Kuvajt i Katar već pokazuju da Iran drži prst na obaraču i da Zaliv posmatra kao jedinstveni operativni prostor.
Izraelska strana, prema navodima američkih izvora, traži još agresivniji pristup. Jedna od opcija koju Izrael navodno gura jeste operacija specijalnih snaga radi zaplene iranskih zaliha obogaćenog uranijuma. Tramp, međutim, okleva zbog visokog rizika. Takva operacija bi zahtevala ulazak duboko u iransku teritoriju ili u teško dostupne podzemne objekte, sa realnom mogućnošću velikih gubitaka, političkog fijaska ili nekontrolisane eskalacije.
Trampov glavni vremenski faktor sada je put u Kinu. Prema američkim zvaničnicima koje citira Axios, predsednik ne bi trebalo da naredi novu vojnu akciju protiv Irana pre povratka iz Pekinga. Očekuje se da tokom susreta sa Si Đinpingom razgovara i o ratu sa Iranom, jer Kina ima veliki uticaj na Teheran kao jedan od glavnih kupaca iranske nafte i važan političko-ekonomski partner.
Kina je, prema američkim procenama, već pritiskala Iran da prihvati sporazum sa SAD, ali bez vidljivog uspeha. Peking ne želi potpuni rat u Zalivu, jer bi to ugrozilo energetske tokove i globalnu trgovinu, ali ne želi ni američku pobedu koja bi Iran vratila pod strogu kontrolu Vašingtona. Zato je kineska pozicija složena: smiriti krizu, ali ne ojačati američki poredak u regionu.
Iran, sa svoje strane, pokušava da održi dve poruke istovremeno. Prva je da nije spreman da prvi „ispali metak“ koji bi formalno srušio primirje. Druga je da će na svaki nastavak američko-izraelskih udara odgovoriti punom snagom. Najnoviji napadi dronovima na ciljeve u Zalivu uklapaju se upravo u tu logiku: ne objaviti otvoreni kraj primirja, ali pokazati da regionalne baze, luke, brodovi i saveznici SAD nisu van domašaja.
To je i razlog zbog kojeg je izraz „održavanje života“ toliko precizan. Primirje formalno postoji, ali više ne funkcioniše kao stvarni mehanizam za smirivanje fronta. Ono je postalo politička cevčica kroz koju se još uvek održava mogućnost pregovora, dok se na terenu već odvija pritisak, pretnje, izviđanje i ograničeno dejstvo.
Za države Zaliva ovo je posebno opasna faza. UAE, Katar i Kuvajt nisu samo regionalni akteri, već prostori sa američkim vojnim prisustvom, energetskom infrastrukturom, lukama i logističkim čvorištima. Ako Iran počne da ih tretira kao produžetak američko-izraelske ratne mašine, svaki incident može prerasti u širi sukob.
Katar je do sada često imao ulogu posrednika u regionalnim krizama. Kuvajt je oprezan i ne želi da se nađe u prvoj liniji. UAE su mnogo otvorenije vezani za američko-izraelsku bezbednosnu arhitekturu i zato su za Teheran logičnija meta pritiska. Međutim, najnoviji incidenti pokazuju da se prostor rizika širi i da nijedna zalivska država ne može računati da će ostati potpuno izvan sukoba ako rat ponovo plane.
Za Vašington je dilema jasna. Ako ne odgovori, Iran će pokušati da pokaže da može da gađa regionalne partnere SAD bez ozbiljne kazne. Ako odgovori preoštro, primirje definitivno pada, Ormuski moreuz ostaje pod pritiskom, a rat se vraća u punom obimu. Tramp zato pokušava da koristi pretnju vojne sile kao polugu za pregovore, ali problem je što je Iran već pokazao da i sam koristi kontrolisanu eskalaciju kao pregovarački alat.
U narednim danima ključna će biti tri pitanja: da li će Iran popraviti pisani predlog tako da uključi ustupke o uranijumu i nuklearnom programu, da li će Tramp posle puta u Kinu dobiti prostor za novi diplomatski paket, i da li će Zaliv ostati na nivou ograničenih napada dronovima ili preći u otvorenu zonu američko-iranskog obračuna.
Za sada, primirje formalno nije mrtvo, ali više ne liči na prekid vatre. Liči na pauzu između dve runde, u kojoj obe strane drže oružje spremno i čekaju da vide ko će prvi proceniti da mu se više isplati nastavak rata nego loš sporazum.
