Kineski istraživači napravili su korak koji bi mogao promeniti način na koji se koriste bespilotne letelice na savremenom bojištu. Tim sa Univerziteta Sidijan uspešno je demonstrirao bežični sistem prenosa energije koji mikrotalasima šalje energiju sa zemlje na dron u letu, omogućavajući mu da ostane u vazduhu bez potrebe za sletanjem i klasičnim punjenjem baterija.
Sistem se oslanja na mobilni emiter montiran na vozilu, koji usmerava mikrotalasni snop ka antenskom nizu postavljenom ispod letelice. Za razliku od ranijih statičnih demonstracija, ovaj eksperiment je održao stabilan prenos energije čak i dok su se i dron i kopnena jedinica kretali, što predstavlja značajan tehnološki iskorak.
Tokom testiranja, sistem montiran na vozilo održavao je dron sa fiksnim krilima u letu do 3,1 sat, na visini od oko 14 metara. Prema pisanju „SCMP“, prenos energije bio je stabilan i u realnim uslovima, a rezultati su objavljeni u recenziranom časopisu „Aeronautical Science & Technology“.
Vođa projekta, Song Livei, istakao je da je ključni izazov bio precizno poravnavanje mikrotalasnog emitera sa dronom dok su oba objekta u pokretu. Problem je rešen kombinovanjem GPS pozicioniranja, sistema za praćenje u realnom vremenu i kontrole leta integrisane u vozilo, koja je kontinuirano korigovala smer snopa. Ova koordinacija omogućila je pouzdan prenos energije uprkos kretanju i promenama u okruženju.
Analitičari su koncept uporedili sa idejom „kopnenog nosača aviona“. U tom scenariju, oklopno vozilo ne bi bilo samo platforma za lansiranje dronova, već i energetsko čvorište koje ih održava u vazduhu, slično načinu na koji nosači aviona podržavaju letelice na moru. Takav model otvara mogućnost neprekidnog nadzora, produženih udarnih misija i dugotrajnog elektronskog ratovanja bez ciklusa čestih sletanja.
Kako bespilotni sistemi postaju sve važniji za kopnene operacije, napori da se produži njihova izdržljivost dobijaju na značaju. Bežični prenos energije mogao bi da smanji zavisnost od klasičnih baterija i logistike punjenja, a istovremeno omogući dronovima da duže ostanu u zoni dejstva, posebno u osporavanim okruženjima.
Tehnologija ima i potencijalne konstruktorske implikacije. Ako se smanji potreba za velikim baterijama u trupu, oslobađa se prostor i masa za dodatne senzore, komunikacionu opremu ili teret. To znači da bi i manje platforme mogle da obavljaju složenije zadatke bez žrtvovanja dometa ili vremena boravka u vazduhu.
Sjedinjene Države paralelno pokušavaju da razviju slične koncepte. Agencija za napredne istraživačke projekte odbrane, DARPA, podržala je više programa koji istražuju bežični prenos energije, uključujući radio-frekventne i laserske sisteme. Privatne kompanije takođe demonstriraju laserska rešenja za punjenje dronova u letu.
Laserski sistemi nude visoku preciznost i mogućnost prenosa energije na većim udaljenostima, ali su osetljivi na maglu, prašinu i atmosferske turbulencije. Pored toga, mogu stvarati infracrveni potpis koji otkriva položaj drona. Mikrotalasni prenos, s druge strane, generalno je otporniji na loše vremenske uslove i manje zavisi od savršene linije vida.
Još jedna prednost mikrotalasnog pristupa je potencijal da jedan emiter napaja više dronova istovremeno. To ga čini pogodnim za gusta operativna okruženja i scenarije u kojima je skalabilnost presudna.
Kineska demonstracija pokazuje da trka za energijom u vazduhu više nije teorijska. Produžavanje autonomije dronova postaje ključni element savremenog ratovanja, a sposobnost da se energija isporučuje tokom leta može promeniti način na koji se planiraju i sprovode operacije u budućnosti.
