Posle rata sa Iranom i napetosti koje iz dana u dan rastu na liniji Izrael-Turska, iz Vašingtona je stigla poruka koja zvuči kao otvoreno upozorenje Ankari. Američki analitičar Majkl Rubin, pišući za 19fortyfive.com, praktično je izneo scenario u kojem bi Izrael, ukoliko proceni da Turska postaje egzistencijalna pretnja, mogao da posegne za preventivnim udarom po modelu iz 1967. godine, kada je u operaciji „Fokus“ razbio egipatsko ratno vazduhoplovstvo na zemlji.
Rubin svoju tezu gradi na istorijskoj paraleli koju namerno izvlači do kraja. Po njemu, Egipat Gamala Abdela Nasera iz 1967. godine i današnja Turska Redžepa Tajipa Erdogana dele istu osnovnu osobinu, velika su sila na papiru, sa ambicijama daleko širim od realnih kapaciteta, uz političko rukovodstvo koje spoljnopolitičkom agresijom pokušava da pokrije unutrašnje slabosti. Kako navodi, „Naserova vojska 1967. godine bila je ekvivalent današnje Erdoganove, velika, ali precenjena“.
Rubin smatra da Erdogan danas ide upravo putem kojim je nekada išao Naser. Prema njegovom tumačenju, turski predsednik pokušava da skrene pažnju sa ekonomskih neuspeha i političkih nemira kod kuće tako što podiže tenzije prema Izraelu i pokušava da se nametne kao lider šireg regiona. U toj slici, Ankara više nije samo glasna sila sa ambicijama u Siriji, istočnom Mediteranu i na Balkanu, već država koja, po Rubinovoj oceni, ulazi u otvoreno konfrontacionu fazu prema Izraelu.
On tvrdi da je Erdogan, baš kao nekada Naser, spojio ratobornu retoriku sa vojnim gomilanjem. Rubin ide i dalje, navodeći da Erdogan otvoreno preti ratom i podsećajući na njegove ranije poruke da bi mogao da uradi Izraelu ono što je Turska, zajedno sa Azerbejdžanom, uradila u Nagorno-Karabahu. U toj interpretaciji, poruke iz Ankare više se ne posmatraju kao unutrašnja politička retorika, već kao deo šire pripreme terena za ozbiljniji sukob.
Kao dodatne elemente te slike, Rubin navodi više poteza koje vidi kao deo turskog pritiska. U aprilu 2026. godine, kako podseća, Turska je započela „blagu“ blokadu, zahtevajući od brodova koji pristaju u njene luke da nemaju veze sa Izraelom. Zatim pominje i potez od 10. aprila 2026, kada je Erdoganova vlada optužila izraelskog premijera Benjamina Netanjahua zbog presretanja flotile koja je pokušavala da snabdeva Hamas, pri čemu je doneta simbolična presuda na više od 4.500 godina zatvora. Za Rubina, to nisu izolovani politički gestovi, već deo jedinstvene šeme.
Još ozbiljnije optužbe odnose se na delovanje Turske iza kulisa. Rubin tvrdi da Ankara ne pokušava samo da ojača sposobnost Sirije da napada Izrael, već da je preuzela i deo funkcije koju je ranije imao Iran, kao kanal podrške Hezbolahu. Uz to upozorava da turske fabrike dronova proizvode oružje koje bi moglo da optereti, pa i da probija izraelsku odbranu, dok se kao dodatna opasnost pominje i mogućnost da Trampova administracija odobri prodaju F-35 Turskoj. U Rubinovom okviru, takav potez ne bi bio samo trgovinski ili politički signal, već direktan udar na kvalitativnu vojnu prednost Izraela.
Na to se nadovezuje i još teža procena, da Turska sve jasnije pokazuje ambiciju da ide putem Irana kada je reč o nuklearnom programu. Rubin smatra da diplomatski pokušaji da se tenzije ublaže malo znače onima koji posmatraju stanje na terenu i da se stvarnost ne meri lepim formulacijama, već rasporedom snaga, namerama i kapacitetima.
Iz tog ugla on dolazi do najopasnijeg dela svoje teze. Ako Izrael proceni da tursko ratno vazduhoplovstvo, mornarica i vojno-industrijski kompleks predstavljaju neposrednu pretnju samom postojanju jevrejske države, tvrdi Rubin, Jerusalim neće imati mnogo izbora osim da razmatra novu operaciju „Fokus“. To bi, po njegovoj logici, značilo masovan preventivni udar usmeren na tursku vojnu infrastrukturu pre nego što Ankara stigne da prvi ozbiljno povuče okidač.
Rubin potom ide veoma konkretno i skicira šta bi takva operacija mogla da podrazumeva. Po njemu, izraelsko ratno vazduhoplovstvo bi moralo da gađa turske F-16 i druge borbene avione u bazama na severnom Kipru, u Indžirliku, Izmiru, Dijarbakiru i još nekoliko gradova. Pored toga, verovatne mete bile bi glavna turska mornarička baza u Geldžuku, zatim Aksaz, Fokaja i Aleksandreta u okupiranom Hataju. Da bi dodatno usporio odgovor i oporavak, Izrael bi, po Rubinovoj oceni, morao da gađa i fabrike Turske vazduhoplovne industrije TUSAŠ, gde se proizvodi veliki deo turskog naoružanja.
Posebno mesto u toj listi zauzima i Baykar, kompanija koja proizvodi dronove Bayraktar TB2 i Akinci. Rubin smatra da bi njeno sedište, osoblje i proizvodni kapaciteti bili logične mete zbog uloge koju imaju u razvoju turske bespilotne avijacije. Pominje i BMS Savunma iz Ankare, kompaniju povezanu sa proizvodnjom izviđačkih dronova, kao potencijalnu metu u istom okviru. Pre toga, tvrdi on, turski radari i sistemi protivvazdušne odbrane morali bi da budu eliminisani u prvim minutima udara.
Rubin se ne zaustavlja ni pred pitanjem NATO-a, koje je u ovakvom scenariju ključno. On tvrdi da Turska ne može automatski da računa na zaštitu Alijanse samo zato što je formalno članica. Po njegovom tumačenju, član 5 nije magijska formula koja se aktivira bez političkog spora. Šta tačno predstavlja „oružani napad“ u kontekstu provociranog ili preventivnog udara, po njemu, moglo bi da bude predmet ozbiljne rasprave, posebno ako deo članica NATO-a proceni da je Erdogan svojim pretnjama i potezima sam doprineo eskalaciji. Rubin dodatno podseća da NATO funkcioniše konsenzusom i da bi svaka članica, barem teoretski, mogla da blokira aktivaciju člana 5, čime bi se situacija okrenula protiv same Turske, koja je godinama koristila pretnju blokadom konsenzusa kao instrument političke i materijalne ucene unutar Alijanse.
U njegovom scenariju Izrael, naravno, mora da računa na snažan turski odgovor. Rubin to ne skriva, već upravo zato insistira da bi, ako je rat već neizbežan, prevencija postala nužna kako bi Izrael izabrao vreme udara i raspored snaga pod uslovima koji njemu najviše odgovaraju.
Kako se Turska, za razliku od Egipta, ne graniči neposredno sa Izraelom, a međunarodna zajednica bi vrlo brzo krenula ka zaustavljanju sukoba, Rubin procenjuje da bi Jerusalim mogao da primeni staru regionalnu logiku, udariti snažno, a zatim tražiti primirje pre nego što se rat pretvori u dugotrajan iscrpljujući sukob. Na kraju tog okvira, on dodaje i američku dimenziju, ocenjujući da bi u takvom raspletu američka mornarica mogla biti raspoređena u istočnom Mediteranu kako bi „osigurala mir“.
