Odavno ništa više sa sovjetskog (ruskog) prostora ne može da nas iznenadi. Oni su shvatili kome su sve meta i šta bi sve bilo s njihovim bogatstvima kada ne bi imali čime da ih brane. Shodno tome pripremali su se i pripremali za odbranu, ali i za uzvratni napad. Ruski ustav kaže da će oni koristiti nuklearno oružje isključivo u odbrambene svrhe.
Pored toga što je to rastegljiv pojam s mnogo nepoznanica (ko, kada, kako procenjuje ugroženost, da li to podrazumeva aktivno odvraćanje, preventivni udar, koliko bi odbrana bila prekoračena itd), ne znamo ni namere druge strane. Sve nuklearne sile imaju razrađena razna scenarija, kako vojna, tako i građanska.
U tekstu “Generalna proba Trećeg svetskog rata” videli smo da dobro organizovana vojna sila može da pretrpi nuklearni rat s tzv. prihvatljivim gubicima. Sva vozila i oprema decenijama se već konstruišu tako da im je sastavni deo i pasivna zaštita od dejstva nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja. Sovjeti su otišli dovoljno daleko time što su pokušali konstrukciju neborbenih vozila kako bi proširili granice zaštite posade. Namera im je bila da stvore ”autobus sudnjega dana”, vozilo koje bi služilo za transport ljudi u uslovima nuklearnog rata. Kako se to i kada dogodilo?
GAZ-66, devojka za sve
Ljubiteljima teretnih vozila sigurno je poznato vozilo GAZ-66. Sovjetski i ruski kamion srednje nosivosti i povišene prohodnosti, ima pogon 4×4, nosivost dve tone i kabinu nad motorom. Zdepast, neugledan, predstavlja treću generaciju kamiona GAZ povišene prohodnosti. Estetika sovjetskim vozilima nikada nije bila jača strana, ali prohodnost, izdržljivost i žilavost jesu. Proizveden je u poznatoj fabrici Gorki (Горьковский автомобильный завод) u Njižnjem Novgorodu (Donjem Novigradu). Koristio se i koristi u oružanim snagama, ali i u privredi.
Vojnici su mu dali nadimak Šišiga (Шишига), što je skraćenica od broja 66 ( шестьдесят шесть). Projektovan je i proizvođen od 1964. do 1999. godine u ogromnoj seriji od 965.941 vozila. Sklapan je i u fabrici KrASZ (Kremenčug, Ukrajina). U svetu kamiona on je mogući rekorder s brojem modifikacija. Napravljena je ukupno 31 modifikacija i 20 izvoznih varijanti za tropske i umerene klime. Pored toga proizvedeno je još 14 tipova vozila na njegovoj šasiji (kiperi za smeće, kranovi, cisterne za pranje ulica, itd, itd), pa čak i pet vrsta autobusa. Sve u svemu, 70 promena u odnosu na osnovni model!
Nama je interesantna sedamdeset i prva, unikatna verzija. O tom modelu nema mnogo podataka, pa ni fotografija, ali on nije plod mašte već stvarni projekat. Stoga i zaslužuje pažnju. Zvanična oznaka mu je bila GAZ-66 KZ-1. Poznat je pod nazivom ” zombi autobus apokalipse”. Krajem pedesetih godina zahuktavao se Hladni rat; pretnje nuklearnim ratom bile su na gotovo dnevnom nivou.
Amerikanci su u tome videli poslovni priliku pa su desetine hiljada portabl-skloništa prodata širom zemlje. Ona, naravno, ne bi nikog i ništa spasila, ali uz dobar marketing to je postao unosan posao. Rusima marketing nije bio potreban jer je kod njih obaveza civilne zaštite drugačije rešena. Pošto je vojska na svoj način štitila borbena sredstva, u sklopu opsežnih priprema vlada je naredila da se konstruiše i neborbeno vozilo koje bi moglo da na kraćim relacijama preveze ljudstvo. Kada? U momentima nuklearnog rata i kasnije.
To nije bio običan autobus kakve su proizvodile brojne fabrike širom SSSR. Projektovan je da izdrži nuklearni udar i da nastavi sa kretanjem. Točkovi su bili popunjeni specijalnim gelom koji je omogućavao kretanje čak i kad bi bili izbušeni. Sam izgled bio je nestandardan, gotovo zastrašujući, sasvim dovoljan da običnom posmatraču ulije respekt. Imao je sve što i drugi autobusi, ali tu se svaka sličnost završavala.
U konstruktorskom timu jednostavno su ga zvali čudovište. Delovao je dvosmisleno: nekima je to bio nedovršen koncept, nekom model daleko ispred svog vremena. Karoserija je bila napravljena od dva sloja stakloplastike. Kao da su konstruktori napravili veliki termos koji je trebalo da zaštiti putnike od toplotnog dejstva eksplozije. Neobična obla forma trebalo je da ispuni aerodinamičke zahteve kako bi udarni talasi lakše skliznuli preko vozila.
Ako je neko pomislio na ”Pobesnelog Maksa” dok je pratio tekst, nije mnogo pogrešio. GAZ nije bio onako načičkan raznim atraktivnim dodacima, međutim jeste bio plod naučne fantastike! Ispostavilo se da su neki savetnici u vladi imali zadatak da čitaju i američku publicistiku. Nije to bilo iz dosade. Ono što se danas zove OSINT tada je bilo znatno složenije. Prateći novine, filmove, banalne oglase, moglo se svašta zapaziti. Poznat je slučaj da je najnoviji, još uvek tajni model američke nuklearne podmornice nekim čudom stigao u vrlo vernom obliku u svet igračaka – i to u preseku (!). Službenik nekog sovjetskog predstavništva ju je kupio i – imao je šta da vidi. Zbog toga su letele epolete u najvišim vrhovima US NAVY, ali to je druga priča.
U ovoj priči očigledno je da su Sovjeti bili na pravom tragu. Tih godina, kao deo tihe indoktrinacije, holivudska studija izbacivala su brojne naučno-fantastične filmove s napadima vanzemaljaca, neobičnim i oružjima i – apokaliptičnim scenarijima nuklearnog sukoba. Bioskope su punili heroji koji su u poslednjem trenutku sprečili da neko pritisne dugme, otklonili neku dilemu u komunikaciji, zaustavili lansiranje.
Naravno, za jedan film to nije bilo dovoljno, pa je u dramskoj radnji uvek bilo mesta za ugroženo stanovništvo, ali i VIP koje je trebalo negde prevesti, skloniti za budućnost, itd. Tu su se nalazila neobična vozila različitih pogona (čak i u obliku spirala) koja su izlazila iz podzemnih skloništa i bezbedno prelazila preko ruševina kontaminiranih područja.
Kad mogu Amerikanci…
Sovjeti su se bacili na posao. Uzeli su ono što im je na raspolaganju, ne mudrujući previše. Sam radni naziv sugerisao je da je ono predviđeno za dan posle, pa je u tom smislu i obespokojavalo, ali i ohrabrivalo ljude. Važno je da je neko i o tome mislio. Inžinjeri koji su radili na tom projektu bili su zaista krem sovjetske nauke. Izazov koji je bio pred njima nije do tada imao niko. Stvorili su vozilo i temeljno ga ispitali. Nedostajala je samo još jedna provera, ona najvažnija – u realnim uslovima.
Rad na vozilu je potrajao, pa je ušao i u period kada su nadzemne nuklearne probe zabranjene te je tako otpala mogućnost takvog testiranja. Zato su inžinjeri napravili model atomske eksplozije ispitujući njeno dejstvo na različitim vozilima, pa i na ovom. Došlo se do neverovatnog rezultata: autobus iz Njižnjeg Novgoroda bio je gotovo nepovrediv, čak triput otporniji od vozila koja su rađena s fabričkom zaštitom, kao što su oklopni transporteri, borbena oklopna vozila, specijalna vozila veze, itd.
Napravljeno je nekoliko prototipova, ali vozilo nije ušlo u serijsku proizvodnju. Imalo je karoseriju tipa čaura i benzinski motor ZMZ – 513. Neka od njih završila su u muzejima, a neka su se posle mnogo godina našla u privatnim zbirkama. Ono je danas jedan od retkih eksponata Hladnog rata. Zašto je projekat prekinut? Dok su se inžinjeri bavili zaštitom od toplotnog i udarnog dejstva, kolege iz atomske struke su ih pretekle kada je reč o talasu radijacije. Od toga ovo vozilo nije moglo da zaštiti posadu.
Istina, posada bi izdržala udar, stigla bi da obavi zadatak, ali po koju cenu? Posle četiri-pet dana svi bi umrli od posledica radijacije. Ponuditi vojsci samoubilačko vozilo niko nije mogao. U svakom slučaju, ono je bilo ispred svog vremena, a po svojim voznim karakteristikama i danas bi daleko premašivalo SUV klasu. Možda nikada i ne bi bilo iskorišćeno (i dobro je što je tako). Vojnički ružno i praktično, na svu sreću ostalo je samo muzejski eksponat i svedok jednog suludog vremena.
U svakom slučaju, svi ti pojedinačni pokušaji padaju u vodu pred globalnim udarom. Mnogi bi preživeli tih prvih nekoliko dana, ali – šta posle?
