Upotreba nuklearnog oružja već se, kao što znamo, dogodila ali u malom obimu. Odnela je između dvesta i trista hiljada života, ostavljajući trajne posledice. Videli smo i kako to izgleda na filmu. Posvetimo pažnju vrlo ozbiljnoj temi – nuklearnom ratu i njegovim posledicama, proračunima i kompjuterskim modelima kataklizme.
Ovih meseci i dana slušamo sve zloslutnije i preteće izjave o korišćenju nuklearnog oružja. Počelo bi, je li, skromno, odnosno ograničeno – taktičkim bojevim glavama. A kada bi se i kako završilo? Osim što se svi tim povodom sete Ajnštajna ili Černobila, masovno koristeći floskulu ”kraj civilizacije” itd, pogledamo i objektivnu, naučnu stranu medalje, ilustrovanu brojkama. Inače, kraj civilizacije se već dogodio iznad Hirošime i Nagasakija.
Nauka i nuklearni rat
U vreme Hladnog rata opšta situacija u vezi s nuklearnim sukobom bila je mnogo gora. Tada su se države utrkivale ko može više puta da uništi Zemlju, pa je kružio i crnohumorni vic; kada je neki general izjavio da sa svojim arsenalom njegova država može uništiti planetu tri do četiri puta, predsednik je pitao: ”Budite precizniji – tri ili četiri puta?”. U arsenalima je bilo oko 70.000 bojevih glava. Danas SAD, RF i Kina, kao dominantne sile, imaju oko 14.000 raketa nosača.
Kao što je poznato, nuklearno oružje ima tri najvažnija momenta bojevog dejstva – udarni, toplotni i radijacioni. Pogledajmo koliko je efikasno udarno dejstvo u kombinaciji sa zapaljivim. Srednja vrednost bojeve glave je oko 100 kt na osnovu tvrdnje NukeMap, interaktivne karte koja koristi API Mapbox. To je oko osam puta jače od one bačene na Hirošimu.
Radi lakše i slikovitije procene uzmimo prosečnu vrednost arsenala kapitalnog udara. Ona je jedna megatona po nosaču. Udarni talas može delimično ili potpuno zbrisati sa lica Zemlje živa bića i objekte na prostoru do 155 km². Ovo je teorijska pretpostavka, jer značajan deo ljudi može se spasiti od udarnog talasa krijući se u dobro urađenim skloništima sa vazdušnim filterima (ali i u podzemnim parkinzima, metroima, rudarskih oknima, itd).
Šta kažu brojke?
Uzmimo (teorijski) da takva bomba može ubiti sve na pomenutoj površini. Ali, da bi se uništilo sve živo na teritoriji od 2,17 miliona km² (smatra se da toliko zauzimaju habitati), potrebno je 14.000 bojevih glava. Na stranu sada pitanje kom ludaku to može pasti na pamet i šta su te građanske žrtve skrivile, da bi bile eliminisane. Radi poređenja navedimo da Moskva unutar MKAD (saobraćajnog prstena) ima oko 878,7 km², što znači da postojeće nuklearno oružje može uništiti do 2.470 gradova slične površine. Razmere su svakako katastrofalne.
Međutim, površina kopna na Zemlji, bez Antarktika iznosi 135.000.000 km², dok je opšta površina gradova 0,6% svetskog kopna. To nije velika uteha jer je i preciznost oružja zastrašujuća. Udarno-toplotni talasa bi svojim dejstvom i požarima ubio milione ljudi. Tek onda dolazi stvarna opasnost: radijacija, mnogo veći i dugotrajniji neprijatelj: ona bi izazvala kancerogena i genetska oboljenja u sledećih nekoliko generacija. Ako se od udarnog talasa i možemo zaštititi, od radijacije to je gotovo nemoguće.
Ne zaboravimo da je ljudska vrsta odavno minimalizovala svoje mutantske sposobnosti. Period dugotrajnog prilagođavanja ljudi na određenu oblast ili klimatske promene je prošao, a autoimuna svojstva su sve slabija. To će reći – ljudi bi se mnogo sporije prilagođavali, što bi dodatno povećalo broj žrtava.
Kako bi izgledala Zemlja?
Poslednje četiri decenije, razvojem superbrzih kompjutera, naučnici su uspeli da razrade teorijske modele delovanja nuklearnog oružja s akcentom na klimatske promene, da bi što bolje objasnili i ukazali na realne posledice njegove upotrebe.
U ovoj oblasti posebno su se dokazali Pol Krucen (Paul Jozef Crutzen, holandski meteorolog i specijalista za atmosfersku hemiju) i Džon Birks (John W. Birks, takođe specijalista atmosferske hemije). Oni su još 1982. godine, kao pioniri u ovoj oblasti, objavili izuzetno značajnu studiju. Na osnovu tada poznatih parametara utvrdili su da bi nuklearni rat obrazovao masivni oblak dima koji bi izazvao nuklearnu zimu. Uništena bi bila poljoprivreda, a s njom i civilizacija. Naslov studije bio je trilerski, ali je suština bila zapanjujuća: ”Atmosfera posle nuklearnog rata: sumrak u podne” (The atmosphere after a nuclear war: Twilight at noon).
Njihova studija tom prilikom, na sreću, nije podelila naučnike prema pripadnosti jednoj od dve tadašnje supersile. I Amerikanci i Sovjeti potvrdili su da bi gradovi i privredno-industrijski kompleksi koji bi bili uništeni nuklearnim oružjem, proizveli mnogo više dima i čađi (prašine) nego ekvivalent površine spaljenih šuma. Takav kompaktan sloj smoga blokirao bi Sunčevo svetlo zbog čega bi na površini Zemlje vrlo brzo postalo hladno, suvo i mračno. Klimatski modeli su nedvosmisleno pokazali da bi nedostatak Sunčeve svetlosti snizio globalnu temperaturu do 10°C tokom čitave decenije. Za fotosintezu i biljni svet to bi bilo katastrofalno jer bi nedostatak biljne hrane (time i životinjske) doveo do masovne gladi u svetu.
Za tu tvrdnju danas nam nisu potrebni dinosaurusi i njihovo iščeznuće, već samo pravilno postavljen model.
Tim ekologa koji predvodi Alen Robok ( Alan Robock, klimatolog) sa univerziteta Rutgers (Rutgers University) u Nju Džersiju je na Međuvladinom panelu o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC) utvrdio da je Teorija nuklearne zime presudno pomogla da se prekine trka u nuklearnom naoružanju tokom Hladnog rata. To je jedan od retkih primera da su političari nekog uopšte poslušali.
Godine 1986. Ronald Regan i Mihail Gorbačov učinili su prvi korak u ograničenju nuklearnog naoružanja, pozivajući se upravo na predviđanje posledica nuklearnog rata. Broj od 12.000 jedinica bojevih glava koji je tada ustanovljen danas je nešto veći; smatra se da je oko 4.000 bojevih glava na raznim nosačima svakog trenutka borbeno spremno. To je unekoliko smanjilo pretnju masovnog nuklearnog rata. Međutim, usled velikog tehnološkog skoka u razvoju nuklearnog oružja, a posebno preciznosti njegovih nosača, praktično je svejedno koliko je bojevih glava. Zato je opravdana bojazan da je pretnja, iznesena 1982. godine, sada još veća.
Na sve ovo dodajmo i nuklearne elektrane koje proizvode deseti deo svetskih potreba u električnoj energiji. Trenutno u njima radi oko 440 reaktora (najviše u SAD), a videli smo šta oni mogu prouzrokovati ukoliko budu pogođene tamo gde treba. O toj opasnosti pisao je Branko Bogdanović.
Kakve su najnovije prognoze?
Nimalo ružičaste; naprotiv. I superkompjuteri su drastično napredovali, pa su i klimatski modeli dobili realnije, odnosno proverljivije parametre. Prema njima, uključujući najgori mogući scenario, jasno je da bi hlađenje okeana izazvalo nuklearno ledeno doba koje bi trajalo hiljadama godina. A reč je samo o uticaju okeana jer kopno bi već bilo razrušeno i kontaminirano.
Ali, to nije sve. Pođimo od pretpostavke da u vrhovima tri najveće nuklearne sile sede razumni ljudi koji neće rizikovati kraj civilizacije zbog svoje paranoje, sujete ili pohlepe. Ne zaboravimo da na svetu postoji još šest priznatih nukelarnih sila: Francuska, Indija, Velika Britanija, Severna Koreja, Pakistan i Izrael. Čak i ograničeni rat između Indije i Pakistana mogao bi da odnese oko 130 miliona ljudi i liši hrane još dve i po milijarde, bar sledeće dve godine. O ruži vetrova, globalnim okeanskim strujama i ostalim činiocima da ne govorimo. Pri tom još uvek ostaje otvoreno pitanje – da li će neko umeti da kaže –‘stanite, dosta je bilo’, ili će tada već biti svejedno.
Na početku teksta mogli smo postaviti pitanje: kome je potreban nuklearni rat, osim priče o ravnoteži straha? Posle ovog kratkog i sasvim sažetog pogleda na posledice nuklearnog rata jasno je da je ono retoričko i da ne zahteva odgovor. Sasvim sigurno u njemu ne bi bilo pobednika, čak i da pobedi jedna strana jer na Zemljinoj kugli samo granice koje je isrctala priroda važe. O tome mogu svedočiti zemlje koje su se svojevremeno našle na putu vazdušnih struja černobilske katastrofe.
