Govori indijanski da te neprijatelj ne razume. U Prvom i Drugom sv. ratu radio-veza bila je (pored golubova i kurira) najpristupačniji način prenošenja poruka, ali i najranjiviji. Glasovne radijske poruke lako su presretane slušanjem, odnosno – prisluškivanjem (eavesdropping), pregledanjem radijskog opsega. Danas za to postoji mnogo metoda i alatki, ali u počecima radio-komunikacije sve je bilo komplikovanije i skuplje. Tehničkih znanja, osposobljenih ljudi i sredstava bilo je malo, pri čemu su bila nepouzdana, kako ona, tako i napajanje.
Poruke su se mogle zaštititi na tri načina: a) fizički – blokiranjem signala pomoću Faradejevog kaveza, b) brzom promenom kanala (frequency hopping) i c) enkripcijom. Na ratištu je teško obezbediti fizičku blokadu, a efikasnost promena kanala zavisi od veštine operatora. Ostaje kao jedini relativno siguran metod enkripcija, odnosno korišćenje šifrovanih poruka. Najkraće – treba učiniti važne poruke nerazumljivim za neprijatelja.
Za njihovo razumevanje potrebna je šifra, što opet dovodi do operativnih problema. Neko treba da smisli dovoljno komplikovanu da se teško ”razbije”, a da pri tom ne usporava proces kriptovanja. Treba je na siguran način dostaviti dekoderu i – menjati što ćešće, po pravilu u nepredvidim razmacima. Međutim, ni tada poruka nije bezbedna. To smo videli u filmu Igra imitacije (The Imitation Game) kada su verno predstavljeni napori britanskog tima dešifranata. Oni su, predvođeni Alanom Turingom (Alan Mathison Turing), istražujući kriptografske metode u Blečli Parku (Bletchley Park – Station X) razbili šifru ”Enigme” i, prema nekim procenama, skratili rat za dve godine.
Amerikanci su to takođe pokušavali, ali su išli i svojim putem. Pobeda u prvoj pomorskoj bici bez direktnog sukoba brodova koja se dogodila u području Midveja ostvarena je zahvaljujući lukavosti jednog čoveka koji je posredno, preko lažne poruke – mamca, otkrio japanske ciljeve. Ni tada japanska šifra nije u potpunosti bila ”otključana”, već je primenjena kontraobaveštajna procena i visprenost. Kriptoanalitičar Rošefort (Joseph John Rochefort) poslao je poruku o izmišljenom problemu s vodom na ostrvu i Japanci su progutali udicu, javljajući štabu da šifrovano mesto ima problema s vodom. Tako su Amerikanci saznali šta je cilj napadača, a ostalo je bilo pitanje vojne veštine, hrabrosti i procene mornaričke komande.
Međutim, takvih znalaca nije bilo mnogo ni u jednoj armiji. U američkim oružanim snagama služilo je za vreme Drugog sv. rata preko šesnaest miliona pripadnika, a svaki vid i rod imao je svoj način komunikacije, kao i korisnike različitog nivoa znanja, iskustva i opreme. Stoga je radio-saobraćaj rešavan čestim promenama šifre, ali je pri tom primenjen i metod koji je postigao i medijsku slavu zbog svoje egzotičnosti.
Šta su Amerikanci radili?
U posebno važnim misijama koristili su dobro obučene pripadnike raznih indijanskih plemena! Oni su otvorenim radio-porukama komunicirali međusobno, sigurni da u redovima sila Osovine nema nikog ko će ih razumeti. I bili su u pravu, ali su za svaki slučaj oni i svoje dijalekte prilagođavali i menjali koristeći skraćene izraze i dogovorene permutacije. Preduslov uspešne komunikacije bio je da na prijemu bude Indijanac iz istog plemena, pri tom zaštićen od zarobljavanja.
Na taj način je dramatično, često i presudno, bio ubrzan proces komunikacije u kome su izostavljane faze dekodiranja i enkodiranja. Brže od toga nije moglo.
Prvi poznati primer takve prakse zabeležen je još u Prvom svetskom ratu tokom Druge bitke na Somi, u septembru 1918. godine. Tamo je bilo stacionirano nekoliko jedinica u kojima su se nalazili Indijanci plemena Čiroki (Cherokee, odnosno Tsalagi), jedne od najmasovnijih etničkih grupa iz porodice Irokeza. Oni su bili u sastavu 30. pešadijske divizije SAD koja je u koordiniranim dejstvima bila podređena britanskoj komandi. S njima je započelo.
Međutim, pravo otkriće predstavljali su pripadnici etničke grupe Čokto. Njihov jezik koristila su plemena Krik, odnosno Muskogi s jugoistoka SAD i nazivan je čahta (Chahta). Taj jezik je pripadao grupi jezika Muskogija (Muskogean languages), jedne od najstarije i relativno retke grupe starosedelaca. Sasvim slučajno, izvesni kapetan Lorens čuo je dva svoja vojnika kako govore potpuno nerazumljivim jezikom. Zainteresovao se i saznao da u njegovom bataljonu ima još osam pripadnika koji se tako sporazumevaju. Vrlo brzo je kompletirano sedam parova.
Ratna sreća je u to vreme uveliko okrenula leđa Nemcima, ali su Amerikanci skloni (iz svojih razloga) da ulogu ovih radista preuveličavaju, navodeći da su oni imali odlučujuću ulogu tokom Mez-argonske kampanje (Offensive Meuse-Argonne). Istina je da je Nemcima krenulo nizbrdo samo 24 sata pošto su pripadnici plemena Čokto uključeni u sistem komunikacija. Posle samo tri dana Nemci su bili u bespovratnom povlačenju. U to nije teško poverovati jer u trenucima gonjenja i stalnog premeštanja tehnike svaka poruka je bila zlata vredna, čak i da je izgovarana na engleskom jeziku, uz minimalno korišćenje šifrovanih reči.
U Drugom svetskom ratu tokom januara 1941. godine, dok Amerika još nije stupila u rat, u njene redove prijavilo se se 27 Indijanaca iz plemena Foks. Oni su nazivani Meskvaki (Meskwaki, Meshkwahkihaki – ljudi crvene zemlje). Mali deo njih živeo je u državi Ajova, a raštrkani su danas po Meksiku, Oklahomi i severoistoku Kanzasa. To je praktično eliminisalo svako mogućnost da ih bilo ko iz oružanih snaga sila Osovine razume. Šta je važno u vezi s njima? Oni su pripadali grupi jezika Algonkin sa severa kontinenta. Upravo je taj jezik stvorio i prvo indijansko pismo pa je tako sačuvana istorijska istina o sudbini Indijanaca čijih plemena i grupa je bilo na desetine. Amerikanci su ih koristili u Severnoj Africi u otvorenom radio-saobraćaju i bili su u tome uspešni.
Nemci su primetili upotrebu indijanskog jezika već u Prvom svetskom ratu. Metoda je bila jasna, ali teško ostvariva jer je dijalekata bilo mnogo, Indijanaca koji su mogli da budu obučeni malo, a sam rad sa stanicama bio je relativno složen u to vreme (gabariti, antene, akumulatori, izloženost rovovskim uslovima, itd). Situacija se nije značajno promenila ni u Drugom svetskom ratu. Amerikanci su bili svesni svih tih nedostataka i ovakav način komuniciranja nije imao nikakvu ulogu u Normandiji. Ipak, 14 radista iz plemena Komanča učestvovalo je u operacijama tokom Dana D kao kȏd tokeri.
Da dodamo kao kuriozitet koji nema dodirnih tačaka sa komunikacijom na ratištu, ali je interesantan kao biografski detalj: Hitler je obožavao romane Karla Maja, inače rođenog Nemca, tvorca Vinetua i Old Šeterhenda, koji je tek pred kraj života otišao u Ameriku.
Najpoznatiji u ovoj priči jesu pripadnici plemena Navaho. Koristili su jezik koji su zvali Diné bizaad – porodica na Dini. Taj jezik je u najranije vreme indijanske istorije korišćen na prostoru Aljaske i Severozapadne Amerike. Pretpostavlja se da su se tu zadržali Mongoli koji su prelazili zaleđeni Beringov moreuz. Kasnije su se ova plemena prebacila u područje Arizone, Novog Meksika, Jute i Kolorada. Nihovo angažovanje Amerikanci duguju jednoj interesantnoj, tipično američkoj osobi, Filipu Džonsonu (Philip Johnson). Rođen je 1892. godine u Topeki, Kanzas. Po zanimanju je bio inžinjer. Međutim, za ovu priču je važno to što je on bio sin misionara. Rodio se i odrastao među Indijancima! On je pokretač projekta Navaho kȏd tokers (Navajo code Talkers) koji je korišćen na pacifičkom ratištu.
Indijanci ovog plemena nisu imali pismo, niti su imali unutrašnju organizaciju. Njihov jezik nije izučavao niko. Svega oko 30 ljudi na svetu van njihovog plemena moglo ih je razumeti pa je komanda prihvatila plan. Vremena je bilo dovoljno za obuku. Nekoliko stotina radista ovog plemena učetvovalo je u borbama protiv Japana. Na tome se nije stalo. Korišćeni su i u Korejskom ratu, a kratko vreme i u Vijetnamu.
U senci pripadnika plemena Navaho ostao je drugi pokušaj koji zavređuje pažnju. Maja 1942. godine Amerikanci su rešili da iskoriste u tu svrhu 60 marinaca, etničkih baskijaca (bsk. Euskaldunak, šp.Vascos, fr. Basques). Baskijati su paleoevropski narod (Lenguas paleoeuropeas), etnička grupa koja ne govori indoevropskim jezicima. Ideja je oprezno razmatrana jer se znalo da na nekim teritorijama koje su kontrolisali Japanci živi izvestan broj ljudi koji taj jezik poznaju: u Hirošimi ih je bilo 35 (baskijski Jezuiti) dok je je u Kini, na Filipinima i još nekim drugim oblastima Azije bilo Baskija (ili Baskijaca) koji su bili na strani Frankovog režima. Zato oni nisu ni korišćeni u tim oblastima već na Havajima i u Australiji, pa i tada samo za drugostepene informacije. Najveći uspeh ovih radista bila je poruka o početku operacije Jabuka na Solomonskim ostrvima kao i saopštenje o početku operacija u području Gvadalkanala.
Koliko su vredeli ovakvi kriptografski napori?
Svaki kibernetičar će to lako objasniti. Veštački stvorena šifra može se dešifrovati matematičkim metodama (kombinatorikom i teorijom verovatnoće) Ukoliko bude jednostavna ili dugo ostane ista, poruka će biti rastumačena. Razgovor na prirodnom jeziku ima nekoliko nepremostivih prepreka za dešifranta: zahteva najpre savršeno poznavanje tog jezika, no to je tek početak.
Književni jezik (kakav se najčešće uči do sticanja visokih naučnih zvanja) značajno se razlikuje od govornog u kome ima mnogo uobičajenih dnevnih izraza, slenga, skraćivanja, pa i netačnosti koje govornik smatra ispravnim. Navedimo primer nemačkog jezika: i posle rušenja Berlinskog zida lingvisti računaju s istorijskom lingvistikom i s četiri osnovna nemačka jezika – zapadnonemačkim, istočnonemačkim, austrijskim i švajcarskim, uz mnoštvo dijalekata.
Što je manje poznavalaca određenog jezika, to je verovatnoća čuvanja tajnosti veća. Pri tom je slanje lažnih poruka na istom jeziku u etar od strane neprijatelja praktično nemoguća. Uzimajući u obzir da većina indijanskih plemena nije imala pismo, a da su dijalekti varirali od plemena do plemena sa vrlo zamršenom i proizvoljnom ortoepijom (akcenatskim standardom), nemoguće je bilo prosečnom lingvisti, ma kakav poliglota bio, da ”odglumi” u radio-saobraćaju Indijanca šaljući lažnu poruku umesto njega.
Ovaj maštovit način komunikacije zasnovan na ratnom lukavstvu, drskosti pa i riziku, ostao bi poznat samo uskom krugu ljubitelja da nije bilo filma Windtalkers, kod nas prevedenog kao ”Glasnici vetra”. Priča se vrti upravo oko radista korišćenih u toku bitke za Sajpan (15.VI – 9.VII 1944). U situaciji veoma složene i otežane komunikacije na teško prohodnom terenu, njihove poruke su umnogome doprinele krajnjem ishodu. Centralna dramska poenta filma sadržana je u liku komandira voda, narednika Džoa Endersa kog izuzetno uverljivo igra Nikolas Kejdž (Nicolas Kim Coppola). Njegov zadatak bio je da ubije šifranta Jazija (Private Ben Yahzee) ukoliko se pojavi neotklonjiva opasnost njegovog zarobljavanja. U takvoj situaciji narednik odbija da ubije svog vojnika. Uspeva da ga izvuče i pri tom sam strada od povreda. Jazi se uspešno spasava i kasnije, u Americi izvodi ritual u počast Endersa.
Amerikanci nisu koristili samo Indijance. Još uvek je pod pečatom tajnosti mnoštvo detalja vezanih za korišćenja jednog dijalekta koji se pojavljuje samo na Aljasci – Tlingit (Tlingit language). Njime govori oko desetak hiljada ljudi na Aljasci i u delu Kanade. Tokom rata stradalo je pet takvih operatera i vlada Aljaske im je u martu 2019. godine odala počast, ne otkrivajući kada su i kako korišćeni u borbama protiv Japanca.
Istorija kriptografije beleži još slučajeva. Egipćani su tokom Četvrtog arapsko-izraelskog rata koristili Nubijce kao kȏd-tokerse. Nubijci iz doline Nila žive u severnom Sudanu i južnom Egiptu, a Izraelci do njih nikako nisu mogli dopreti. I njihovo angažovanje još uvek je pod oznakom poverljivo. Britanci su koristili u iste svrhe velški jezik, ali u maloj meri. On je korišćen na našem prostoru tokom raspada SFRJ (!). Njime su govorili britanski komandosi, ali samo za drugorazredne poruke. I Kina je stigla da se upiše u ovu listu kada je tokom kratkotrajnog Kinesko-vijetnamskog rata 1979. godine koristila jedan od dijalekata protokineskog govora – vendžunese (wenzhounese, poznat i kao Oujiang). Ime je dobio prema gradu Vendžou. U Americi kruži šala da za kȏd tokere treba koristiti stanovnike Bronksa ili Harlema jer njihov sleng malo ko razume.
