Uzimali smo ih od svojih očeva i nosili ih u školu, praveći se važni. Sada deca nose rance, kao da idu na planinarenje. Kožna torbica neponovljivog mirisa, izgleda i – šmeka, takvog da je danas i modni detalj. Ona je deo opreme koji predstavlja terensku ”kancelariju” svakog starešine. U njoj mora da se nađe sve ono neophodno što postoji i u štabu, ali tako da se može poneti i koristiti kako bi se izvršio zadatak. Kada komandir povede jedinicu na obuku ili ratni zadatak tada nosi sa sobom karte, busolu, olovke raznih boja, lenjir, dokumenta, podsetnik (radnu beležnicu) ili šifarnik; ako se sve to dobro spakuje, naći će se mesta i za suvi obrok, kutiju cigareta, ali i ponešto tečno. Tako se predmeti iz kancelarije ili šatora premeste u torbicu i počinju da opravdavaju svoju svrhu na terenu.
Starešinska torbica (nazvana i oficirska, mada je nose i podoficiri) često se zove i poljska (terenska) torbica. U raznim armijama ima i različite nazive, ali je namena ista. u JNA se popularno zvala oficirska torbica jer je češće viđana kod njih; taj naziv prihvatili smo od Rusa. Oni, pak imaju više naziva – komandirska torbica (командирская сумка), poljska torbica (полева́я), itd. Često se nazivi vezuju za planšetu ( planchette, geometarska ravan za premeravanje) pa se mogu čuti i nazivi koji se oslanjaju na ovu imenicu. Ponekad je zovu i pilotka (полётка, da bi se razlikovala od vrste kape) jer je karakterističan deo opreme pilota. Na engleskom govornom području zovu je Officer Field Bag, ali i Maps Tablet Field Officer, ali i kod njih se često zove samo planšeta. Nemci to na svoj način, opisno zovu Feldtasche für Offiziere.
Koristila se otkad postoji vojska u raznim oblicima. Međutim, pre komandirske torbice kakvu najčešće znamo i pamtimo, od XVII do XIX veka sve masovnije se pojavljivala torbica – tašna(fr. tache, nem. tasche – pljosnata torbica). Najpre su je, već u XVI veku, koristili husari (huszár – mađarski elitni konjanici) da bi se onda proširila na sve armije. Postala je nezamenjivi deo opreme u tada brojnim konjičkim pukovima. Na konjaniku i na konju sve je moralo da bude kompaktno, svedeno u mere veličine i pouzdanosti prilikom marša, kasa ili galopa. Konačno je Prvi svetski rat pokazao njenu neophodnost. Pojavili su se modeli koji koncepcijski nimalo ne odudaraju od najsavremenijih današnjih modela. Napomenimo da se ona po nameni i obliku uvek razlikovala od vojničkih torbica.
Za starešinsku torbicu vezan je interesantan detalj koji svedoči o tome da je i bezbednosna problematika vezana za nju bila ozbiljno tretirana. U Sovjetskom Savezu pravilo službe strogo je propisivalo ko može nositi torbicu i koje vrste; one su rađene od kože izvanrednog kvaliteta, s mnogo detalja i ručnog rada pa su bile relativno skupe. Pored izuzetne funkcionalnosti, predstavljale su i rang jer ih je bilo različitih za podoficire, oficire, generale, štabno osoblje, itd. Zato je broj proizvedenih torbica bio vojna tajna, kako se ne bi saznao tačan broj starešinskog kadra. Torbice su poručivane u više kožarskih zavoda illi radionica, posle čega su slate u različite magacine. Izdavane su po potrebi, uz potpis, zaduženje i razduženje. Ona nije bila, kao neki delovi odeće, otpisivana pri razduženju. U nekim armijama čak je bilo predviđeno da se torbice zadužuju samo u trupnim jedinicama i to u ratnom stanju.
Komandirskih torbica ima više vrsta. Najmasovnije su one koje nose trupne starešine na zanimanju, logorovanju ili u ratnim dejstvima. Pilotska torbica (planšeta) je znatno jednostavnija jer je predviđena samo za nošenje karte i to tako da se može smestiti u neki od džepova kombinezona i koristiti ne ugrožavajući let. Dizajn torbice je varirao i varira: gotovo svima su zajedničke našivene futrole za olovke, džepovi za kompas, šestar, kurvimetar. Najnužniji pribor morao je uvek biti pri ruci i zaštićen od gubljenja ili oštećenja, kako se ne bi trošilo vreme na njegovo traženje po torbici. One mogu biti jednodelne sa više pregrada (najčešće samo dve). Na bokovima i na dnu nalaze se jednostruke ili dvostruke falte (pravilni nabori) koje omogućavaju širenje torbice. Ima ih i dvostrukih (otvaraju se kao knjiga), pa i trostrukih. Tada je obično jedna od strana opšivena providnom plastikom radi korišćenja topografske karte.
Pored remnika za rame, neke imaju i zakačku za opasač ili uniformu. U tom slučaju s njom se može brže kretati i trčati, a da ne ometa pokrete. Krajem osamdesetih kod nas su se počele pojavljivati torbice s ručkom na vrhu. One su imale elegantan dizajn poslovnih tašni sličnih dimenzija kao terenske, pa su se nosile na svakodnevne dužnosti. Preklop torbice ide odozgo nadole prekrivajući i štiteći otvor, do mesta gde se nalazi kopča za zakopčavanje. Ranije su rađene od kože, ali sada se sve više primenjuju jevtiniji, za održavanje manje zahtevni materijali, često i kamuflažnog tipa.
JNA je koristila nekoliko modela. Napopularniji je onaj s dva dela koji su odvojeni pregradom rađenom od čvrstog materijala (opšiven karton), našivenim džepom za kompas (busolu) i ležištima za olovke (šest). Približne spoljne dimenzije su 32 x 23 cm (uspravni pravougaonik). Falte se mogu raširiti i do deset centimetara, a masa prazne iznosi do 900 grama. Osnovna mera je prilagođena popularnom formatu A/4 (297 x 210 mm) kakav se koristi za dokumentaciju. Postojale su i trodelne koje su bile manjih dimenzija (27 x 19 cm) sa faltom koja se može proširiti do sedam centimetara. Otvarale su se simetrično u odnosu na glavni deo. Pokazale su se praktičnije za rad s topografskim kartama u slučaju kiše i bile su lakše od klasičnih. Treba podsetiti da je torbice uprošćenog dizajna i manjih dimenzija koristila i milicija prilikom rada na pozorničkom reonu ili na sektoru. Tada su u njima nošeni registri bezbednosno označenih lica, za slučaj da se ne može ostvariti provera putem radio-veze.
Ovaj veoma popularan deo opreme starešina imao je i svoju manu koja se iskazala u ratnim uslovima: sve zaraćene strane bi po toj torbici lako prepoznale starešinu i u zasednim dejstvima najpre bi njih gađali. Često su u narodu nazivane i komesarke. Taj detalj opisao je među prvima Dobrica Ćosić u svom romanu Daleko je sunce. Eto, da ne bude sve baš savršeno.
