Duboko u zaleđenoj planini na ostrvu iznad Arktičkog kruga, između Norveške i Severnog pola, nalazi se resurs koji nema cenu u svetu koji se suočava sa klimatskim lomovima, ratovima i poremećajima snabdevanja hranom. Nije reč o nafti, gasu ili retkim mineralima, već o semenu. Milioni sitnih, naizgled beznačajnih zrna, koja zajedno čuvaju budućnost poljoprivrede i opstanak civilizacije.
Na arhipelagu Svalbard, u norveškoj jurisdikciji, smešten je Globalni trezor semena. U javnosti je poznat i kao „riznica Apokalipse“, naziv koji ne zvuči nimalo preterano kada se shvati njegova stvarna uloga. U njegovim podzemnim komorama čuva se najveća kolekcija poljoprivrednog biodiverziteta na planeti, više od 930.000 uzoraka semena iz gotovo svih delova sveta.
To je, u suštini, ogroman sef ukopan u večni led, sa ciljem da preživi ratove, prirodne katastrofe, klimatske promene i kolapse država. U njemu se nalazi ono što bi moglo da omogući obnavljanje poljoprivrede u slučaju globalne krize.
„U ovoj zgradi se krije oko 13.000 godina poljoprivredne istorije“, objašnjava Brajan Lejnof, koordinator partnerstava fondacije Crop Trust, dok otvara masivna čelična vrata koja vode duboko u planinu. Iza tih vrata ne nalaze se zlato ni tajni dokumenti, već seme pšenice, pirinča, kukuruza, pasulja i bezbroj drugih biljaka od kojih zavisi ljudska ishrana.
Teško je zamisliti izolovanije mesto. Svalbard je najsevernija tačka na svetu do koje lete komercijalni avioni. Osim gradića Longjerbijen, okruženje čini beskrajno belo prostranstvo snega, leda i stena. Upravo ta udaljenost bila je ključni razlog za izbor lokacije. Daleko je od ratnih zona, političkih potresa i gusto naseljenih područja.
Blizu ulaza u objekat, pravougaoni betonski klin koji se probija iz snežnog pejzaža deluje gotovo distopijski. Njegova arhitektura namerno ostavlja utisak nečega što je tu da traje vekovima. Naziv „riznica Apokalipse“ savršeno se uklapa u tu sliku, jer je ovo mesto zamišljeno kao krajnja rezerva u slučaju da se svet suoči sa katastrofom globalnih razmera.
„Nalazimo se daleko od svega što obično povezujemo sa ratom i terorom“, objašnjava Bente Neverdal, upravnik imovine zadužen za svakodnevno funkcionisanje trezora. „Ovo je jedno od najsigurnijih mesta na planeti.“
U blizini se nalazi još jedno neobično skladište, Arktička svetska arhiva, namenjena čuvanju podataka država i privatnih institucija. Svalbard je tako postao svojevrsni arhiv čovečanstva, mesto gde se čuvaju i znanje i seme.
Razlog za postojanje ovog trezora postaje još jasniji kada se sagleda stanje savremene poljoprivrede. Tokom poslednjih pola veka, tehnološki napredak omogućio je masovnu proizvodnju hrane, ali je istovremeno doveo do dramatičnog pada biodiverziteta. Danas oko 30 useva obezbeđuje čak 95 odsto ljudskih potreba za hranom i energijom.
Primeri su alarmantni. U Kini se danas koristi tek oko deset odsto sorti pirinča koje su bile u upotrebi pedesetih godina prošlog veka. Sjedinjene Države su od 1900. godine izgubile više od 90 odsto svojih tradicionalnih sorti voća i povrća. Ovakva monokultura čini globalni sistem ishrane izuzetno ranjivim na bolesti, štetočine i klimatske ekstreme.
U zamrzivačima trezora na Svalbardu nalaze se divlje i stare sorte biljaka, od kojih mnoge više ne postoje u aktivnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Neke od njih opstaju isključivo zahvaljujući kolekcijama semena iz kojih potiču. Upravo u toj genetskoj raznolikosti krije se ključ buduće otpornosti čovečanstva.
Među oko 200.000 sorti pirinča koje se čuvaju u trezoru, neka može sadržati gen koji omogućava otpornost na više temperature, sušu ili novu bolest. U svetu koji se ubrzano zagreva, takve osobine mogu odlučivati o opstanku čitavih regiona.
„Malo ljudi razmišlja o raznolikosti useva kao o nečemu fundamentalnom, ali ona to jeste“, kaže Haga, jedan od stručnjaka uključenih u očuvanje semena. „Gotovo je jednako važna kao voda i vazduh. Seme je osnova svega, ne samo onoga što jedemo, već i onoga što nosimo i sveta koji nas okružuje.“
Plan B – kada sve ostalo zakaže
Globalni trezor semena nema ulogu magičnog rešenja za „kraj sveta“, niti je zamišljen kao alat koji sam po sebi može da spasi čovečanstvo. Njegova svrha je daleko prizemnija i racionalnija – da posluži kao krajnja polisa osiguranja u situaciji kada svi drugi mehanizmi zakažu.
Njegova osnovna vrednost leži u očuvanju genetske raznolikosti useva. Kada rat, klimatski lom, politički haos ili bolest unište lokalne banke semena i poljoprivredne sisteme, kopija i dalje postoji. To nije teorija, već praksa, Sirija je tokom rata povlačila sopstveno seme sa Svalbarda nakon što su domaće banke bile uništene. U svetu ubrzanih klimatskih promena, monokulture su posebno ranjive, dok stare i divlje sorte nose gene otpornosti na sušu, visoke temperature, salinitet i nove biljne bolesti.
Još jedna ključna prednost trezora je njegova tehnološka jednostavnost. Seme ne zahteva digitalnu infrastrukturu, satelite, softver ili stalnu energetsku podršku. Upravo ta „zastarala“ logika čini ga otpornim u scenarijima u kojima savremeni sistemi prvi otkazuju. Lokacija u politički stabilnoj zemlji, daleko od glavnih ratnih zona i u prirodnom permafrostu, dodatno smanjuje rizike.
Ipak, važno je naglasiti i granice ovog koncepta. Trezor ne može da funkcioniše samostalno. Bez država, poljoprivrednika, znanja, infrastrukture i društvenog poretka, seme ostaje samo zamrznuti potencijal. On ne rešava problem raspodele hrane, političkih odluka, tržišta niti sukoba.
Upravo zato Globalni trezor semena nije plan A. On je plan B, aktivira se tek kada sve ostalo zakaže. U svetu u kojem nestaje većina sorti, ratovi sve češće pogađaju poljoprivredu, a klima menja uslove brže nego što sistemi mogu da se prilagode, nepostojanje ovakvog trezora bilo bi neodgovorno. Njegova vrednost nije u mitu o spasenju, već u hladnoj, racionalnoj pripremi za najgori scenario.
