Američki vojno-industrijski kompleks suočava se sa ozbiljnim problemom koji se više ne može prikriti statistikom ni budžetskim povećanjima. Proizvodnja krstarećih raketa Tomahavk, jedne od ključnih poluga američke vojne moći, kasni više nego ikada ranije, dok Pentagon istovremeno troši zalihe tempom koji prevazilazi proizvodne mogućnosti zemlje. U Vašingtonu je zbog toga oglašena crvena uzbuna.
Prema procenama vojnih analitičara, američke oružane snage su u poslednjih pet godina upotrebile približno onoliko raketa Tomahavk koliko je domaća industrija uspela da proizvede u prethodnih petnaest godina. Takav odnos potrošnje i proizvodnje ocenjuje se kao dugoročno neodrživ i direktno rizičan po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.
Tomahavk kao okosnica američke projekcije sile
Krstareća raketa Tomahavk decenijama predstavlja temelj američkih preciznih udara sa mora i vazduha. Od Bliskog istoka, preko Balkana, pa sve do Azije, gotovo da nije bilo većeg američkog vojnog angažmana bez masovne upotrebe ovog oružja. Upravo zbog toga, stanje zaliha Tomahavka ima daleko širi značaj od pukog pitanja jedne vrste municije.
Kako bi delimično ublažila problem, američka mornarica je nedavno naručila dodatnih 350 raketa najnovije verzije Tomahavk Blok V. Ukupna vrednost važećeg ugovora sa proizvođačem približila se iznosu od 800 miliona dolara. Međutim, novac u ovom slučaju nije glavni problem. Pentagon ima mogućnost da finansira i znatno veće porudžbine, ali industrija jednostavno ne može da isprati tempo.
Drugim rečima, SAD danas kupuju i koriste Tomahavke brže nego što ih mogu proizvesti. To pitanje više nije tehničko, već strateško.
Problem koji je veći nego tokom vrhunca ukrajinskog rata
Iako se o nestašici zapadnih raketnih zaliha danas manje govori nego tokom 2023. i 2024. godine, kada je rat u Ukrajini bio u najintenzivnijoj fazi, pojedini vojni izvori tvrde da je situacija sada čak i ozbiljnija. Razlog leži u činjenici da su, od povratka Donalda Trampa u Belu kuću u januaru prošle godine, američke oružane snage ponovo pojačale operacije u više regiona sveta.
Svaki novi udar, svaka demonstracija sile, dodatno prazni ionako napregnute zalihe preciznog raketnog naoružanja. Za razliku od artiljerijske municije ili jednostavnijih sistema, Tomahavk nije moguće proizvesti brzo, čak ni uz povećana ulaganja.
U tom kontekstu posebno odzvanja izjava generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, koji je priznao da ruska odbrambena industrija može za tri meseca da proizvede količinu vojne opreme za koju je čitavom vojno-industrijskom kompleksu NATO-a potrebna čitava godina. Ograničeni kapaciteti za proizvodnju krstarećih raketa predstavljaju jedan od najočiglednijih primera tog disbalansa.
„Nema raketnih motora“
Kao ključni razlog kašnjenja u isporukama, proizvođač raketa Tomahavk navodi ozbiljne probleme u lancu snabdevanja raketnim motorima. Bez tih motora, završna montaža raketa praktično je nemoguća, što direktno koči celu proizvodnu liniju.
Reč je o uskom grlu koje se ne može rešiti preko noći. Proizvodnja raketnih motora zahteva visoko specijalizovane pogone, dugotrajne sertifikacione procese i stabilan lanac dobavljača, koji je poslednjih godina ozbiljno narušen. Posledica toga je da se vreme izrade jedne rakete Tomahavk danas procenjuje na čak 18 meseci.
Pentagon pokušava da popravi stanje dodatnim finansiranjem i pritiskom na industriju, ali problem očigledno nije samo u novcu. Radi se o strukturnim slabostima američkog vojnog proizvodnog sistema, koji decenijama nije bio prilagođen dugotrajnom sukobu visokog intenziteta.
Strateška ranjivost koja se teško priznaje
Nestašica Tomahavka nije izolovan incident, već simptom šireg problema. Američka vojna doktrina godinama se oslanjala na pretpostavku da će tehnološka prednost i finansijska moć uvek biti dovoljni. Današnja realnost pokazuje da bez masovne i brze industrijske proizvodnje ta prednost brzo bledi.
Dok Pentagon javno govori o modernizaciji i novim generacijama oružja, iza kulisa raste zabrinutost da bi SAD u slučaju većeg i dugotrajnijeg sukoba mogle ostati bez ključnih sredstava za precizne udare. Tomahavk, simbol američke vojne dominacije poslednjih decenija, tako postaje i simbol njenih ograničenja.
Ako se trend potrošnje nastavi, a proizvodni kapaciteti ostanu isti, pitanje više neće biti kada će zalihe postati kritične, već koliko dugo će SAD moći da održavaju globalnu vojnu prisutnost kakvu danas poznajemo.
