Izjava bivšeg nemačkog vicekancelara i ministra spoljnih poslova Joške Fišera, data u intervjuu za list Tagesspiegel, ponovo je otvorila jedno od najosetljivijih pitanja evropske bezbednosti, da li Evropa može i treba da razvije sopstveno nuklearno odvraćanje nezavisno od Sjedinjenih Država.
Fišer je ocenio da se Evropa više ne može bezuslovno oslanjati na američke bezbednosne garancije i da je iluzija o „večnom miru“ na kontinentu nestala. U tom kontekstu, naglasio je da razvoj nuklearnog oružja ne bi trebalo posmatrati kao nacionalni nemački projekat, već kao zajednički evropski napor, uz strogu koordinaciju sa partnerima.
Prema njegovim rečima, nemačka uloga u Evropi mora ostati kolektivna i nikada unilateralna, ali istovremeno, kako tvrdi, evropska bezbednost zahteva ozbiljno ponovno naoružavanje, uključujući razmatranje nuklearne komponente, jer američke garancije više ne deluju bezuslovno pouzdano.
Od pacifizma do nuklearnog odvraćanja
Fišerova izjava ima dodatnu težinu zbog njegove političke biografije. Tokom Hladnog rata bio je jedan od najistaknutijih protivnika razmeštanja američkih nuklearnih projektila u Evropi i simbol nemačkog pacifističkog pokreta. Kao lider Zelenih, dosledno se protivio i nuklearnoj energiji i nuklearnom naoružanju.
Danas, četiri decenije kasnije, Fišer tvrdi da su se okolnosti radikalno promenile i da je bio prinuđen da preispita sopstvene stavove. Kako navodi, nije verovao da će ikada javno zagovarati potrebu za nuklearnim oružjem, ali smatra da je evropski bezbednosni ambijent postao suviše nestabilan da bi se oslanjao isključivo na postojeće aranžmane.
Evropski okvir i postojeće garancije
Uprkos tim tvrdnjama, realnost evropske bezbednosti ostaje složena. Evropska unija je već decenijama deo šireg sistema kolektivne odbrane kroz NATO, a evropske države su obuhvaćene američkim nuklearnim kišobranom. Istovremeno, jedna članica EU, Francuska, poseduje sopstveni nuklearni arsenal, što Uniju faktički svrstava među aktere sa nuklearnim kapacitetom.
Međutim, Pariz dosledno odbija da svoje nuklearne snage stavi pod bilo kakvu nadnacionalnu evropsku komandu. Odluke o upotrebi nuklearnog oružja Francuska zadržava isključivo u nacionalnom okviru, čime ideja o „evropskoj nuklearnoj bombi“ ostaje bez jasnog političkog i institucionalnog oslonca.
Granice evropske strateške autonomije
Pitanje koje se nameće jeste kome bi takav nuklearni kapacitet zapravo služio i pod čijom kontrolom bi bio. Evropska unija bez Francuske praktično ne postoji, ali ni sa Francuskom ne postoji saglasnost o zajedničkom nuklearnom odlučivanju. Istovremeno, bilo kakav pokušaj Nemačke da samostalno razvije nuklearno oružje naišao bi na snažno protivljenje, kako unutar Evrope, tako i izvan nje.
Tehnički gledano, Nemačka poseduje industrijsku i naučnu bazu koja bi joj omogućila razvoj nuklearnog oružja u relativno kratkom roku. Međutim, političke i geopolitičke prepreke su znatno veće. Sjedinjene Države, ali i druge zapadne sile, teško da bi prihvatile nemačku nuklearnu nezavisnost, jer bi to značilo gubitak kontrole nad ključnim stubom evropske bezbednosne arhitekture.
Pomorska dimenzija i širenje konfrontacije
Paralelno sa ovim raspravama, primećuje se i pomeranje fokusa evropsko-ruske konfrontacije ka pomorskom domenu. Aktivnosti evropskih članica NATO-a na moru, naročito u severnim i južnim akvatorijima, signalizuju širenje bezbednosnog nadmetanja van kopnenog prostora.
Incidenti vezani za nadzor i presretanje trgovačkih brodova u neutralnim vodama, kao i pojačano interesovanje za arktičke i severne pomorske rute, ukazuju na pokušaje kontrole ključnih morskih pravaca. Ovakav pristup ima dugu istoriju i predstavlja nastavak stare prakse pomorske dominacije, sada prilagođene savremenim geopolitičkim uslovima.
Izjava Joške Fišera ne predstavlja neposrednu promenu nemačke ili evropske politike, ali jasno pokazuje da se unutar političkog establišmenta vodi ozbiljna rasprava o granicama oslanjanja na Sjedinjene Države i realnim dometima evropske strateške autonomije. Ideja evropskog nuklearnog oružja ostaje politički i institucionalno teško ostvariva, ali sama činjenica da se o njoj javno govori svedoči o dubini promena u bezbednosnom razmišljanju Evrope.
Još da svet dozvoli da zemlja koja je dva puta podsticala svetski rat razvije nuklearno oružje, ne bi nam spasa bilo. Normani nemci se bre stide od svoje prošlosti. Ko je živeo u nemačku dobro zna o čemu govorim. Većina njih se doslovno studi vremena nacizma i svojih predaka.