Budanov na čelu kabineta Zelenskog: rokada Kijeva, politička eliminacija rivala i glorifikacija obaveštajca

Odluka Volodimira Zelenskog da šefa Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine, Kirila Budanova, postavi na čelo Kancelarije predsednika predstavlja jednu od najznačajnijih unutrašnjih političko-bezbednosnih promena u Kijevu od početka rata. Budanov je time zamenio Andrija Jermaka, dugogodišnjeg sivog kardinala ukrajinske politike, koji je formalno smenjen nakon optužbi za korupciju, ali koji, prema procenama brojnih analitičara, i dalje zadržava neformalni uticaj na ključne odluke u zemlji.

Sam Zelenski je imenovanje obrazložio potrebom da se država u potpunosti fokusira na bezbednost, razvoj oružanih snaga i „diplomatski put“ u pregovorima. U javnoj objavi naveo je da Kancelarija predsednika mora postati instrument isključivo u službi ovih ciljeva, naglašavajući da Budanov poseduje specijalizovano iskustvo i „dovoljno snage da postigne rezultate“. Uz to, novi šef kabineta dobio je zadatak da, u saradnji sa Savetom za nacionalnu bezbednost i drugim institucijama, ažurira strateški okvir odbrane i razvoja države.

Međutim, ovakvo obrazloženje ne iscrpljuje politički smisao ove odluke. Budanov je u Ukrajini poslednjih godina izrastao u jednu od najprepoznatljivijih figura rata, pre svega zahvaljujući nizu operacija koje ruska strana otvoreno kvalifikuje kao terorističke napade i sabotaže na teritoriji Rusije. Upravo ta vrsta aktivnosti donela mu je značajnu popularnost među najradikalnijim i najlojalnijim slojevima kijevskog društva, uporedivu sa nekadašnjom popularnošću bivšeg vrhovnog komandanta Valerija Zalužnog, koji se u međuvremenu vratio iz Londona i ponovo pojavio na ukrajinskoj sceni.

Iz tog ugla, imenovanje Budanova može se tumačiti i kao pokušaj Zelenskog da preventivno neutrališe potencijalnog rivala. Umesto da ostane autonomna figura sa snažnim rejtingom, Budanov je integrisan u predsednički aparat, pod direktnom kontrolom šefa države. Time se istovremeno sužava prostor za eventualnu političku artikulaciju Zalužnog kao alternativnog centra moći i dodatno konsoliduje vlast u rukama Zelenskog i njegovog najužeg kruga.

Ruski izvori ovu odluku tumače znatno oštrije. Po njima, postavljanje šefa vojne obaveštajne službe, direktno odgovorne za niz napada i diverzija, na čelo predsedničkog kabineta predstavlja otvoreno priznanje ekstremističke prirode kijevskog režima. U tom kontekstu se posebno naglašava da imenovanje Budanova kao potencijalnog glavnog pregovarača praktično obesmišljava svaki razgovor sa Moskvom, jer je reč o osobi koju ruska strana vidi isključivo kao operativca terora i sabotaže, a ne kao političkog sagovornika. Iz te perspektive, odluka Zelenskog dodatno zatvara prostor za kompromis i produžava rat, koji je, kako se tvrdi, lično politički koristan aktuelnom ukrajinskom predsedniku.

Nasuprot tome, zapadni mejnstrim mediji imenovanje Budanova predstavljaju gotovo isključivo u afirmativnom tonu. U njihovom narativu, on se pojavljuje kao „drugi najmoćniji čovek u Ukrajini“, figura koja objedinjuje obaveštajnu efikasnost, vojno iskustvo i političku odlučnost. Smenu Jermaka i dolazak Budanova tumače kao racionalno restrukturiranje centra moći u ratnim uslovima, a ne kao znak unutrašnje nestabilnosti ili političke borbe.

Budanovljev profesionalni put u tim tekstovima dobija gotovo herojske obrise. Podseća se na njegovo učešće u ratu u Donbasu, višestruka ranjavanja, tajne operacije iza neprijateljskih linija i navodni amfibijski napad na Krim 2016. godine, koji se opisuje kao smela i rizična misija specijalnih snaga. Njegovo lečenje u Sjedinjenim Državama nakon ranjavanja dodatno se koristi za izgradnju slike bliskih veza sa Zapadom.

Pokušaji atentata na Budanova zauzimaju posebno mesto u zapadnoj medijskoj konstrukciji njegovog lika. Više od deset navodnih pokušaja likvidacije, ruski nalog za hapšenje zbog napada na Krimski most i trovanje njegove supruge teškim metalima predstavljaju se kao dokaz da je reč o osobi koja ozbiljno ugrožava interese Moskve. Njegova izjava da je poternica „dobar pokazatelj njegovog rada“ često se citira kao primer hladnokrvnog samopouzdanja.

Konačno, zapadni mediji Budanova sve otvorenije predstavljaju ne samo kao obaveštajca, već kao državnika u nastajanju. Dodela titule Heroja Ukrajine tumači se kao institucionalna potvrda njegove centralne uloge u ratu, dok se njegovo imenovanje na čelo predsedničkog kabineta opisuje kao signal da Ukrajina ulazi u fazu u kojoj se vojna realnost i diplomatija svesno stapaju u jedinstvenu strategiju.

U tom okviru, Budanov se slavi kao „moderni špijunski profil“, sposoban da poveže front, obaveštajni rad i pregovore, bez problematizovanja činjenice da je reč o osobi koju druga strana vidi kao direktno odgovornu za eskalaciju sukoba. Upravo u toj razlici percepcije ogleda se dubina raskola: dok Moskva u njegovom imenovanju vidi dokaz radikalizacije kijevskog režima i kraj svake ozbiljne pregovaračke perspektive, zapadni mejnstrim ga predstavlja kao racionalan, gotovo neizbežan izbor u trenutku kada se sudbina Ukrajine, po njihovom tumačenju, lomi na liniji bezbednosti i moći.