Od igračke do vojne upotrebe. Pištaljke kao sredstvo signalizacije i komunikacije korišćene su masovno, a njihov zvuk, najčešće, nije slutio ništa dobro, bar kada je front u pitanju. Koriste se danas ne samo u sportu i saobraćaju, već i u vojsci, mada u znatno manjem obimu. Pištaljka (engl. whistle, nem. Pfeife – Tonerzeuger, fr. Sifflet, rus. свисток) jedna je od pojava u vojnoj praksi kojoj treba posvetiti pažnju.
Zbog čega ih najpre vezujemo za rovove Prvog svetskog rata? Tada su najviše korišćene. Komunikacija u borbenom poretku, u stanju visokog stresa, oduvek je bila složena i ona se realizovala na razne načine – zastavicama, kuririma, signalnim pištoljima, glasom, gestovima. Noću je veći broj tih sredstva bio nedostupan, teško uočljiv, ili demaskirajući.
I pištaljke su se mogle čuti u tihoj noći, ali takvih noći na frontovima Velikog rata bilo je malo. Specifične frekfencije omogućavale su da se njihov zvuk probije kroz buku bojnog polja bolje i jasnije nego trubni znaci koji su dugo vladali na polju zvučnih komunikacija. Problem s njima bio je taj što su ih i protivnici mogli čuti i razlikovati.
Za pištaljku nisu potrebni izvori energije, snažna pluća ili muzički talenat. U njih može dunuti bilo ko. Dovoljno je bilo da vojnici znaju dogovorene znake i da se oni veoma jasno razlikuju međusobno. Kao svako sredstvo komunikacije i one su imale svoju kriptozaštitu, pa su znaci menjani. Dugo su korišćene u mornarici širom sveta, a koriste se još uvek kao znak tradicije, odavanja počasti starešinama, zastavi ili nekom drugom simbolu ili pojavi.
Po čemu su poznate?
Komanda i kontrola
Trupne starešine u rovu, na položaju, ili u situaciji velike buke koristile su ih pre svega za napad, ili znak da će neposredno uslediti artiljerijska baražna vatra. Najpopularnije su bile kompaktne pištaljke sa zrncem u komori. Vojnici su ih iz zvali ”pištaljke za prelazak preko vrha” ( going over the top), misleći na komandu posle koje moraju da pređu grudobran i krenu u neizvesni juriš u susret uraganskoj mitraljeskoj vatri.
Skretanje pažnje i signalna uloga
Oštar, tipičan zvuk pištaljke neizostavno skreće i privlači pažnju. U kombinaciji sa ručnim gestovima ili signalizacijom zastavicama, poruke su se mogle prenositi nedvosmisleno i brzo.
Pouzdanost
Pištaljke su jevtine, imune na udare i oštećenja. Sneg, kiša i vrućina ne mogu im ništa. Ne koriste baterije ili neki drugi izvor energije, pa se ne mogu ni ometati, niti prisluškivati. Stoga i danas mogu biti korisne pa ih neke armije, u kombinaciji s drugim sredstvima, još uvek koriste, posebno radi uspostavljanja veze u šumovitim i teško prohodnim delovima.
Upotreba na brodu
Zadatak bocmana (holandska složenica bootsman, brod + čovek), najstarijeg podoficira na brodu, je da prenosi komande posadi. On i njegova pištaljka su na palubi glavni. Na brodovima se pištaljke aktivno koriste već od XIV veka. Na moru njihov zvuk ništa neće demaskirati, a pištaljka se u gotovo svim mornaricama sveta danas koristi prilikom stupanja kapetana ili drugog visokog oficira na palubu. Koriste je za to određeni oficiri (“piping” officers), a protokolarno mogu i zaslužni mornari. Ove pištaljke razlikuju se od kopnenih jer nemaju pregradu, već poseban mehanizam za promenu visine tona.
Tradicija
U mnogim britanskim pukovima (kao što je Irski kraljevski puk) pištaljke su deo uniforme, čuvajući tradiciju na istorijske zasluge njihovih streljačkih pukova. Kače se na ukrštene kajiševe.
Kako i kada su stigle u stroj?
Korišćene su mnogo ranije nego što se obično misli. I one pripadaju sredstvima čije se postojanje meri hiljadama godina (kao praćka, hladna i udarna oruđa). Pojavile su se još pre antike i pravljene su od kostiju ili drveta. Antički Grci su ih koristili da bi davali ritam veslačima na galijama, a to su radili i u drugim mornaricama. Arheolozi su pronašli pištaljku od terakote (pečene gline) u ruševinama drevnog antičkog grada Asosa. Ona je položena u jedan grob. Tokom srednjeg veka Englezi su ih koristili u vreme krstaških ratova kao znak strelcima da mogu dejstvovati.
Pred Prvi svetski rat najpoznatiji proizvođač tog vremena Hilar i Tomason (Hilliard & Thomason) pravio je tradicionalno decenijama pištaljke od srebra. Tu tradiciju nastavio je i tokom rata, dok su se druge kompanije opredeljivale za jevtinije materijale. U prvi plan izbila je fabrika J. Hudson and Co u Birmingemu koja se proslavila sa svojim modelom ACME whistles (savršene pištaljke). Taj naziv nastao od grčke reči akme kojom se označava vrhunac kvaliteta, perfekcija, pa je kompanija preuzela to ime. Do sada je u njenim pogonima proizvedeno preko pedeset miliona pištaljki za razne potrebe.
Njen glavni model prvi put je razvijen 1870. godine za londonsku policiju i on je bez promena usvojen i na bojnom polju. ACME je napravio još jedan interesantan signalni uređaj – ”kriket”, klik-klak spravicu (podseća na male kastanjete) koja je zbog specifičnog zvuka korišćena tokom Dana D jer Nemci nisu imali ništa slično. U filmu ”Najduži dan” može se videti realistička upotreba ovog komadića opreme. Pištaljke su imali i protivnici, tako da su se čule i u rovovima Nemačke, Austrougarske, Turske…
U našoj Vojnoj enciklopediji pištaljka se ne spominje kao posebna enciklopedijska jedinica. Na sajtovima i portalima brojnih udruženja za negovanje tradicija narodnooslobodilačkih ratova od 1912-1918. godine ponavlja se tvrdnja da su naše jedinice koristile, za razliku od saveznika sa Zapadnog fronta, isključivo trube. Moguće je da su Francuzi na Solunski front doneli pištaljku, ali čvrstih dokaza za to nema. Pokazalo se da u ratu nema sitnica, pa se našlo mesto, i to veoma važno, i za pištaljku.
