Kolonijalizam 2.0: kako je globalizacija postala novi oblik osvajanja

Gde su koreni globalizacije, odnosno neokolonijalizma XXI veka? Svet se još nije oporavio od surove kolonizacije koja je započeta još u srednjem veku, a na delu je novi talas poznat pod nazivom globalizacija, odnosno neokolonijalizam. Posle talasa nacionalizma koji je zapljusnuo čovečanstvo u industrijskoj eri, kada je svaka država želela da ima rešeno nacionalno pitanje, na delu je globalizam koji sve to negira. Ciljevi kolonijalizma ostali su isti, samo su se metode promenile. 

Da li je postojao egzistencijalni razlog za kolonizaciju?

Nezavisno od prava svih ljudi da žive slobodno i od svog rada, i sasvim površan pogled na položaj i potencijale najvećih kolonizatora nepobitno dokazuje da je osnovni razlog osvajanja bila i ostala – pohlepa, a ne borba za preživljavanje! Sve te države mogle su (i mogu) lepo da žive od svojih potencijala i rada, pa čak i Velika Britanija kojoj je sve bilo malo – a bila je pomorska velesila.

Ni za Nemce se ne može reći da su Prodor na istok pokrenuli zbog gladi, jer je gotovo polovina njihove površine obradiva zemlja. S druge strane – ako se zapitamo kome je potreban Grenland, gomila leda i nešto malo zelenila u kratkom periodu, odgovor je ogoljen i poznat: svima onima koji su tragali za kriolitom, dragocenim mineralom u proizvodnji aluminijuma…od koga se prave borbeni avioni, automobili, itd. Eto nas opet na početku –ko ima mnogo, njemu je uvek malo.

Mnogo puta je dokazano da bogatima i moćnima međunarodno javno pravo služi da optuže slabije od sebe, uvedu sankcije, izopšte iz svetskog poretka. Osvajanje tuđih teritorija i nemilosrdna eksploatacija tuđih bogatstava, od nekih evropskih država napravilo je svetske ekonomske sile. Sada je taj postupak dobio druge nazive –  novi svetski poredak, nova realnost. 

Sve je teklo svojim ustaljenim redom do 1972. godine. Mehanizam kompleksa niže vrednosti uspešno je nametnut ne samo drugačijim političkim sistemima već i rasama i religioznim konfesijama. Poruka je bila jasna:ako nije sa Zapada, to je inferiorno, pagansko. Taj period bio je vrhunac lagodnog života tzv. zapadne civilizacije.

Sovjetski Savez je bio zauzet trkom u naoružanju, spokojno vladajući na svom delu Zemljine kugle; Kina je bila na praskozorju svoje ekonomske moći, vredno kopirajući sve što je mogla, dok su kolonijalne sile sistematično i temeljno crpele bogatstva Afrike, Bliskog i Srednjeg, pa i Dalekog Istoka. Formalno, kolonijalizam nije postojao, a  dominioni su i te kako zavisili od metropola, dojučerašnjih gospodara.  

Onda je na Bliskom istoku započeo još jedan, Četvrti rat 1973. godine. Dolazi do neviđenog svetskog prestrojavanja! Kao odgovor na podršku Izraelu od strane zapadnih zemalja, do tada razjedinjeni i sujetni šeici priredili su ”energetski Perl Harbor”. Negde je moralo da počne, a dogodilo se baš na Levantu. Izraelci su (uz zaštitu velike braće) svojim postojanjem i stalnom spremnošću za rat bili prst u oku arapskog sveta. Religioznim motivima priključili su se i ekonomski. 

Na sve glasnije aluzije i najave sa Zapada da ne mogu neke zemlje same da koriste ono što im je Bog podario, Arapi su odgovorili Naftnim embargom i to je bio jedan od najvećih posleratnih šokova. Pogledajmo činjenice, one su dovoljno slikovite i neumoljive: tada je u SAD živelo šest procenata ukupnog stranovništva na Zemlji. Oni su obesno trošili oko 30% energije koju je proizvodio ceo svet.

Pri tom su zagađivali Zemlju kao sledećih deset zemalja zajedno! Preko noći gotovo se raspao uhodani energetski sitem, posebno u ogromnoj oblasti automobilizma i petrohemije, a stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla. To što su milioni njih mogli na pumpama da uzmu samo po pet galona, posebna je priča. Samo u Detroitu, jednom od centara svetske autoindustrije, 200.000 ljudi dobilo je otkaz. 

Ova kriza postala je i kulturološko-sociološki fenomen, podrivajući same osnove sveopšteg, uhodanog blagostanja i američkog načina života. Podvučena je crta na četvrt veka posleratne moći i razvejane su iluzije SAD o neranjivosti, nedodirljivosti i nezavisnosti od ”ostatka sveta”. To je bilo ozbiljno upozorenje i početak novog procesa. Međutim, kriza koja je potrajala dve godine nije okončala eru lakog prosperiteta. Zapad je uspeo da se prestroji u hodu i poboljša svoju proizvodnu efikasnost. I dalje se zarađivalo, samo ne onoliko mnogo koliko je planirano.

Izrađen je naftovod kojim je Aljaska počela najkraćim putem snabdevati maticu. Osnovano je Ministarstvo energetike, a ubrzano su se razvijali novi oblici energije, pre svega nuklearna i obnovljiva. Godine 1975. uspostavljene su Strateške naftne rezerve (SPR – Strategic Petroleum Reserve/US oil storage). Ogromne pećine duž Meksičkog zaliva u Teksasu i Luizijeni su betonirane, hermetizovane i tu su lagerovane rezerve nafte. Bilo je i pokušaja s ogromnim gumenim rezervoarima koji su sidreni u teritorijalnim vodama na maloj dubini, pa se videlo da je to ekološki rizično.

U svetu su američki koraci pažljivo praćeni pa su 1974. godine vodeći ekonomisti osnovali Međunarodnu energetsku agenciju za regulisanje tržišta energetskih resursa i koordinacije, za slučaj ponavljanja sličnih kriza. Iduće, 1975. godine, Francuska, SAD, Velika Britanija, Zapadna Nemačka, Italija i Japan sastali su se u Parizu kako bi koncipirali novu strategiju. Formirana je Velika šestorka, koja je 1976. postala Sedmorka priljučivanjem Kanade.

I uz sve te napore, san o zlatnom veku za prosečnog potrošača postao je nepovratna prošlost: inflacija, rast cena, pad proizvodnje, a o jevtinoj nafti nije više bilo reči…Pri tom Sovjeti nisu još potegli svoje argumente i ušli u igru. Kombinacija ekonomske stagnacije i inflacije dovela je do novog izraza –stagflacija. Već 1979. godine Iranska revolucija izaziva ponovo energetsku krizu. Iranci su najavili da će naftu proizvoditi samo za svoje potrebe. 

Ekonomski potresi neizostavno su praćeni sociološkim i kulturološkim. Kao po komandi, Holivud je počeo da plasira apokaliptične filmove i taj žanr postaje dominantan u kulturološkom diskursu, a Holivud se nameće kao tumač budućnosti. Cveta industrija privatnih atomskih skloništa, a Pokret preživljavanja (survivalism) postaje veoma popularan.

Na svakom koraku mogu se videti upustva za slučaj raznih katastrofa – ekonomskog kolapsa, rata, prirodnih katastrofa izazvanih ekološkim razlozima, itd. Građani se obučavaju u pravilnom skladištenju i zanavljanju rezervi hrane, vode, lekova, oružja i municije. Okupljaju se u posebne zajednice koje su previđene da budu samoodrživi oblik otpora svakoj opasnosti. Poznato?

Boljševici, negativci Hladnog rata na koje su se već navikli, ponovo dolaze u žižu javnosti. Njihovom pojavom svetu se opet preti. Sovjetski Savez nije imao nikakvih problema vezanih za krizu kapitalizma. Pomagao je arapskim zemljama, ali ni Zapad nije u tome zaostajao podržavajući suprotne strane. Sovjeti su razvijali svoju nauku, obrazovanje i industriju čiji su temelji oformljeni posle Drugog sv. rata.

Na Olimpijadama je tekla mrtva trka za prvo mesto u broju medalja i većina se navikla da često sluša sovjetsku himnu. Komunisti su postali čovekoliki za prosečnog zapadnjaka. U Moskvi je vladala stara, konzervativna ekipa koja je bila spremna za sukob sa Zapadom, ali nije na tome insistirala. Međutim, na Zapadu su se bojali mladih lavova. Njihova je bila budućnost i niko nije mogao prevideti šta bi oni sve mogli da urade s vrhunskim tehnologijama kojima su već raspolagali. 

Osvit globalizima

Kao alibi za stalno izmišljanje neprijatelja počinje era globalizacije. Pod slatkorečivim sloganom jedinstvenog sveta koji je podrazumevao ekonomsku, političku, kulturnu pa čak i versku integraciju, pomaljaju se znaci pravih namera. Počinje da deluje globalno tržište; kapital neverovatnog obima koncentriše se u sve manje ruku, nadrastajući i pojedine države. Pojavljuju se razni piramidalni modeli, a s njima i piramidalni mehuri koji su jasno ukazivali da se bogatsvo nezaustavljivo preliva u ruke manjine.

Danas tu manjinu uopšteno nazivaju dubokom državom. Pre bi se mogla nazvati interkontinentalnom korporacijom koja kroz poslovni i finansijski promet ostvaruje i politički uticaj. U suštini, kapitalizam je napravio pun krug, vraćajući se na svoje početke: bogati se sve više bogate, a siromašni ostaju bedni – i zavisni. I kao što svaka akcija rađa reakciju, tako i minimum bogatih stvara maksimum siromašnih, nezadovoljnih i buntovnih. Kreću i globalni protesti širom sveta, uglavnom s izvesnim krajem.  

U proračunima Sedmoro velikih nešto je bilo pogrešno, samo što je te greške, strateške prirode, bilo teško, čak i nemoguće ukloniti. Zapadne investije organizovane po ustaljenom bankarskom sistemu, otvoren pristup ka tehnologijama, razvoj nauke i obrazovanja, a posebno virtuelni svet komunikacija, dovode do buma Azijsko-tihookeanskog regiona (Asia-Pacific, APAC, takođe poznat i kao Indo-Pacific). Japan postaje druga ekonomija sveta, pretičući 1968. godine Sovjetski Savez.

Tek posle 40 godina ”svetska fabrika” (world’s factory) Japan to mesto 2010. godine prepušta Kini. Nekadašnje siromašne zemlje veoma brzo postaju ekonomske velesile. Prva četiri ”azijska tigra” stupaju na scenu: Hongkong i Singapur postaju međunarodni finansijski centri, a pridružuju im se Tajvan i Južna Koreja. Dojučerašnja petparačka roba postaje premijum kvalitet. Za njima kreću Indonezija, Malezija, Filipini, Tajland i Vijetnam.

Kineski cunami pokreće Deng Sjaoping. Kineska poslovica da nije važno koje boje je mačka, već da li lovi miševe, počinje da deluje. Globalizacija se otrgla i napustila prvobitnu ideju. Sada je moguće trgovati iz sobe, kancelarije, ne trošeći vreme i novac na skupa poslovna putovanja. Hiljade kilometara prelaze se u deliću sekunde, a poslodavci mogu sedeti na drugom kraju sveta. Zapad užurbano seli svoju proizvodnju, pa i finansije na povoljnija mesta. Kapital se preliva u blage i tople klimatske uslove, angažuje se robovski jevtina radna snaga. 

Lokalne vlasti nude lokacije i povoljne poreze. Radi se od deset do četrnaest sati, a dečji i ženski rad je još jevtiniji. Mnogo toga podseća na eru ranog kapitalizma i to nije samo asocijacija. Sve pogodnosti koje ima zapadni radnik u ovom slučaju ne postoje. Kineski i drugi azijatski radnici rade za 30 do 40 dolara mesečno, pri čemu daju isti kvalitet kao zapadne kolege. Ulaganja su minimalna, meteorološki uslovi idealni. Nema potrebe za čvrstom gradnjom, masivnim halama, centralnim grejanjem, zimskom garderobom i zaštitom na radu. Oni jedu pirinač, a ne mleko i meso. 

Azijske zemlje ne bave se previše trkom u oružju, pa ne moraju da do neba podižu poreze. Još nije stvorena klima moćnih sindikata, niti socijane garacije u obliku sigurnih plata i penzija. Gotovo sva zarada ide na prehranu. Pravi raj za kapitaliste, oligarhe i bankare. Stvorena je ogromna baza jevtine, ali kvalifikovane i disciplinovane radne snage, a tu su i lako dostupni resursi, mnogo jevtiniji nego na Zapadu.

Konačno je, izgleda, formiran neokolonijalni sistem, ili u savremenom slengu – kolonijalizam 2.0. Više se ne skriva supremacija nad manjim državama i nekadašnjim kolonijama. Političke pretnje se više ne uvijaju u oblande, kao što vidimo na primeru Venecuele. Za takvu vrstu rata formirani su, utemeljeni i odlično uhodani finansijsko-ekonomski mehnizmi. Njih prati apsolutna informaciono-kulturološka potčinjenost koja je odavno zagazila u lingvistiku. Ako ne znate engleski, vi ne postojite na tržištu. Tada je vojno-politička realizacija neokolonijalizma samo tačka na j.

Nije to jedina posledica. Pokrenute su ogromne migracije. Ljudi tzv. Trećeg sveta traže svoje mesto u Prvom svetu (zapad) ili u Drugom (nekada Istočni blok, sada nekadašnje socijalističke zemlje koje su uspešno unovčile svoju odličnu naučno-tehnološku osnovicu). Čak i kad se dokopaju tih svetova, bednici Trećeg sveta rade za platu koju su američki radnici imali u XIX veku…samo što je jedan dolar s kraja XIX veka vredeo kao 20 dolara na početku XXI veka. 

Terali zeca – isterali lisicu

Ovaj proces okrenuo se protiv svog tvorca. Recept koji je uspeo u Zapadnoj Evropi i Japanu primenjen je u Kini da se ona ne bi okrenula Rusima. Rezultat znamo. Bez obzira na nagli rasprad Sovjetskog Saveza, koji se ispostavio kao privremena, taktička pobeda, račun za globalizaciju neumitno je nastavio da se gomila, ne čekajući nikog. Globalizacija se otrgla od svojih gospodara pa se kapital razmileo po nekada tipično siromašnim regionima.

Pri tom su bele kragne (koje su već pedesetih godina u SAD po brojnosti nadmašile plave kragne, simboličan odnos kancelarijskog i manuelnog rada) počele da jedu same sebe. Raste broj birokratizovanih parazita jer su im to zakoni omogućili. Države sve teže obezbeđuju visoke plate, olakšice i penzije. 

Ništa više, osim ljudi, neće biti jevtino

Čak i kada bi se ovaj proces odlučno zaustavio, teško bi bilo krenuti uzbrdo, ka boljim rešenjima.  Došlo je do moralne, kulturne, intelektualne, pa čak i fizičke degradacije stanovništva. Sve manje se zna, čitanje i pisanje svodi se na kratka saopštenja preko društvenih mreža. Na talasu takve degradacije stigle su i nove generacije zapadnih političara. Zato se sada putem svemogućih masovnih medija očigledne neistine plasiraju kao istina svojim glasačima. Jednom rukom ih tapšu po ramenu, a drugu guraju u džep. Lakog rešenja za to nema, odnosno kako kažu Amerikanci – nema besplatnog ručka. 

Za to vreme istoričari se dobroćudno i nadmoćno smeškaju. Ovo nije prvi krug bogaćenja i siromašenja koji se priključio istorijskoj spirali događaja koji su se otrgli svojim ideolozima.