Američki marinci ulaze u novu fazu amfibijskog ratovanja sa bespilotnim vozilima

Američki marinci nastoje da prilagode svoje sposobnosti budućim sukobima u priobalnim zonama, a najnoviji testovi bespilotnog amfibijskog vozila ukazuju na pravac u kojem se razvija savremena doktrina SAD. Tokom nedavnih eksperimenata sprovedenih u Kaliforniji, testirana je autonomna platforma sposobna da se samostalno kreće sa mora na kopno, bez prisustva posade.

Testiranje je izvedeno u okviru “Eksperimenta tehničkog koncepta 25.2”, na području Red Biča u kampu Pendlton. Reč je o kontrolisanom okruženju koje se često koristi za proveru novih koncepata amfibijskih operacija, posebno onih koji uključuju bespilotne i autonomne sisteme. Cilj ovakvih eksperimenata nije trenutna operativna upotreba, već procena da li nova tehnologija može da odgovori na zahteve budućih borbenih scenarija.

Eksperimentalno vozilo, koje američki marinci nazivaju bespilotnom amfibijskom platformom bez posade, demonstriralo je sposobnost kretanja duž obale, ulaska u vodu, plovidbe i izlaska na kopno bez ljudske posade. Ovakav način rada odražava rastuću potrebu za sredstvima koja mogu da funkcionišu u rizičnim priobalnim područjima, gde bi angažovanje ljudstva nosilo visoke gubitke već u početnoj fazi operacije.

Sa tehničke strane, vozilo je guseničnog tipa i opremljeno dodatnim elementima za povećanje uzgona i stabilnosti na moru. Takva konfiguracija omogućava relativno bezbedan prilazak obali čak i u nepovoljnim morskim uslovima, što je jedan od ključnih izazova klasičnih amfibijskih sredstava. Glatki prelazak iz vodenog u kopneno okruženje ostaje osnovni zahtev u svim priobalnim operacijama, a upravo tu marinci vide prostor za primenu autonomnih sistema.

Tokom demonstracije, platforma nije bila naoružana. Umesto toga, na njoj su bili postavljeni senzori, komunikaciona oprema i ravna teretna površina, što ukazuje da se u ovoj fazi razmatraju uloge poput izviđanja, nadzora, prikupljanja podataka i logističke podrške. Odsustvo oružja jasno sugeriše da je fokus testiranja bio na pouzdanosti kretanja, kontroli i integraciji u širi sistem komandovanja, a ne na borbenoj upotrebi.

Posebno je značajna arhitektura daljinskog upravljanja. Vozilo je projektovano tako da može da se kontroliše i nadzire putem satelitskih veza, što otvara mogućnost izvođenja operacija van direktnog vizuelnog kontakta. To znači da bi u realnim uslovima platformom mogli upravljati operateri sa brodova, ostrva ili udaljenih komandnih centara, čime se dodatno smanjuje izloženost ljudi.

Marinci SAD nisu objavili nikakve detaljne tehničke podatke poput mase, nosivosti, dometa ili stepena autonomije sistema. Takođe nije precizirano da li je platforma zamišljena kao čisto logističko sredstvo, nosač senzora ili potencijalna osnova za buduće naoružane varijante. Upravo taj nedostatak informacija potvrđuje da se radi o ranoj, eksperimentalnoj fazi, u kojoj se testira koncept, a ne gotov proizvod.

Ovakva bespilotna amfibijska vozila direktno se uklapaju u novu doktrinu marinaca, koja sve više naglašava mobilne i teško uočljive snage u ostrvskim lancima i priobalnim područjima. U takvim uslovima, autonomni sistemi mogu obavljati opasne i logistički zahtevne zadatke, dok se ljudstvo koristi selektivno i u kasnijim fazama operacija.

Test u kampu Pendlton tako ne predstavlja izolovani eksperiment, već deo šire transformacije američkih marinaca. Umesto masovnih iskrcavanja i velikih amfibijskih formacija, fokus se pomera ka fleksibilnim, tehnološki potpomognutim operacijama u kojima bespilotni sistemi postaju prvi talas prisustva na obali.