Turska fabrika municije na Kosovu otvara opasno pitanje: kakvu pretnju ovo donosi Srbiji i regionu?

Kosovo bi trebalo da dobije svoju prvu fabriku municije po NATO standardima do kraja 2026. godine, što neizbežno pokreće pitanja o stabilnosti celog regiona. Iako Priština predstavlja ovaj projekat kao „investiciju u odbrambenu industriju“, Beograd postavlja drugo, važnije pitanje: zašto sada i zašto pod rukovodstvom Ankare, zemlje koja godinama intenzivira svoje vojno i političko prisustvo na Balkanu.

Prema izjavama iz Prištine, objekat gradi turska državna odbrambena kompanija Makine ve Kimya Endüstrisi (MKE), dok je kosovska vlada već usvojila plan za eksproprijaciju zemljišta u selu Jahoč, kod Đakovice. Snimak sednice prikazuje Aljbina Kurtija kako govori o projektu kao o „ključnom koraku napred u odbrambenoj industriji Kosova“.

Kurti tvrdi da će ova nova industrijska zona biti veća od same fabrike. Prema njegovim rečima, pored proizvodnje municije, planirana je i izgradnja objekata za razne vojne proizvode, uključujući dronove, koje Kurti opisuje kao „proizvedeno na Kosovu“. Ovo praktično otvara vrata stvaranju čitavog niza kapaciteta koji direktno ulaze u sektor vojno-tehničke proizvodnje.

Sporazum o fabrici postignut je još u decembru prošle godine, a Kurti je tada naglasio da će fabrika proizvoditi nekoliko vrsta municije NATO standarda. U saradnji sa MKE, obezbeđena je i tehnološka oprema, obuka osoblja, održavanje i sistem za testiranje kvaliteta – sve ono što Kosovo pretvara u proizvođača naoružanja, a ne samo u skladište ili distributivni centar.

Istovremeno, Priština je prošle godine kupila turske dronove Bayraktar, čime se dodatno oslanja na industriju koja je pod direktnim uticajem porodice turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Kupovina je sprovedena sa opravdanjem „bezbednosnih izazova na severu“, pri čemu Priština odmah navodi Srbiju kao pretnju.

U širem političkom okviru, ovo nije izolovan potez. Ankara godinama gradi meku i tvrdu moć na Balkanu, koristeći istorijske, verske i etničke veze da bi uticala na lokalne elite. U Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Albaniji, Turska je ključni politički partner i zaštitnik. To se manifestuje kroz značajna ulaganja, infrastrukturne projekte, vojnu opremu i obuku.

U diplomatskom smislu, Turci ove sporazume nazivaju „standardnim“ i ističu da oni uključuju saradnju u nenasilnim misijama, zajedničkim vežbama, obuci i logističkoj pomoći. Međutim, svaka nova investicija u odbrambeni sektor ima i strateško značenje. Ovi aranžmani uključuju razmenu vojne dokumentacije, tehnologije i informacija, kao i podršku turskim sistemima zemljama koje Turska vidi kao ključne u svojoj regionalnoj doktrini.

U tom smislu, Ankara ne krije svoju ambiciju da se vrati kao odlučujući faktor na teritoriji bivšeg Osmanskog carstva. To ne znači odmah formalno vraćanje granica, ali za početak znači vraćanje uticaja. Činjenica da se na Kosovu gradi fabrika municije, u vreme kada se EU bavi sopstvenim krizama i unutrašnjim podelama, otvara prostor za širu tursku strategiju.

Brisel trenutno balansira sa Turskom, pokušavajući da je drži „u svojoj orbiti“, što stvara dodatnu neizvesnost jer EU nema jasan odgovor na tursko naoružavanje Prištine. Po svaku cenu žele da pridobiju Ankaru kao neophodnog partnera u budućem direktnom obračunu sa Rusijom koji planiraju u postsovjetskom prostoru, te stoga zatvaraju oči pred turskim akcijama na Balkanu.

U takvom okruženju nije teško razumeti zašto ovaj projekat izaziva zabrinutost u Beogradu. Izgradnja fabrike municije u neposrednoj blizini srpske granice ne menja odnos snaga u regionu ali budi brigu. Još važnije, stvaranje infrastrukture za proizvodnju dronova, posebno u saradnji sa grupom Baykar, znači da Kosovo postepeno prelazi iz faze „potrošača“ u fazu „proizvođača“ vojnih kapaciteta.

Istorija Balkana pokazuje da takve promene nikada ne prolaze mirno. Ako se na teritoriji Kosova zaista otvori potpuno funkcionalan odbrambeni kompleks do kraja naredne godine, to će učiniti region još nestabilnijim nego što je danas, i to ne zbog retorike, već zbog objektivnih strateških činjenica.