Među najvažnije, često i presudne elemente ratovanja i vojnih veština ubrajaju se koordinacija i tačnost. Mnoge operacije propale su ili ugrožene usled nesporazuma, kašnjenja ili žurbe. Svaki profesionalni vojnik zna da se pred neku operaciju u kojoj učestvuje više različitih jedinica obavezno poravnaju vremena na časovnicima. To je deo azbuke ratovanja.
Ljudi su još pre tri i po milenijuma našli način (primitivan, ali upotrebljiv), da izračunaju dužinu dana. Vekovima potom usvršavali su sredstva za merenje vremena; njih je bilo raznih: sunčani, peščani, vodeni časovnici…Sve dok se nije stupilo na tle precizne mehanike, merenje vremena oslanjalo se na poznavanje astronomije. Prvi ručni časovnici pravljeni su već u XVI veku, no oni su zbog svoje nepouzdanosti bili najpre modni detalj i luksuzni nakit.
Kako su stigli na ratište i među vojnike u obliku i veličini koji je mogao da posluži svakom pojedincu? Časovnici za pojedinačnu vojnu upotrebu izrađuju se s povišenim standardima kvaliteta i ne pate od lepote jer se od njih očekuje da budu upotrebljivi i u najtežim uslovima. Po tome se najviše razlikuju od modnih časovnika, tzv. military look. Kroz istoriju su dominirale tri vrste časovnika, onako kako su se pojavljivale:
Džepni časovnici
Sve dok nije zavladala taktika rovovske borbe (dominantna krajem XIX i u XX veku), džepni satovi mogli su biti korišćeni u raznim prilikama. Džepni časovnik (ko je imao zadovoljstvo da ga nosi to dobro zna) ima svoj lep ritual, predstavlja i ukras, prestiž. Bilo je vremena da se izvadi iz džepa, a ni borbena situacija nije bila takva da bi vojniku svakog trenutka bile potrebne obe ruke.
Međutim, protiv njih se brzo nakupilo mnogo toga. Vojnik je često imao na sebi više delova odeće, rukavice, delove opreme na opasaču, što je sve otežavalo manipulisanje. Džepni sat usled svoje veličine i težine ne može baš svuda da se smesti. Najveći problem bilo je to što je on zauzimao bar jednu ruku (onu koja izvlači časovnik), a često i drugu kojom se on pridržava da bi se oslobodio poklopac, ali i vratio u džep.
Rovovski satovi
Ova izumrla vrsta pravo je dete rovovskog rata i oni su se nisu dugo zadržali. Drugačije se zovu još i zglobni (engl. wristlet, rus.запястник, Траншейные часы). Oni svoje postojanje duguju upravo komplikovanom korišćenju džepnih satova. Kačili su se na zglob ruke kako bi se moglo videti tačno vreme bez suvišnih pokreta jer vojniku su u rovu obe ruke bile uvek zauzete. Ne zna se kome pripada primat u ovoj vrsti jer su relativno kratko potrajali, kao prinudno, prelazno rešenje.
Izvesno je da su zvanično prvu seriju takvih satova uradili majstori švajcarske fabrike Žirar Perego (Girard-Perregaux, sa sedištem u gradu Šo de Fon/La Chaux-de-Fonds). Nemačka mornarica ih je naručila 1880. godine. Tokom Prvog svetskog rata mnoge kompanije izrađivale su takve satove po narudžbini za sve zaraćene strane. To su bili časovnici veoma sličnog dizajna u kome se isticao emajlirani brojčanik s velikim belim brojkama i iluminacijom kazaljki (reflektovanje u mraku koje se tada postizalo radijumom). Bili su nešto manji od džepnih satova.
Na njima najpre nije bilo oznaka proizvođača jer su u XIX veku časovnici za kačenje o neki deo odeće bili deo ženskog ukrasa i svi su nosili oznaku Švajcarska (Swiss). Telo je izrađivano od čelika, srebra ili zlata. Alke za kačenje kao da su bile napravljene od debele žice i bile su pričvršćene za klasično okruglo kućište, za razliku od savremenih ručnih časovnika kod kojih su nosači narukvice uklopljeni u dizajn tela.
Ručni časovnici
Upotreba ručnih časovnika najpre je viđena kod britanskih oficira tokom Prvog burskog i Trećeg burmanskog rata, krajem XIX veka. Oni su bili neprecizniji od džepnih jer su bili mali za smeštaj složenog mehanizma, ali je velika potreba za njima tolerisala te nedostake. Ručni sat je tek čekala revolucija precizne mehanike koju je započeo Hans Vilsdorf, osnivač kompanije Roleks.
Rad na njima ubrzan je početkom Prvog svetskog rata, uporedo s proizvodnjom rovovskih satova. Najpre su ručne satove dobijali generali, a do kraja rata taj trend je zavladao i u trupi. Iskustvo Prvog svetskog rata iskorišćeno je već u sledećem. Vojnici su dobili vodootporne časovnike sa antimagnetnom i udarnom zaštitom.
Sat koji je dobio rat
Najbogatije oružane snage, američke, opremile su svoje pripadnike dobrim modelima. Kompanije kao što su Elgin (Elgin National Watch Company, Ilinois), Voltam (Waltham Watch Company, Masačusec) i Bulova (Njujork) bile su glavni proizvođači. Najviše se izdvaja časovnik A-11 koji su proizvodile sve tri kompanije. On je postavio standarde koji i danas važe. Šta se od tada promenilo?
Digitalna tehnologija omogućila je da se časovnici smeste na najneobičnija mesta. Tako danas oni imaju i mnoge dopunske funkcije: linetu (obruč oko brojčanika koji je ranije služio samo za pridržavanje stakla, a danas se koristi za merač pritiska, kompas, fiksiranje prolaznog vremena, dopunski cifarnik itd), kao štoperica, kalendar, budilnik, itd, itd. Većina se automatski navija jednostavnim pokretom ruke, a ima ih i s baterijama. Sve je urađeno da se izbegne ručno navijanje, na koje se u terenskim uslovima može lako zaboraviti.
Bez obzira na to što svaki mobilni telefon ima i svoj časovnik (na kome se mogu podesiti razne funkcije), opet se vraćamo tome da ruke vojnika moraju biti slobodne – danas više nego ikada.
Najpopularniji su još uvek časovnici Swiss Army koji se izvoze u razne zemlje. U Sovjetskom Savezu oni su korišćeni i kao rangirni, pa su postojali komandirski, generalski, ali i namenski za određene službe (navigatorski, stražarski, polarni, itd). Časovnici se koriste i kao poklon, nagrada, itd.
Časovnici na sredstvima vojne tehnike
U porodicu vojnih časovnika spadaju i oni koji se nalaze kao deo kompleta naoružanja i vojne tehnike – u tenkovima, avionima, brodovima i na svemu drugom gde je predviđena njihova montaža, a takvih mesta ima mnogo. Oni se posebno dizajniraju i uklapaju u komandne table borbenih sredstava.
