Američki strateški bombarderi B-2A “Spirit” ponovo su uočeni u evropskom vazdušnom prostoru, uz podršku savezničkih avio-tankera. Prema izveštajima posmatrača letova i operativnim naznakama iz tog dana, dva B-2 su se približila Evropi preko Atlantika, dok su britanski tankeri poleteli radi dopune goriva u vazduhu.
U prvim satima mnogi su ove letove instinktivno povezali sa francuskom nuklearnom vežbom “Poker”, koju povremeno izvodi francuska Strateška vazdušna komanda. Kasnije su se pojavila tumačenja da je reč o rutinskim manevrima u okviru šireg profila savezničkog obučavanja (spoterski pomen “SKYMASTER” kruži godinama za slične transatlantske pakete), a ne o angažovanju vezanom za francusku nuklearnu obuku.
Kako to često biva kod strateških letova, zvaničnih potvrda o pozivnim znacima, tačnim rutama i detaljnoj misiji nema u javnosti – što je uobičajena praksa zbog operativne bezbednosti. Takođe danas, primećen je i E-6B Mercury (pozivni znak COST43) iznad severnog Atlantika, što je tipičan element C2 provere u stratešnim vežbama.
Zašto B-2 u Evropi odmah priziva asocijacije na nuklearne vežbe?
Dva su razloga. Prvi je uloga B-2 kao stelt platforme koja može da izvede i konvencionalne i nuklearne udare u sklopu američke nuklearne trijade. Drugi je kalendar: svake jeseni NATO izvodi redovnu, unapred najavljenu godišnju vežbu nuklearnog odvraćanja “Steadfast Noon”, u kojoj učestvuju dvonamenski borbeni avioni savezničkih država (bez nošenja stvarnog nuklearnog naoružanja).
Čak i kada B-2 ne učestvuje, sama pojava američkog strateškog bombardera u evropskom vazduhu lako se uklopi u narativ o “nuklearnim signalima”, iako su u praksi ovakvi letovi češće deo rutinskih Bomber Task Force (BTF) aktivnosti – kratkih ili višenedeljnih naleta/prilazaka koji služe interoperabilnosti, obuci i testiranju logističkog lanca od tankera do kontrola prostora.
NATO javno objašnjava svrhu “Steadfast Noon”, ali i naglašava da se radi o “rutinama odvraćanja”, bez realnih bojevih glava i sa porukom da je sve to “bez eskalatornog karaktera”, ipak kada se bilo kakve vežbe sprovode sa suparničke strane, često se etiketira kao “pretnja ili eskalacija”.
Britanska uloga sa tankerima obično znači angažovanje RAF “Voyager” flote (varijante KC2/KC3), koja je kičma evropskih aviona za dopunu goriva za britanske i njima savezničke avione. Takve misije su svakodnevnica za podršku dugotrajnim preletima preko Atlantika, bilo da su u pitanju američki bombarderi (B-52, B-1B, povremeno B-2), lovački paketi ili transportne formacije. “Voyager” je glavni avion-tanker Ujedinjenog Kraljevstva i oslonac AAR (vazduh-vazduh dopune goriva) sposobnosti NATO-a u severozapadnoj Evropi.
Šta B-2 uopšte radi u ovakvim profilima?
Kako su više puta navodili iz USAF i NATO, ključ je “prisutnost bez stalnog raspoređivanja”. Američko vazduhoplovstvo u Evropi i vazduhoplovstvo i strateška komanda u Evropi i Africi. (USAFE-AFAFRICA) već godinama šalju bombardere u evropski vazdušni prostor radi integracije sa njima savezničkim lovcima, tankerima i kontrolama, često polazeći direktno iz SAD.
Nekad se pomenuti bombarderi privremeno baziraju u bazi RAF Fairford ili sličnoj njima savezničkoj, a nekad izvrše “završi posao i vraćaj se” misiju bez sletanja. Iako su u 2025. godine javne objave USAFE češće pratile angažmane B-52 u sklopu ovakvih BTF epizoda, suština je ista: potvrda globalne dostupnosti i provera svih karika – od planiranja, preko punjenja gorivom, do zajedničke taktičke komunikacije.
Francuska “Poker” i NATO “Steadfast Noon” vežba – sličnosti i razlike
“Poker” je nacionalna vežba francuske Strateške vazduhoplovne komande kojom Pariz proverava kredibilitet svoje sopstvene, nezavisne nuklearne komponente iz vazduha. Radi se periodično tokom godine i obuhvata rute, profile i procedura koje simuliraju kompletan lanac misije (naravno, bez stvarnih bojevih glava).
“Steadfast Noon”, nasuprot tome, jeste NATO okvir obuke dvonamenskih aviona više država i ima saveznički karakter – opet bez bilo kakvih stvarnih nuklearnih zaliha na avionima. Posmatrači često mešaju ova dva procesa, a pojavljivanje američkih strateških platformi – čak i kada vrše isključivo konvencionalne treninge i tranzite – dodatno podgreva pretpostavke i medijske naslove. Za tačnu pripadnost konkretnog leta neophodna je zvanična potvrda Vašingtona, koju odgovorni akteri redovno uskraćuju iz navodno bezbednosnih razloga.
Zašto baš bombarder B-2 “Spirit”?
B-2 “Spirit” je jedinstveni leteći krilni bombarderski sistem sa niskim radarskim odrazom, projektovan za probijanje sofisticirane PVO i izvođenje preciznih udara na velikim daljinama. Flota obuhvata dve desetine aviona baziranih u Whiteman AFB (Misuri), pod komandom Air Force Global Strike Command.
Pored solidnih vođenih bombi (JDAM, JASSM-ER i dr.), B-2 je deo nuklearne trijade kroz sertifikaciju za taktičko prilagodljive bojeve glave novije generacije (B61-12), dok je višedecenijski B-83 praktično na putu potpunog povlačenja. Suština u svakodnevici: B-2 redovno izvodi i konvencionalne misije i treninge bez ikakvog nuklearnog aspekta.
Zašto NATO-u dopuna gorivom i preleti znače toliko?
Tri su praktična razloga. Prvo, interoperabilnost – od mešovitih talasa lovaca i bombardera do sposobnosti da tanker druge nacije u letu stabilno napaja stelt platformu. Drugo, tempo – kroz iznenadne, nenajavljene epizode proverava se koliko brzo sistemi planiranja, kontrole i spasilačke mreže umeju da “upale na hladno”. Treće, strateška poruka – bez obzira na to da li je reč o konvencionalnom ili nuklearnom odvraćanju, sama sposobnost da se u roku od sati projektuje moć preko okeana ostaje jedan od stubova NATO kredibiliteta.
Iako javnost često automatski povezuje pojavu B-2 sa nuklearnim scenarijima, većina ovakvih letova spada u redovne, planirane obuke i demonstracije prisutnosti. NATO svake godine najavljuje vežbe poput “Steadfast Noon”, isto tako Francuska sprovodi sopstvene “Poker” cikluse, a SAD rutinski proveravaju globalnu dostupnost bombardera, često uz podršku britanskih “Voyager” tankera.
U ovom konkretnom slučaju, bez zvaničnih saopštenja, najbezbednije ali senzicinalističkim medijima najdosadnije, tumačenje je upravo ono – rutina: interoperabilnost, logistički realizam i signal sposobnosti, bez dokaza da je let bio direktno vezan za nacionalnu ili NATO nuklearnu obuku.
Ih, sve se to ruši.