FCAS u krizi: da li je sudbina evropskog lovca 6. generacije već zapečaćena?

Ambiciozni francusko-nemačko-španski program FCAS/SCAF (Future Combat Air System) trebalo je da Evropi donese prvi lovac 6. generacije i čitavu „porodicu sistema“ – od bespilotnih „lojalnih pratilaca“ do borbenog oblaka podataka.

Umesto ubrzanja ka demonstratoru, program je ove jeseni ponovo upao u političko-industrijski ćorsokak: Pariz i Berlin se spore oko vođstva, podele rada i kriterijuma sposobnosti, dok Madrid insistira na ravnopravnom učešću kroz Indru. U najkraćem, ono što je trebalo da bude vitrina strateške autonomije EU pretvorilo se u ogledalo njihovih slabosti.

Gde je zapelo sa FCAS programom?

Posle teškog dogovora krajem 2022. da se krene u fazu 1B (tehnološka demonstracija i makete), leto i jesen 2025. doneli su nove zastoje. Francuska industrija – pre svega Dassault Aviation – traži jasno, jedinstveno tehničko vođstvo nad „novim borbenim avionom“ (NGF) po „metodi Rafala“: jedan glavni konstruktor odgovoran za arhitekturu i integraciju, a partneri sa jasno podeljenim paketima posla.

Sa nemačke strane, Airbus (preko nemačke i španske filijale) gura „metodu Eurofightera“ sa „zajedničkim vođstvom“ i raspodelom paketa, što Dassault smatra receptom za kompromisni dizajn i beskrajnu koordinaciju. Reuters je krajem jula sažeto opisao stanje: program je „u riziku“ zbog političkih i industrijskih tenzija i nije jasno može li se izaći iz faze 1B na vreme.

Napetost se povećala krajem avgusta – nemački poslanici i sindikati u Airbusu otvoreno su doveli u pitanje partnerstvo i upozorili da „ustupci Francuskoj“ mogu srezati nemački udeo i sposobnosti. U istom talasu izjava, deo nemačke političke scene čak je sugerisao da bi Berlin „trebalo da razmotri i druge putanje“ ako se zastoj nastavi.

Pariz je, sa svoje strane, poslao dvostruku poruku. Ministarstvo oružanih snaga je 20. septembra naglasilo da su Francuska, Nemačka i Španija „u potpunosti mobilisane“ da pripreme fazu 2 (demonstrator), ali je industrija ostala oštra. Dassault je ponovio da „zna kako se pravi borbeni avion“ i da neće prihvatiti upravljačku šemu koja razvodnjava odgovornost i tehničku koheziju.

Različiti vojni zahtevi guraju partnere u suprotnim smerovima

Van industrijskih kvota, postoje i realne razlike u operativnim zahtevima. Francuska od prvog dana traži da lovac nove generacije bude potpuno kompatibilan sa nuklearnom misijom (ASMP-A/ASN4G) i pomorskom avijacijom (katapultna i aerofinišerska izvoznost sa nosača), što Nemačka i Španija ne vide kao prioritet.

To menja geometriju trupa, termalno upravljanje i još mnogo toga na projektu. Ako se svačiji zahtevi zbiju u jedan avion, rizik je prevelika složenost, a ako se rascvete verzionisanje – odlazi ekonomija obima. Ova tenzija je konstantna senka nad SCAF-om od početka.

Vreme radi protiv FCAS-a – i zbog spoljne konkurencije

Tajming je još jedan problem. Dok se FCAS spori oko upravljanja, konkurentski program GCAP (Britanija-Italija-Japan, „Tempest“) „zaključava“ industrijsku podelu posla i cilja demonstrator letenja oko 2027–2028. godine.

Čak i tamo ima trzavica (Rim i Tokio ponekad različito vide dubinu tehnološke razmene), ali politički signal je uporno usmeren ka rokovima. Ako GCAP pokaže demonstrator u vazduhu znatno ranije od FCAS-a, deo evropskih kupaca – već duboko umreženih sa F-35 – mogao bi da se trajno udalji od FCAS-a.

Industrijska realnost: Rafale u punom galopu, Airbus pod pritiskom

Još jedna ironična tačka: dok FCAS tapka u mestu, Rafale je komercijalni i proizvodni šampion koga kupuje i Srbija. Dassault je 2024. i 2025. godine prelomio krivu – nagomilavanje posla je evidentno, a linija se ubrzava (tri aviona mesečno uz ambiciju da se ide na četiri, pa pet, u zavisnosti od lanca dobavljača). To Parizu daje izvesnu „istrajnost“ u pregovorima: može da nastavi duboku evoluciju Rafale F4/F5 (i potencijalni F6) kao „most ka 6. generaciji“, dok FCAS ne sazri.

Na nemačkoj strani, Airbus nosi kičmu evropskog dela FCAS-a i dodaje argument o očuvanju radnih mesta i kompetencija. Nemački sindikati i deo politike zato insistiraju da „metoda Eurofighter“ (široko deljeno vođstvo) ostane osnova, inače se rizikuje erozija nacionalne baze znanja. Taj tonalitet je sve glasniji od avgusta.

Šta konkretno preti rokovima

Po sada važećim konturama, faza 2 bi trebalo da finansira i izvede demonstrator „sledeće generacije lovaca“ sa letnim probama krajem decenije. Ali bez jasnog dogovora o arhitekturi vođstva (ko za šta odgovara na nivou sistema-sistema: avion, senzorski paket, motori, „remote carriers“, cloud borbeni OS), ugovori za fazu 2 ne mogu realno biti potpisani u punom obimu.

Reuters je već u julu upozorio da su kašnjenja realna, a krajem avgusta da je „sledeća faza blokirana“ upravo zbog spora oko liderstva. To ne znači nužno propast, ali znači da 2030-te više nisu „konforna“ vremenska linija.  

„Plan B“ i scenariji raspleta

Postoje tri jasna izlaza:

1. „Rafale metoda“ (francuski predlog): jedan arhitekta za avion (Dassault), sa Airbus/Indra fokusiranim na definisane podsisteme (senzori, cloud, bespilotne platforme). Prednost: brzina odluke i kohezija dizajna. Mana: politička „svarljivost“ u Berlinu i Madridu.
2. „Eurofighter metoda“ (nemačko-španski predlog): zajedničko vođstvo i paketizacija rada. Prednost: politički balans, raspodela industrijskih dobiti. Mana: rizik razvodnjene odgovornosti i odlaganja (istorijska pouka iz aviona Typhoon).
3. „Tiho razdvajanje“: svako gura sopstvenu putanju – Francuska nastavlja duboku evoluciju Rafalea uz bespilotne „pratioce“ i nuklearnu/pomorsku nišu, Nemačka i Španija maksimalno modernizuju Eurofighter (ECRS Mk2, oružja, elektronsko ratovanje) i eventualno traže alternativne partnere. Ovaj scenario se sada prvi put ozbiljno pominje u nemačkoj javnoj debati.

Zašto je ovo više od industrijskog spora

Evropa je već masovno u F-35 ekosistemu, a GCAP napreduje. Ako FCAS ne isporuči brz i jasan put, evropska „autonomija“ u vazdušnoj borbi ostaće slogan. S druge strane, prebrz prekid bi zacementirao trajnu zavisnost od američkih platformi i razbijenu evropsku mapu razvoja i proizvodnje. Zato su poslednji signali iz Pariza – „spremnost i mobilizacija za fazu 2“ – politički važni, iako sami po sebi ne rešavaju tehničko-upravljački jaz.

FCAS može preživeti samo ako tri vlade dogovore upravljački model koji je i politički fer i tehnički robustan. To podrazumeva: jednog odgovornog arhitektu lovca sledeće generacije, jasne vlasnike proizvodnje za senzore/cloud/motore, i ugovorene interfejse među „podsistemima“. Bez toga, svaka sledeća kriza će program vraćati unazad. Dok se to ne dogodi, Rafale će puniti hangare, Eurofighter će dobijati novu avioniku, a GCAP će juriti da postane demonstrator – i svaki od tih vektora pomalo nagriza prostor i smisao FCAS-a. Loptica je sada na stolu Pariza, Berlina i Madrida; vreme ističe brže nego što svi priznaju.