Više puta smo se do sada bavili Iranom i njegovim odnosima s velikim silama. Ta spoljnopolitička klackalica zasićena je periodima saradnje ili neprijateljstava bilo prema Sovjetima (Rusima), bilo prema zapadnim silama, odnosno Amerikancima. Posebnu pažnju su na sebe skrenuli dolazak na vlast ajatolaha Homeinija i debakl elitne jedinice Delta (1st Special Forces Operational Detachment-Delta / 1st SFOD-D, Delta Force).
Operacija ”Orlova kandža” (Eagle Claw) čiji cilj je bio spasavanje talaca iz američke ambasade, bila je deo kriznog događaja koji je sada već čuven pod nazivom Iranska talačka kriza (Iran hostage crisis) i njoj ćemo svakako nekom prilikom posvetiti tekst.
Šta zaokuplja našu pažnju u ovom tekstu? Projekat Mračni gen (The Dark Gene) sprovođen u vreme kada je ljubav između SAD i Irana bila daleko od znaka pitanja i neprijateljstva. Reč je o vazdušno-izviđačkom programu u kome su glavnu ulogu imali CIA i Imperatorsko ratno vazduhoplovstvo Irana. On se svojim sadržajem oslanjao na Projekat Ibeks tokom kog su duž sovjetsko-iranske granice CIA, NSA i iranske službe postavljale prislušne uređaje.
Prve operacije počele su šezdesetih godina uz direktnu podršku tadašnjeg šaha Irana. Specijalni avioni i vazduhoplovne baze s američkim posadama bile su raspoređene u mnogim mestima duž sovjetske granice. Trebalo je prikupiti što više podataka o potencijalnim prazninama u sistemu PVO. Na razne načine testirani su, odnosno provocirani sovjetski sistemi. Takav rizičan poduhvat nije prošao bez posledica za obe strane.
Operacija je bila logičan potez i nastavak sličnih poduhvata izazvanih Hladnim ratom. Tada je u praksu uveden, kasnije dominantan, sistem proksi-ratovanja, pri čemu su Amerikanci ulagali sredstva, a proksi-strana preuzimala akcije i odgovornost za njih. Tvrdo krilo u američkom vojnom vrhu bilo je podučeno iskustvima izviđačkih misija posle Korejskog rata.
Obaranje U-2 iznad Sverdlovska (danas Jekaterinburg) značajno je promenio odnos prema prikupljanju informacija. Više nije bilo ni lako ni bezbedno nadletati sovjetsku teritoriju, pa se moralo poraditi na jačanju drugih načina. Posao Amerikancima otežali su sami Sovjeti jer su nepredvidivom brzinom razvili i razvijali PVO sisteme svih vrsta.
Šahanšah (kralj kraljeva) Irana došao je na vlast uz veliku pomoć CIA posle desetogodišnjeg izgnanstva, 1963. godine. Sve njegove lične i poslovne simpatije vezane su bile za SAD, a s organima CIA njegovi potčinjeni intenzivno su sarađivali bojeći se širenja uticaja SSSR i njegovog snaženja odnosa sa susednim Irakom.
CIA i Rokvel intenešenel (Rockwell International, Viskonsin, jedan od stubova vojno-industrijskog kompleksa SAD) uz pomoć iranskog biznismena Alberta Hakima (kasnije umešanog u skandal Iran Kontras – Iran–Contra affair, nazvan još i Irangejt) podmićivali su članove vlade, a posebno visoke funkcionere Ministarstva odbrane.
Sama ambasada veoma se potrudila oko odluke da Iran dobije najmodernije avione, čak pre nego evropski saveznici i neke američke vazduhoplovne službe. USAF je sve karte stavio na jačanje veza s Iranom uočavajući, a možda i preuveličavajući, značaj informacija koje bi se projektom Mračni gen dobili.
Iranci su umeli da ispoštuju američku stranu jer su i oni imali svoju računicu. S moćnom vazdušnom flotom oni su stekli stratešku važnost na prostoru između SSSR i Persijskog zaliva. Prislušni punktovi su se nalazili u dubokim iranskim dolinama koje Sovjeti nisu mogli da pokrivaju. U početku su iranskim avionima upravljali američki piloti da bi vremenom u akcije bili uključeni i Iranci.
Vazduhoplovne baze koje su bile zadejstvovane tokom operacije bile su pod zajedničkom komandom CIA i RV Irana. Oko njih su bile velike mere obezbeđenja, uključujući minska polja. U bazama se, kao deo operacije Ibeks, nalazlo pet specijalnih odeljenja koja su se bavila prisluškivanjem radio-saobraćaja u SSSR. Veza sa spoljašnjim svetom obavljana je isključivo preko aviona De Hevilend Kanada DHC-4 (de Havilland Canada DHC-4 Caribou).
Specijalnu komunikacijsku opremu obezbedila je kompanija Rokfel Internešenel, a nju je platio iranski šah. U projektu su korišćeni i avioni boing 707 na kojima se nalazila skupocena oprema koju je opsluživalo i do petnaest eksperata, ne računajući posadu. Posebno značajni za ovakav vid obaveštajnog izviđanja bili su tek razvijeni uskopojasni risiveri, odnosno prijemnici.
Sovjeti, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku i njihove snage RV i PVO bile su na oprezu, pa je iranske avione spasavala samo sreća ili nekoliko sekundi leta da se vrate u svoj VaP. Ako bi se kojim slučajem dogodilo da neki avion bude oboren i padne na teritoriju SSSR, piloti su bili dužni da tvrde kako su oni isključivo u trenažnoj, instruktorskoj misiji i da ih je prevario teren, loša komunikacija, mrtve radio-zone, itd, itd. CIA i USAF su bili veoma zadovoljni prikupljenim informacijama pa je Iran dobijao sve bolje avione, uključujući čak i F-14 koje su naletali samo još Amerikanci.
Svakako bi obe operacije (i Mračni gen, kao vazdušna komponenta, i Ibeks, kao kopnena prislušna komponenta) još potrajale, da se u istorijske tokove nije umešao događaj koji su profesionalci CIA, pa i političari, olako shvatili. Bila je to Iranska, odnosno Islamska revolucija (Enghelâb-e eslâmi) 1979. godine. Operacija Mračni gen potrajala je prilično dugo, ali se pokazalo da je i ona bila, kao i mnoge druge, račun bez krčmara. Pri tom ni ona nije prošla bez gubitaka.
Podaci su različiti, ali nema sumnje u sledeće: oborena su tri iranska F-5, jedan turski F-5 i sovjetski MiG-21. Iranski gubici su bili posledica dejstva sovjetskih presretača. Prvi, RF-5A oboren je 1969. godine; drugi, istog modela godinu dana kasnije, a treći, F-5B, 1973. godine. O tom trećem smo pisali u tekstu o taranu jer upravo njega je prvim nadzvučnim taranom u istoriji oborio MiG-21 (br. 21) 982. lovačkog puka, koji se takođe, kao F-5, razbio.
Postoji informacija da je jedan RF-5A (br. 69-7178), dostavljen Iranu 1970. godine, takođe oboren tokom tih naleta. Par turskih RF-5A su 24. avgusta 1976. godine presekla vazdušni prostor Jermenije na visini od 7.600 metara. Jednog je stigla sovjetska raketa S-125. Turski pilot, stariji poručnik Sahir Beseren, prizemio se na tursku teritoriju. Dugo se smatralo da je to bio avion F-100 Super sejbr (Super Sabre). Potvrđeno je, ali ne i priznato zvanično, da je oboren i jedan RF-5 A s američkom posadom.
Šta možemo da zaključimo iz ovog programa? Najpre, jasno je da je Amerikancima i njihovim saveznicima bilo veoma teško da dođu do realnih podataka o snazi sovjetskih oružanih snaga, posebno vazduhoplovne i PVO komponente. Stoga su na sve načine pokušavali da zagrebu makar po spoljnom, isturenom delu kruga bezbednosti, ne znajući šta ih čeka u dubini sovjetske teritorije. Sovjeti su vrlo uspešno i spremno dočekivali svaki takav pokušaj, kao što i danas, kada su formalno u dobrim odnosima s Iranom, oprezni pri svakom koraku. Na velikoj sceni ima mesta samo za velike igrače.
Kao i u životu pojedinca,nužno je da i države budu praktične i pragmatične!Važno je pratiti promjene i dešavanja,i na vrijeme kao i na odgovarajući način reagovati na njih!
Bivši predsednik Sirije Bašar al Asad i prva dama Asma al Asad su pre nekoliko godina posetili pravoslavni hram presvete bogorodice i pričali sa siročićima štićenicima. Hram se nalazi nedaleko od Damaska. Možete da pišete šta god hoćete ali za ovo gospodin Bašar i gospođa Asma će uvek i zauvek imati poštovanje jednog Srbina pravoslavca.
Naravno da Rusi trebaju biti apsoutno oprezni sa svima na Bliskom Istoku.
Kao svezi primer, evo upravo je u zvanicnoj poseti u Moskvi kod Lavrova bio novi sirijski ministar vanjskih poslova iz vlade Dzolani na pregovorima o njihovim buducim drzavnim odnosima.
Juce (a preciznije 2015.) su Rusi HTS dzihadiste unistavali po sirijskoj pustinji, danas pregovaraju, a sutra oni mogu biti potencijalni saveznici sa Rusima protiv Izraela (citaj Amerikanaca).