Da li se rat još uvek isplati? Nova pravila sukoba razbijaju iluzije stare vojne doktrine

Da li su nas dosadašnji ratovi ičemu naučili? Niko ni približno ne može reći koliko je triliona dolara do sada potrošeno na pohlepu, omrazu, rasne i religiozne razlike, na rešavanje sporova putem rata, pogibija i neizmernih šteta. Karl fon Kaluzevic (Carl Philipp Gottfried /Gottlieb von Clausewitz), poznati vojni teoretičar u svojoj knjizi ”O ratu” kaže da je rat nastavak politike drugim sredstvima (Der Krieg ist eine bloße Fortsetzung der Politik mit anderen Mitteln).

Međutim, čak ni u vreme kada je ta knjiga napisana, nije ostavila veliki utisak na stručno čitalište. Fridrih Vilhelm Ristov (Friedrich Wilhelm Rüstow)takođe poznati teoretičar tog vremena izjavio je: ”Klauzevic se često citira ali veoma retko čita”. Interesovanje za njega oživeo je Fridrih Engels pa je Klauzevicovo delo bilo omiljeno štivo komunističkih lidera u vreme Hladnog rata. Sve se svodi na to da političari prospu benzin, a onda lako nađu ruke u koje će gurnuti šibice.

Danas se postavlja pitanje: da li je vreme klasičnih ratova prošlo? Moraju li se političke ciljevi, ako ćemo verovati Klauzevicu, i dalje postizati ratom? Šta nas navodi da se time bavimo? Brojni analitičari sve više se vrte ukrug; navode se razmere utrošenih sredstava, gubici, citiraju vođe i visoki oficiri, ali se niko ne usuđuje da prognozira ni tok ni ishod sukoba, posebno ne ovog u toku SVO. Zašto?

Rusi upotno već više od tri godine ovaj krvavi rat u rukavicama zovu Specijalnom vojnom operacijom, ostavljajući medijski utisak (koji možda i nije daleko od istine), da je sve ovo za njih samo koškanje i da jednu ruku drže iza leđa vezanu. Možda je to tačno; Rusi imaju više žarišta na kojima moraju, hteli ne hteli, da se angažuju, pa je vojnički logično pretpostaviti da nisu sve snage i stredstva angažovali na poljima SVO. Nije daleko od istine da su geostrateški izazovi još uvek daleko iznad nivoa opasnosti borbi u Ukrajini.

Šta, međutim, vidimo? Ono što je najvažnije, nezavisno od toga da li je neko skinuo rukavice ili nije: kopnene operacije protiv regularnih snaga čak i evidentno slabijeg protivnika postaju sve rizičnije. Što je najvažnije, nije to slučaj samo s Rusijom. Posle naglih prodora i brzih povlačenja, Rusija je prešla u pozicionu borbu iscrpljivanja i taktike takozvane ”kvočke” (курица; aludira se na lagano, ali temeljno kljuckanje protivničkih pozicija) i to daje rezultate. Ne onakve kakve bi vatreni posmatrači i nesigurni analitičari želeli, ali daje.

SVO nije izuzetak, i to je razlog što se bavimo ovom temom. Na Levantu imamo sličan primer. Izrael već dve godine pokušava da se razračuna s protivnicima u sektoru Gaze. Pretvaraju zemlju i nebo u pakao, demonstrirajući moć tehnike i ljudstva, ali protivnik nije još pobeđen.

Kao što nije pobeđen ni Hezbolah i Libanu. Kao što i američki nosači aviona, simboli moći, oprezno kruže oko obala u Persijskom zalivu. Pri tom su oba najveća protivnika evidentno inferiornija u odnosu na ”najspremniju armiju sveta”, kako novinari rado nazivaju CAHAL. Ni to nije sve!

Dvanaestodnevni ”rat” s Iranom pokazao je da se može postići lokalna pobeda. Problem je što se Teheran može baciti na kolena tek sveopštim ratom, uz najveću pomoć i učešće OS SAD. Pre četiri godine to je bilo realna opcija, ali danas to je nezamislivo. Da jeste, već bi naslovi u novinama bili drugačiji, kao i slika sveta. 

Otpor koji je pokazala ukrajinska armija počinje da iritira teoretičare koji moraju da menjaju svoje doktrine o savremenim kopnenim ratovima i to u evidentnoj poziciji jači-slabiji. Kao u strateškim ratnim igrama. Ako neko misli da su se Indija i Pakistan slučajno tako brzo ”pomirli”, odnosno obustavili tenzije, taj se vara. Niko nije spreman na višegodišnji krvavi rat, a razloga ima više. 

Najpre: u ovom trenutku, uz svu informatičku i informativno-medijsku revoluciju,  veoma je teško prognozirati borbenu spremnost i motivisanost protivnika. U Zalivskom ratu Koalcija je relativno brzo svrgla Sadama Huesina, ali pre toga su se Teheran i Bagdad godinama tukli na život i smrt. Već spominjani CAHAL ni do danas, uz svu opremljenost, motivisanost i obaveštajni rad, nije uspeo da slomi teroriste HAMASA. 

Šta je razlog za to? Isti onaj u koji se uzda napadač: razvojem masovnih medija i sredstava informacionog rata lako je stimulisati organizovani otpor. Videli smo kako je kijevski režim relativno brzo od banderovaca i petljurovaca napravio heroje, a od sovjetskih oslobodilaca zveri.

Podignuti i srušeni spomenici o tome svedoče, ali ne samo oni. Stvorena je epska mitologija oko bandita i zlikovaca i sada se prosečan Ukrajinac više i ne pita šta je to nacizam, po čemu bi morao da pamti Banderu, a šta mu je doneo veliki sused. Sve snage su usmerene prema okupatoru, s malim izuzecima kakvih je bilo i u nacističkoj Nemačkoj.

Drugi važan razlog što je sve teže doneti odluku o zvaničnom, objavljenom i sveobuhvatnom klasičnom ratu, jeste prodor građanskih tehnologija u vojnu oblast. Jevtini dronovi i terminali Starlink značajno su osnažili ukrajinsku vojsku, inače zaostalu u kvalitetu i erodiranu korupcijom, dezerterstvima, itd. Kakav je rezultat ovog uticaja?

SVO je označila nove faktore rizika – nepredvidivost otpora i masovnost upotrebe višenamenske tehnologije koja može potpuno da izmeni sliku bitke. Bezazleni mobilni telefoni postaju centri informatičke moći i obaveštajnog rada, ubitačno opasni za sve. 

Iran je zasitio svoje snage desetinama hiljada FPV dronova koji su stigli iz Kine, a ruski instruktori su umeli da ovladaju tehnologijom i prenosom znanja. Kako je na to odgovorila Amerika? Vratila se na vijetnamsku taktiku, bezdušno bombardujući iranske gradove. Međutim, znamo kako se to daljinsko angažovanje završava – mnoštvom ratnih zločina, kršenja pravila rata uz pravovremeno povlačenje Amerikanaca. Možda oni i onaj debakl u Afganistanu tako zovu, ali rezultat uvek ima isto ime – poraz i slom zamišljene strategije.

Još jedan činilac izbio je u prvi plan tokom SVO i napada Izraela na Iran, a to je visokoprecizno oružje. Ono jeste važno, ali je korisno samo kada se upotrebljava u masovnim razmerama i u dužem intervalu, bez prekida. Rusija nije uspela da uništi u potpunosti RV i PVO Ukrajine, dve ključne pretnje prevlasti u vazduhu. Time se otvara i pitanje konačne efikasnosti i ograničenih mogućnosti raketa i teških dronova.  

Iranci i Izraelci dokazali su isto. Pri tom na videlo izlazi paradoksalna situacija koja se odnosi na hvaljeni američki protivraketni kompleks THAAD (Terminal High Altitude Area Defence). Analitičari poznatog  Military Watch Magazine proračunali su da su za dvanaeset dana konflikta operateri potrošili petinu svojih protivraketa, odnosno oko milijardu dolara.

Teorijski, Iran treba da neprekidno, mesec i po do dva, napada Izrael i njegovo nebo će postati otvoreno. Američki jastrebovi morali bi da se zapitaju kako bi to izgledalo kada bi krenuli, kako se često huška javnost, na Rusiju i Kinu koje imaju mnogostruko više raketa kao izazov PVO kišobranu.  

I posle ovih pitanja opet ostaje otvorena dilema – isplati li se na ovakav način ratovati? Neke od lekcija iz Ukrajine moraju se bolje razmotriti i naučiti. Najpre, teritorijalni integritet države nije više direktno zavistan od nuklearnog arsenala. Taj mit je odavno razrušen. Kada su Ukrajinci prodrli u oblast Kurska, Rusi nisu potegli za nuklearnim sredstvima nijednog nivoa.

Ona su sada poslednji mogući argument i najbolje je da to i ostanu. Mora se otvoreno reći da je pretnja nuklearnim štitom devalvirana. Ipak, najveće svetske sile, još uvek imaju nedohvatnu stratešku dubinu za konvencionalno ratovanje. Mnogi pogoni vojno-industrijskog kopleksa Rusije još uvek su nedodirljivi za NATO i Ukrajinu, bez obzira na pojedinačne slučajeve doleta dronova. Ta škola je ozbiljno shvaćena i plaćena.

Još jedan argument govori o tome da je klasični rat sve više pitanje ekonomske moći. Vojno-industrijski kompleks izrastao je u realni garant suvereniteta i to nijednom Rusu ne treba objašnjavati. Sa članicama NATO je priča malo zamršenija – na njihovu štetu. One su previše (do sada) verovale američkom oružju i pratećim uslugama kao što je satelitski monitoring i ponuda obaveštajnih podataka.

Svedoci smo da Vašington ume veoma lako da ”zavrne slavinu” i kada je oružje, ali i kada su informacije u pitanju. Njihovi saveznici, posebno Ukrajina, mogu samo da se nadaju da neće naljutiti saveznika od koga previše zavise. U svakom slučaju, pravilnost i predvidivost pravaca razvoja oružja je očigledna. U svakom od velikih ratova kao najveći pobednici izlazili su vojno-industrijski kompleksi sa svojim inovacijama.  

Mnogi se pitaju zašto Rusi ne skinu rukavice i raspale svom snagom? Nažalost ratobornih, SVO nije prerasla do nivoa globalnog sukoba koji bi bio izgovor da većina zemalja pređe na ratnu privredu. Ovde je slika ogoljena i jasna – ako industrije rade po mirnodopskom načinu, nema reči o kvalitativnom i kvantitativnom prilivu novih sredstava. Magacini se prazne, a cena njihovog popunjavanja je još uvek mirnodopska, odnosno tržišna.  

Ova činjenica ide u prilog postojećem arsenalu i sredstvima koja se sada koriste. Čudno? Ne, naprotiv. Istina je da su tenkovi, kao i druga teška sredstva, značajno ugroženi dronovima, ali sa svim ostalim pretnjama dovijaju se kao i ranije. To teoretičarima koji tvrde da su tenkovi prošlost izbija argumente iz ruku, pa je jasno da će se oni i dalje proizvoditi. Isto važi i za borbena vozila pešadije. Njih su mnogi osporavali.

Istina je da trpe velike gubitke, ali pravilnom upotrebom donose i veliku prednost na bojnom polju. Nije baš lako naciljati i uništiti borbeno vozilo, pogotovo ako je u njemu iskusna posada, a komanda zna šta radi i gde da ih pošalje.

Oružane snage sveta, sudeći po iskustvima SVO i izraelsko-američkim naporima da uvedu red na području Levanta, izabrale su evolutivni put razvoja. To podrazumeva korišćenje borbenih iskustava, ali i pronalaženje načina omasovljenja oružanih snaga. Predugo se živelo u iluzijama da mala, odlično opremeljena i obučena vojska može rešavati ratove. Taj format borbe rezervisan je samo za specijalne jedinice policije i udarne grupe oružanih snaga. Za sve to su potrebne stotine milijardi dolara koje se ovih godina troše nemilice.

Onaj ko uspe da proizvede precizna i jevtina, pri tom ekstemno efikasna oružja, neće morati da brine da li treba povesti totalni, konvencionalni rat. Dolazi vreme hirurški preciznih napada i onaj ko je za to spreman može računati da će očuvati vojne i građanske resurse, bez unutrašnjih društvenih potresa. Sve u svemu, ljudska pohlepa i želja da oružjem rešavaj probleme, moraće da se vrlo brzo, čak u hodu, redefiniše. Italijani s pravom kažu – litar krvi skuplji je od kilograma zlata. 

Šta možemo zaključiti? Ako odbacimo teoretisanje čije su oružane snage (na papiru) jače i bolje pa i motivisanije, ostaje notorna činjenica: lakše će pobediti ona strana koja može duže da proizvodi jevtiniji ratni materijal korišćenjem sopstvenih resursa.