Korejski rat je prvi lokalni sukob globalnih razmera koji je započeo samo pet godina posle Drugog svetskog rata. Iz mnogo razloga njemu bi se mogao posvetiti zaseban portal. Trajao je formalno tri godine, posle čega je narod na poluostrvu voljom moćnih konačno podeljen 38. paralelom na dve države. Tada se svet uverio i u dekorativnu ulogu, odnosno nemoć OUN, pod čijim oznakama su nastupale snage SAD.
Koreja je podeljena voljom SAD i SSSR već 1945. godine, kada su dve sile potpisale ugovor o zajedničkom staranju nad poluostrvom. Ubrzo je to palo u vodu, pa je počeo rat koji je tu podelu i formalno potvrdio. Nastale su dve države, do danas nepomirljivi neprijatelji.
Za Severnu i Južnu Koreju kao da 1991. godina i kraj Hladnog rata nisu ni postojali. Posle Drugog svetskog rata nastao je višedecenijski period koji se u istoriji naziva Korejski konflikt. Incindenti su se ređali u svim dimenzijama – ginuli su vojnici, obarani avioni (vojni i komercijalni), potapani brodovi i podmornice, organizovane otmice i prebezi; kratkotrajni period razgovora tokom 2018. godine samo je pojačao antagonizme. Sukob ove dve zemlje svakako je duga i sumorna priča.
U spomenutim incidentima jedan se posebno izdvaja. Na engleskom je poznat kao Axe murder incident (ubistvo sekirom), dok drugi istoričari ovaj događaj zovu neutralno Incident 18. avgusta 1976. godine. Pisci i novinari to zovu Incident s ubistvom sekirom u Panmundžomu, ili Incident sa sečom drveta.
Povod za surovu i besmislenu smrt bila je topola (lat. populus), drvo iz porodice vrba (salicacesae) koje se masovno koristi u industriji drveta i papira. Topola o kojoj je reč bila je okidač u još jednom od sukoba u vreloj demilitarizovanoj zoni.
Kako se dogodilo da se u XX veku vojnici sukobe sekirama, mačetama i batinama, kao da je reč o ranom srednjem veku?
Panmundžom (ili P’anmunjom) je napušteno selo u Severnoj Koreji u provinciji Severni Hvangi. Nalazi se u blizini demilitarizovane zone, udaljeno 53 kilometra od Seula. Zajednička zona bezbednosti (Joint Security Area) deo je pogranične oblasti gde se, kada to zatreba, vode pregovori, razmene, itd; nalazi se blizu čuvenog Mosta bez povratka (Bridge of No Return).
Pravila ponašanja u njoj su vrlo jasno definisana (smer kretanja, mesta susreta, vreme zadržavanja, način komuniciranja, itd), jer je svaki prestup mogao da dovede do sukoba…što se jednom prilikom i dogodilo.
U dugim, dosadnim danima dežurstva, neki američki oficir primetio je da se jedna topola previše razgranala pa ometa preko leta uvid na situaciju između kontrolnih i nadzornih punktova. Njegov južnokorejski kolega se saglasio. Neko bi rekao – izmislili su sami sebi posao. E, da je samo na tome ostalo… Organizovali su se i krenuli da skrate grane tog drveta.
Tog 18. avgusta 1976. godine grupa od pet pripadnika Korejskog korpusa, praćena je grupom za osiguranje koju su činili pripadnici multinacionalnih oružanih snaga (United Nations Command – UNC). U sastavu su se nalazili kapetan Artur Bonifas (Arthur Bonifas), njegov južnokorejski kolega kapetan Kim, kao i komandir dežurnog voda poručnik Mark Baret (Mark Thomas Barrett). Ukupno ih je bilo dvanaest. Kapetani nisu bili naoružani, jer su jedinice koje su imale pristup Zajedničkoj zoni bezbednosti obostrano bile ograničene na pet naoružanih oficira i 30 vojnika. U kutiji kamiona nalazile su se uobičajene alatke – sekire i motike.
Nakon što su vojnici prionuli na posao, pojavilo se petnaest severnokorejskih vojnika (drugi podaci govore o dvadeset vojnika); predvodio ih je stariji poručnik (rang našeg kapetana) Pak Čeol. Oni su se međusobno poznavali, pa su mu Amerikanci nadenuli nadimak Poručnik Buldog, zbog njegove preke naravi.
Korejci su mirno posmatrali kako vojnici krešu grane, a onda je Pak naredio pripadnicima druge strane da smesta prekinu rad. Razlog? Drvo je za Severnu Koreju istorijska vrednost. Njega je zasadio lično Kim Ir Sen, večiti predsednik Severne Koreje (bez obzira što je preminuo 1994. godine on je s ovom formalnom titulom uveden u Ustav 1998. godine).
Izgleda da poručnik Pak nije bio jedini tvrdoglav i nepromišljen tog trenutka. Kapetan Bonifas je okrenuo leđa i kratko naredio da se nastavi s radom. Pak je trenutno reagovao u želji da ih spreči. Amerikanci su bili neoprezni jer je Pak, prema uobičajenoj praksi, u zonu bezbednosti uveo vojnike bez vatrenog oružja. Međutim, oni nisu bili goloruki!
Potegli su sekire i motke i u kratkotrajnom, naoko haotičnom obračunu, mnogo bolje se snašli od svojih protivnika. Dvojica Amerikanca su ubijena, a još devet njih je zadobilo veoma ozbiljne povrede. Poginuli su kapetan Bonifas i poručnik Baret.
Nije bilo prvi put da se dogodi sukob u ovoj oblasti, ali da neko pogine i to od sekira i batina, to je već prevršilo čašu. Amerikanci su rešili da na svoj način to razreše. Posle tri dana planiranja izvedena je operacija sečenja topole.I ona je dobila svoj naziv – Pol Banjan (Paul Bunyan, mitski drvoseča gigantskih razmera).
Konvoj od 23 američka i južnokorejska vozila (operativna grupa Vijera, nazvana po potpukovniku Viktoru S. Vijeri, komandantu grupe za podršku) u 07.00 sati ušao je u bezbednosnu zonu bez ikakvih upozorenja. U vozilima su se nalazile dve grupe inžinjeraca opremljenih motornim testerama. Angažovan je jedan tenk i 27 helikoptera (!); poleteli su i bombarderi B-52 iz Guama uz pratnju F-4 fantom II i drugih aviona s obližnjih aerodroma. Područje su nadletale i topovnjače C-130.
Uz masovno prisustvo snaga za obezbeđenje akcije, ukupno je bilo 813 pripadnika Međunarodnog odreda. Operacija je potrajala 42 minuta. Amerikanci su namerno ostavili panj visok šest metara, a posle izvesnog vremena na tom mestu je postavljena i spomen ploča.
Kako su reagovali Severnokorejci? Vrlo brzo tu je pristigla teško naoružana grupa od oko 200 vojnika koji su dovezeni autobusima. Oni su samo posmatrali šta se događa. Objektivno, iznenađenje je bilo potpuno, a oni nisu ni bili spremni da se na lokalnom nivou sukobe sa ovom, za ovakav vid operacije, armadom.
Kada je sve završeno, simbolično su ispalili nekoliko rafala prema helikopteru u kome se nalazio komandant sektora, pazeći da ga ne pogode. Pored sečenja drveta, koje više nije bilo samo kraćenje grana, uklonjene su i dve putne barijere i razorena dva nadzorna punkta. Tako je još jedna epizoda ovog sukoba ispisana krvlju, umesto dobrim namerama.
Još jedan odličan članak o ljudskoj gluposti koja je mogla da dovede do nuklearnog rata i kraja svijeta…A na ovoliko nagomilano nuklearno naoružanje,definitivno će negdje doći i do incidenta sa eksplozijom,a onda ni jedna strana nema da prizna da je greška,već će optužiti protivnike…i počinje igranka…
Ti očigledno ne znaš kako nuklearno oružje funkcioniše. Samo po sebi.
A očigledno ne znaš za delivery system niti PVO takvih raketa.
Da ti pojasnim, ja navijam da Rusija lansira nuklearke i poravna Evropu i Ameriku zato što Evropa i Amerika nemaju delivery system da udare na Rusiju.
Zato Rusija ima PVO da se odbrani od zastarelih delivery sistema divljaka sa Zapada…