”Umro naprasno u prisustvu vlasti”. Ova rečenica nije proizvod književne mašte ili kafanska dosetka. Prepisana je iz izveštaja sudskog pristava koji je u zapisniku, pored imena hajduka, napisao i uzrok smrti. Ovaj rebus nije teško dešifrovati. Hajduku je suđeno, a zatim je i streljan. Sve je to pedantno zabeleženo – po propisu, koliko god da u sadašnje vreme to crnohumorno zvuči.
Šta možemo da napišemo povodom ove mračne teme koju ne vredi izbegavati jer je deo stasavanja civilizacije i formiranja zakonodavnog i sudskog sistema oličenog u državi, kao instrumentu vlasti?
Istražićemo zakonski uređen postupak kojim se neka osoba lišava života. To, naravno, nije isto kao kad se stavi puška o rame i krene u bitku, s neizvesnim ishodom. U slučaju smrtne kazne država se potrudila da ishod bude izvestan i svima jasan. Ovih dana svedoci smo da je u SAD ona opet aktuelna.
Artur Klark je na početku romana ”Odiseja u svemiru 2001” još 1968. godine procenio da je na Zemljinoj kugli do tada živelo oko osamdeset milijardi ljudi. Taj broj se samo povećavao kako su izumirale i rađale se generacije. Kad već spominjemo prolaznost, da navedemo podatak koji treba da nas podseti koliko smo mali i nevažni. Početkom XX veka bilo je oko dve milijarde ljudi na zemlji. Nijedan od te dve milijarde nije više živ.
Mnogi su do kraja životnog puta stigli na neumitan način (starost, bolest, iznemoglost, loši uslovi života, itd). Jedan deo je, kako rekosmo, stradao pre vremena, u ratovima, nesrećama, priorodnim katastrofama, a relativno mali deo nije sačekao svoj prirodni kraj upravo zahvaljujući tome što je došao pod udar zakona.
Njihov prestup je bio takav da je dotična država smatrala da su isuviše opasni po okolinu i da ih treba ukloniti. Rešenje je bilo na dohvat ruke i očigledno: osuda na smrtnu kaznu rešavala je (samo privremeno i lokalno) problem kriminala, izdaje, nepoštovanja pisanih i nepisanih normi jedne sredine, itd.
Šta kažu pravnici?
Smrtna kazna je lišenje čoveka života putem kazne koja je ozakonjena od strane države. U istorijskom smislu to može biti urađeno po naređenju i drugih državnih i vojnih organa (preki sud, visoki oficiri u toku borbe, državni zvaničnici u vanrednim situacijama, itd). Svet se u ovom slučaju podelio.
Mnoge države ukinule su smrtnu kaznu, a tamo gde je ona na snazi, izriče se samo za najteža krivična dela (ubistvo na podmukao i svirep način iz niskih pobuda, ubistvo maloletnog lica, silovanja, maroderstvo itd). Spektar krivičnih dela zavisi i od običajnog prava, moralnih normi, ali i religijskih opredeljenja pojedine zemlje.
Prosečno, pod zemlju se pre vremena na ovaj način preseli godišnje od hiljadu do hiljadu i po ljudi na planeti. Alternativa smrtnoj kazni (opet zavisi od zakonodavstva pojedinih država) jeste doživotna robija ili višedecenijske kazne (do 40 godina zatvora).
To je jedan od najstarijih vidova kazne. Najpre je svoje utemeljenje imala na principu osvete, nazvanom princip taliona (lat. lex talionis) – ”oko za oko, zub za zub”. Saglasno tome, za ubistvo nekog čoveka sledila je kazna smrti ubici.
Veliku ulogu igrala je i krvna osveta sa svojim raznolikim pravilima koja je mogla da se primeni i na nekog srodnika, ukoliko bi ubica pobegao. To bi svakoga ko bi pomislio da ubije nekog, bar malo odvraćalo od te namere.
Bez obzira što je kasnije princip osvete zamenjen novčanom kaznom u korist oštećenog, smrtna kazna je sačuvana praktično u svim državama, sve do pred kraj XIX veka. Tada počinje naglo sužavanje oblasti primene ove kazne na dela protiv moralnih normi i imovine. Važila je još samo za ubistvo i slična teška krivična dela.
Godine 1786. ona je ukinuta u Toskani, a zatim 1788. godine u Austiji. To je bilo kratkog veka jer prestupnici nisu razumeli poruku koju im država šalje. Vrlo brzo su kaznu vratili u Toskanu (1790. godine) i u Austriju (2795. godine).
Za i protiv
Mnoge zemlje ukinule su definitivno smrtnu kaznu i to je tema koja se dotiče prava, morala, sociologije, kulture, globalnih procesa, građanskih institucija, pa je ovde ne vredi otvarati. Napomenimo samo da i u ovom procesu koji se ustalasao poslednjih decenija, ima protivrečnosti.
U SAD, koje su mnoge svoje saveznike nagovorile da ukinu smrtnu kaznu, od 50 država u 33 države ona još postoji. U 18 država je ukinuta, s tim da u Konektikatu i Novom Meksiku važi za presude donete pre njenog ukidanja. Ni to nije sve.
U SAD postoji čak pet vrsta smrtnih kazni, a u nekim saveznim državama osuđenik može i da bira kako će napustiti ovaj svet. Crni humor? Ne, već živa istina: vešanje, streljanje, gasna komora, električna stolica i smrtonosna injekcija.
Dok mnoge nevladine organizacije u tim državama tragaju za bezbolnom smrtnom kaznom, zakonodavac, upravo suprotno, tvrdi da je cilj smrtne kazne i patnja osuđenog.
U zemljama koje su ostale pri smrtnoj kazni ona se izvodi na sledeće načine: streljanjem, vešanjem, kamenovanjem, smrtonosnom injekcijom, električnom stolicom, dekapitacijom (odsecanjem glave), gasnom komorom i gušenjem azotom (Inert gas asphyxiation).
Istorija nam, međutim, nudi daleko raznovrsnije i maštovitije načine izvršenja. Oni su često bili rezultat osvete (reciprociteta), a često i mašte, ili dostupnih sredstava. U rimsko doba, kao i u najmračnijim periodama srednjeg veka, značajnu ulogu igrao je i sadizam izvršitelja. Ustalom, evo spiska, pa se uverite, jer za neke možda niste ni čuli.
● Bacanje zverima. Veoma čest i uobičajen način u rimsko doba, kao zabava u koloseumima.
● Bik Falaraida (Brazen bull). U ranom srednjem veku napravili bi metalnog bika (kao neku vrstu rerne). Tu bi ubacili osuđenika, a zatim zapalili vatru ispod.
● Giljotina. Francuski izum koji je korišćen u Švedskoj (!) i u Nemačkoj za vreme rata, u svojoj umanjenoj verziji. U nemačkoj verziji korišćena je često u prevoznim sredstvima, radi likvidiranja špijuna i posebno važnih državnih neprijatelja.
● Đavolski vetar (Blowing from guns). Kaznu su primenjivali Englezi tokom svojih kolonizatorskih osvajanja. Pobunjenika bi vezali za usta topa i usledila bi komanda – ”pali!”. Granata bi bila manevarska, a njena moć sasvim dovoljna da raznese nesrećnika.
● Železna devica (Iron Maiden). To je bio uzak metalni ormar načičkan sa zupcima na zadnjem i prednjem delu. Osuđenika bi vezali za alke u tom ”sefu”, zalupili snažno vrata i – to je to.
● Sipanje u grlo ključalog ulja. Srednjevekovna mera, uperena uglavnom protiv jeretika.
● Sipanje u grlo ključalog metala. Ova mera primenjivala se i protiv izdajnika.
● Zaziđivanje (Immurement). Izuzetno surova mera korišćena tokom srednjeg veka, najviše u Francuskoj. Osuđenika vežu, ostave ga bez hrane i vode i zazidaju. Sudijama nije bilo dovoljno što će osuđenik umreti od gladi i žeđi, već je smisao kazne bila da on bude svestan dok pati.
● Vešanje. Ono je izvođeno na više načina. U osnovi to je rađeno davljenjem (kada bi nekoliko dželata povukli konopac i tako zadavili žrtvu, ili bi mu izmakli oslonac pri već zategnutom konopcu. Drugi najčešći način je naglo propadanje u dubinu podijuma, kojom prilikom se osuđeniku lomi vrat. Tako je obešen Sadam Husein, ali i svi nirnberški osuđenici na smrt. Ovde je glavni pomoćnik dželatu bila gravitacija. Osuđenika bi sahranili s ostatkom konopca i omčom oko vrata.
● Vešanje za rebra (osuđenik se zakači kukom za bedra u visini rebara i ostavi da visi). Uglavnom je primenjivano u spahijskoj Rusiji.
● Vešanje, vađenje organa i čerečenje (hanged, drawn and quartered). Trostruka kazna primenjivana u srednjem veku.
● Sahranjivanje živog krivca.
● Naticanje na kolac. Bilo je i tu više verzija. Jednu je nevernovatno slikovito opisao Ivo Andrić i dobio Nobelovu nagradu.
● Ustoličenje na usijanom tronu i krunisanje usijanom krunom. Kod nas je poznat slučaj Matije Gupca. Inače se ova kazna primenjivala protiv pobunjenika, ali i u inkvizitorskim postupcima.
● Provlačenje ispod kobilice broda. Mornarička kazna. Osuđenika bi vezali i provukli s jedne strane broda na drugu, pa ako ima dovoljno daha – preživeće. Obično nisu imali, jer oni koji su vukli konopac nisu baš žurili.
● Seckanje parče po parče. Surova srednjevekovna kazna smišljena da osuđenik što duže bude svestan i da pati.
● Raspeće. Ritualno, vrlo surovo i simbolično razapinjanje hrišćana, ali i pobunjenih robova u rimsko doba.
● Gaženje slonom. Utrenirani slonovi bi jednom nogom mogli da smrskaju glavu osuđeniku.
● Bacanje u ključalu vodu.
● Bacanje ajkulama kao hrana.
● Skafizam (Scaphism). Vrlo retka srednjevekovna kazna. Osuđenog bi stavili u usko, tesno brvno ili neku vrstu kutije, nasipali ga vodom, medom i ostavili da ga dovrše insekti.
● Spaljivanje živog čoveka. Izum inkvizicije. Žrtva bi obično umrla od gušenja pre nego što bi cela izgorela.
● Garota. Španska kazna, davljenje zavrtanjem konopca oko guše.
● Utapanje s tegom u dubokoj vodi. Ovde takođe postoje varijacije. U Turskoj su osuđenike vezivali za dno jame na obali mora i čekali da plima odradi ostalo. Nesrećniku je ostalo samo da gleda kako nivo vode raste.
● Razdiranje utrobe (veliki šiljak sa manje drugih šiljaka ugurali bi u utrobu čoveku, a onda vrteli dok mu ne pokidaju organe).
● Razapinjanje na četvoro (najčešće konjima, a može i na točku).
● Bacanje u jamu sa zmijama.
● Iznuđeno samoubistvo. Veoma retko, ali ne i zaboravljeno sredstvo. Osuđenik bi imao privilegiju (bio bi primoran ili ucenjen porodicom) da sam sebi oduzme život. Najpoznatiji takvi slučajevi su smrt Sokrata, ali i samoubistva pukovnika Redla i feldmaršala Romela.
Pored ovih surovosti, sredinom i krajem XIX veka ”u modi” su bila lažna streljanja, s ciljem iznude priznanja. Osuđeniku bi vezali oči, a plotun bi bio ispucan u vazduh. Posle toga osuđenik je vraćan u zatvor – ili ludnicu. Takvo ”streljanje” preživeo je Dostojevski.
Na našem prostoru u doba savremene srpske države (i Jugoslavije), kazne su izvršavane streljanjem ili vešanjem. Česta je bila praksa da osuđenik uđe u jamu i stoji ili legne, a zatim bude streljan. Leš ostaje na zatvorskom groblju da robija i mrtav, dok mu ne istekne kazna i tek onda rodbina može da preuzme ostatke.
Između dva svetska rata primenjivano je i vešanje (za odmetnike, razbojnike, komunističke atentatore, itd). Poznati su slučajevi vešanja razbojnika Čaruge, kao i Alije Alijagića koji je ubio kraljevskog ministra Milorada Draškovića, pisca Obznane. Žene su streljane s leđa, jer se smatralo da su grudi simbol materinstva.
Kakva je budućnost smrtne kazne? Komitet ministara Saveta Evrope ustanovio je 26. septembra 2007. godine ”Evropski dan borbe protiv smrtne kazne” koji se obeležava svakog desetog oktobra. Pošto znamo koliko je zla i različitosti na našoj planeti, načekaćemo se da ovaj dan prestane da bude aktuelan.
Posle svega, ostaje pitanje: da li je smrtna kazna stvarno najteža kazna u pravnom sistemu? Ona prekida kosmogoniju pojedinca i njegov životni put.
Međutim, šta je s onima koji su osuđeni na, recimo, tri doživotne robije, s tim da imaju pravo posle isteka prve da se žale? Crni humor ili još jedan uzaludni pokušaj da se bar neko u ljudskoj vrsti prevaspita?
Država je aparat sile kojim rukovode paraziti društva. Država je neprijatelj čoveka. Ona objedinjuje dve prethodne tzv. “civilizacijske tekovine”-religiju i nacionalizam, kojima su paraziti prethodno podelili ljude kako bi vladali njima da bi im u doba mira bili robovi koji poslušno rade, plaćaju poreze,a u doba rata bili njihovo topovsko meso, prethodno izdrilani religijskom-nacionalističkom ideologijom putem njihovih parazitskih medija. Ko se suprotstavi dolazi pod njihove tzv.krivično-pravne sankcije. A svi smo čuli da je kriminal proizvod DRUŠTVA a ne dobra volja pojedinca ili genetski uslovljena mentalna potreba. Bićemo slobodni kada uništimo religiju, nacionalizam i parazite koji vladaju nad nama pod opravdanjem njivih tzv.zakona i tzv.pravne države. S obzirom koliki je postotak ovcoizovanih iliti zombiranih, koji opravdavaju i podržavaju sistem, to se neće desiti brzo.